Serija Nečista krv – osveta loših đaka
Tekst je izvorno objavljen na portalu dnevnog lista Politika
Odgledali smo i poslednju epizodu serije „Nečista krv”.
Nedvosmislen utisak: adaptatori scenarija nisu bili u školi kad je obrađivano delo Bore Stankovića.
Zamisao da se objedine sva dela ovoga pisca i na osnovu toga sačini slika života u Vranju pred oslobođenje i po oslobođenju od Turaka može samo sa zadovoljstvom biti pozdravljena.
Šta smo, međutim, dobili u ovoj „adaptaciji adaptacije” – uz napomenu da razumemo da postoje „umetnička sloboda”, „umetničko viđenje”, „savremeni autorski pristup”?
Prvo, Vranje sa Divljeg zapada: drveni direci, drvene kuće (iste i kod hadžija i kod seljaka), drvene ograde i kapije; blato ili prašina, i neki sfumato koji razumeju samo tvorci ovoga „viđenja”.
Gde je tu grad, kako su žene u belim čarapama i nanulama na štiklicu mogle da odlaze u amam?
Efendi Mitina kuća je pored crkve, a u seriji oko nje samo plotovi i blato.
Zatim, Sofka rasprema krevete nalik austrougarskim iz Vojvodine, a Bora piše da Tomča sklizne s postelje koja je prostrta po podu (posetite Konak kneginje Ljubice).
Drugo, možete menjati redosled događaja i način ponašanja likova, ali ne možete menjati duh koji boji celokupno delo.
Skerlić je rekao – a niko nije porekao – da je Borino delo „povest zgaženih srdaca i promašenih života” – i to, uza sve „umetničke slobode”, nije smelo biti promenjeno. Umesto ovoga dobili smo gomilu besnih, gotovo neuračunljivih tipova koji se dernjaju i svaki čas potežu pištolje (otac na kćer – za Boga miloga).
Sofka, u romanu, ima običaj da stoji na kapiji, a stoji tako, i izgleda tako da svi koji ulicom prolaze saginju glavu, nemaju hrabrosti da je u oči pogledaju jer je to lepota od koje se gubi dah, koja se gotovo ne može podneti.
U RTS-ovom delu Sofka (koju ne bismo ni primetili u šetnji recimo Knez-Mihailovom ulicom) silazi s doksata da pita mladog oficira zašto je gleda.
Ej, Sofka! Dalje, Sofka govori ocu „ne mogu” i „neću” suvo, kao sleđena, u sebi gotovo mrtva, a ne, kao u seriji, ubalavljena od suza.
Gazda Marko je, najpre, krupan, a ne debeo čovek; on hoće da uradi ono što je uradio i njegov otac kad je njega ženio, ali sada je drugo vreme, on je na drugom mestu, i drugačije su okolnosti.
Marko polazi u sopče u koje je smeštena Sofka trećeg dana svadbe, on hoće da je uzme ali i ne može da je uzme, i ostaje pred pragom, šakom zakačen za kvaku – no ne ulazi, ne siluje snahu. Kraj. Ako veličinu ove scene naša gomila dramaturga nije shvatila, već nam ponudila Markovo „opa-cupa” – neka menja posao.
Svetao lik u seriji je Mitka. Odlično odigran, bolji kad ćuti nego kad govori. Međutim, on kao da je Dorijan Grej: iste godine i isti izgled ima i kao onaj koji beži od Redžepovice i kao onaj ko jedini razume Koštanu – a između ta dva događaja proteklo je najmanje trideset godina. Zar šminkernica tog dana nije radila?
Propusta i promašaja ima koliko voliš: starija Tašana promenjena je toliko da gledaoci jedva da su shvatili o kome je reč; Koštana izvodi klasičan striptiz – sa bacanjem odeće u publiku (na stranu to što tog raskopčavanja kod Bore nema, a nije ni moglo biti)... O jezičkim ogrešenjima da i ne govorim.
Sve u svemu, još jedan galimatijas „proverene” filmske i produkcijske ekipe, posle kojeg se treba zapitati u čije se ime sve ovo radi.
(Autorka je profesorka srpskog jezika iz Beograda)
Foto printscreen Youtube (This and that production)