U Strazbur po pravdu

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

Šta to beše Protokol 16?

Jedno vreme naša država je bila na samom vrhu kada se radi o broju slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava. Poslednjih godina se taj broj smanjuje u apsolutnim brojkama, ali je i dalje relativno visok. U 2019. godini Evropski sud za ljudska prava razmatrao je 2.595 predstavki podnetih protiv Srbije, a 2020. godine 1.421.

Dabome, to ne znači da je Evropski sud za ljudska prava prihvatio da sudi u svim tim slučajevima (u 2020. godini je prihvatio svega 8 predstavki), međutim toliki broj predstavki („tužbi“ protiv Srbije Evropskom sudu za ljudska prava) nam pokazuje da građani i građanke imaju utisak da njihova ljudska prava nisu adekvatno zaštićena u Srbiji. Nekada su utisci bitni.

Upravo je veliki broj predstavki protiv mnogih država imao za posledicu usvajanje Protokola 16 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Protokol 16 donosi nekoliko novina koje za cilj imaju smanjenje broja predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava tako što će se problem rešiti tamo gde je i nastao – u samoj državi – i to ispravnom primenom Evropske konvencije o ljudskim pravima od strane domaćih sudova.

Šta predviđa Protokol 16?

Protokol 16 daje mogućnost najvišim sudovima i tribunalima države članice Saveta Evrope da od Evropskog suda za ljudska prava traže savetodavno mišljenje. Savetodavno mišljenje treba da se odnosi na načelna pitanja u vezi sa tumačenjem i/ili primenom prava koje garantuju Evropska konvencija i njeni protokoli.

Savetodavno mišljenje Evropskog suda za ljudska prava u tom slučaju nije obavezujuće, već služi da domaći sud usmeri kako da pravilno primeni evropsko pravo ljudskih prava na konkretan predmet koji se pred njim vodi.

Domaći sud kada odluči da zatraži savet Evropskog suda za ljudska prava treba da objasni Evropskom sudu za ljudska prava što više može o činjenicama predmeta u kojem odlučuje, kao i relevantnom nacionalnom pravu.

Nakon toga veće od pet sudija Evropskog suda za ljudska prava odlučuje da li će da prihvati zahtev domaćeg suda ili ne.

Svaka država prilikom ratifikacije Protokola 16 dostavlja i listu najviših sudova u zemlji koji će imati pravo da od Evropskog suda za ljudska prava zatraže savetodavno mišljenje.

Zašto je bitan Protokol 16 ako savetodavna mišljenja ne obavezuju?

Koliko smo samo puta čuli ono čuveno „Ići ću i u Strazbur ako treba!“? I kada treba i kada ne treba, i kada može i kada ne može. U Strazbur se ide po „pravdu“ i po zadovoljenje i poštovanje svojih ljudskih prava kada ih već vlastita država ne poštuje.

Protokol 16 može da doprinese upravo boljem razumevanju ljudskih prava od strane domaćih sudova i bolju zaštitu ljudskih prava poštovanjem standarda Evropskog suda za ljudska prava.

Protokolom 16 se pospešuje i produbljuje dijalog između suda u Strazburu i domaćih sudova.

Domaće sudije mogu lakše da odagnu politički uticaj, kojem su neretko izloženi naročito u bitnim predmetima, upravo pomoću komunikacije sa Evropskim sudom za ljudska prava i autoritetom njegovih mišljenja, stavova i savetodavnih mišljenja.

Na kraju krajeva, iako savetodavna mišljenja pravno ne obavezuju, ona se objavljuju i ubrajaju u praksu Evropskog suda za ljudska prava – ko ne plati na mostu, može da plati na ćupriji.

Zašto ga i dalje nismo potpisali i ratifikovali?

To još uvek nije jasno. Na prvi pogled se čini da država nema šta da izgubi, pa ni politički.

Država sama sastavlja listu najviših sudova koji mogu da zatraže savetodavno mišljenje, savetodavno mišljenje ne obavezuje, postoji velika šansa da će se pravilnom primenom standarda Evropskog suda za ljudska prava smanjiti broj slučajeva u Strazburu jer će se oni na ispravan način rešiti u Srbiji...

Jedina zadrška koju u ovom trenutku mogu da smislim je mogućnost da se pojedini postupci „oduže“ jer se čeka mišljenje Strazbura – ali koliko je to zaista stvarna opasnost?

Sudski procesi u Srbiji svakako traju neslavno dugo. Najvažniji razlog je svakako što su sudije preopterećene.

Međutim, prilika da domaći sud zatraži „pomoć“ od Evropskog suda kako bi rešio tekući slučaj može upravo da pomogne da se taj i njemu slični slučajevi brže završe ukoliko domaći sudija prihvati stav Evropskog suda za ljudska prava.

Država sama na ovaj način može da eliminiše postojeća i predupredi buduća kršenja ljudskih prava i da uštedi sredstva koja bi inače iskoristila za vođenje postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Nismo usamljeni u društvu država koje nisu ni potpisale Protokol, ali hajde da budemo u onom boljem delu društva.

(Autor je saradnik Beogradskog centra za ljudska prava).

Foto lično vlasništvo