Kad komunalnoj prijaviš bacanje šuta u potok desi se - ništa

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Nina Ciganović, aktivistkinja Eko straže, poznate ekološke nevladine organizacije, kroz prozor svog doma gledala je kako komšija baca šut u potok. Odmah je pozvala komunalnu policiju i prijavila šta se događa. Šta se nakon te prijave događalo (i šta se nije događalo) čitajte u nastavku.

U julu ove godine sam imala priliku da se lično uverim u to kako rade komunalna inspekcija i komunalna policija u Novom Sadu.

Jednog vrelog popodneva gledala sam (bukvalno) starijeg komšiju kako baca troja kolica šuta u obližnji potok. Još dok je bacao šut, pozvala sam komunalnu policiju. Prvo pitanje koje je dispečerka postavila bilo je da li sam lice zatekla u vršenju dela, jer je to uslov da izađu na teren, odgovorila sam joj da upravo gledam kako izvršilac vrši delo.

Čudno pitanje, pomislila sam. Da li to znači da je uslov da nadležni organ reaguje da se prijava podnosi baš u momentu kada vidiš počinioca da vrši protivpravno delo! Kad me dispečerka ponovo pitala da li sam lice videla u toku vršenja dela, počela sam da opisujem kako komšija izgleda, a ona je zlovoljno odgovorila da šalju ekipu.

Prošlo je 45 minuta i niko iz komunalne policije se nije pojavio. Pozvala sam ponovo. Ista dispečerka, opet zlovoljno raspoložena. Odgovara da je ekipa na putu.

Posle desetak minuta, stigla je komunalna policajka, ljubaznija od koleginice koja prima prijave. Iznenadila se kad je videla da je reč o ogromnoj deponiji koja je zatrpala celu obalu potoka, dugačku oko 1 km. Sačinila je zapisnik i rekla mi da će predmet biti prosleđen komunalnoj inspekciji, a da će oni izdati nalog za uklanjanje deponije. Ponovila sam da sam videla počinioca, da ne znam kako se zove, da znam odakle je izašao, ali da jedino nisam sigurna iz koje od dve kuće je tačno izašao, ali da ga mogu prepoznati. Rekla je da nema potrebe, da je zapisano sve u zapisniku, pa i to da sam ga videla kako baca šut u potok i da će biti kažnjen. Već umorna od čekanja i stresa, pristala sam da tako ostane.

Posle par nedelja, deponija je i dalje stajala tamo gde je bila. Koleginica i ja otišle smo direktno u komunalnu policiju da vidimo gde je zastoj.

Šta smo saznali u komunalnoj policiji? Praktično, ništa. Pravnik je objasnio da JA moram da znam ime počinioca jer oni nemaju pristup registrima o podacima građana.

Zbunjena, uzela sam u ruke Zakon o komunalnoj miliciji kao i Gradsku odluku o komunalnom redu. U oba pravna akta eksplicitno je navedeno da komunalna policija ima pravo da proverava identitet. Po mom tumačenju, ovo bi trebalo da podrazumeva i uvid u registre sa podacima građana. Jer, ako ima pravo da traži na uvid lična dokumenta, zašto ne može da pogleda podatke o građanima u registru?

Posle posete Komunalnoj policiji, koleginica i ja posetile smo i Komunalnu inspekciju Grada Novog Sada. Najpre su nas, na ulazu, ubeđivali da je procedura da se prvo pozove telefonom! Ali, na telefon se ne javlja niko!

Uspele smo nekako da dođemo do glavne inspektorke, usiljeno ljubazne jer nije mogla da opravda (ne)rad svog podređenog zaduženog za “moju” deponiju. U čemu je problem? Po Inspekciji, problem je u Gradskoj čistoći, da je Inspekcija izdala nalog ovom javnom preduzeću da ukloni depniju, a da oni ništa nisu uradili. I da, eto, to više nije njihova stvar!

Pa, čija je, pitala sam se?

Javio se kasnije i inspektor nadležan za ovu deponiju, uveravao me je da će Gradska čistoća ukloniti deponiju, izvinjavao se, ja sam ponovila da se blizu deponije igraju deca, da tamo odlutaju pa se nabodu na ekser ili deo šuta, onda je on rekao da razume ozbiljnost…

I – ništa. Ni četiri meseca kasnije, deponija nije uklonjena.

Epilog ovog slučaja je – birokratsko prebacivanje odgovornosti.

Šta na tu temu kaže zakon?

Zakon o inspekcijom nadzoru načelno reguliše saradnju sa drugim subjektima u jednom članu, a upućuje na to da se ti odnosi regulišu detaljnije posebnim zakonima. Pravnim propisima regulisani su odnosi sa organima kao što su tužilaštvo, policija, komunalna policija, ali preciznija pravna regulativa o obavezi javnih preduzeća da sarađuju izgleda kao da ne postoji.

Ovo je veliki problem jer činjenica da ne postoji saradnja između Gradske čistoće i Komunalne inspekcije demotiviše građane Novog Sada da prijave problem.

Zakon o inspekcijskom nadzoru kaže da su organi na svim nivoima dužni da dostave na zahtev inspektora podatke i obaveštenja značajne za inspekcijski nadzor. S tim u vezi, inspekcija može zahtevati od Čistoće informacije o tome da li je nalog izvršen i objašnjenje o tome zašto nalog nije izvršen, ali opet ostaje nejasno koje korake inspekcija može dalje da preduzme, ako Čistoća na taj zahtev odgovori, da ne može da izvrši zahtev. Nejasno je da li inspekcija može da preduzme neke sankcije koje bi Čistoću “naterale” da nalog izvrši.

Upravo ovakva naizgled sitna i nedovoljno jasno razjašnjena pravna pitanja onemogućavaju građane da ostvare svoja prava, kao što je pravo na život u zdravoj životnoj sredini, a institucijama neretko služe kao opravdanje za sopstveni nerad i izbegavanje rešavanje problema zbog kojih su osnovani i za čije rešavanje su plaćeni našim novcem.

(Autorka je aktivistkinja Eko straže)

Foto uts.org.rs