Osvrt: Lutkarstvo u teatru vranjskom, pa gde je dosad bilo

Kada smo mi stariji, koji smo proteklog vikenda sa decom odgledali prvu lutkarsku predstavu u istoriji profesionalnog Pozorišta Bora Stanković u Vranju (od 1996. kada je ustanovljeno), po izlasku iz pozorišne sale zastali da prokomentarišemo viđeno i gotovo smo jednoglasno konstatovali - upravo je možda to ono što je nedostajalo vranjskom teatru, a da, eto, svih ovih godina i nismo bili svesni šta nam fali.

Ovo je za glumce i celokupnu sjajnu ekipu lutkarske predstave Nerođena devojka ona situacija u kojoj se ponekad nađu sportisti posle velikih uspeha kada upotrebljavaju čuvenu floskulu, jednu od retkih opravdanih u nas - nismo još ni svesni šta smo napravili.

Nisam nikakav ekspert za teatar, daleko od toga, ali cenim da je više razloga za tvrdnju iz rečenica s početka ovog teksta.

Najpre, reakcija konzumenata predstave, odnosno publike.

To je, valjda, najvažnije i najmerodavnije za svaki umetnički uradak.

Ne primer, klinci su se posle dužeg vremena "požalili" da je predstava "bila prekratka".

Kad vreme brzo prođe ovoj izuzetno zahtevnoj teatarskoj publici, znači da im je koncentracija bila dobra (najteže je izboriti se s tim dečjim "elementom") i na kraju krajeva - da je i predstava dobra, sadržajna i poučna, te da su glumci držali dečju pažnju četrdesetak minuta neprekidno (malo su se klinci odmorili od Squid game, Tik tokova i Roblox-a), a držati dečju pažnju najteže je svugde, posebno u teatru.

Potom, deca su nekako bila ubeđenija u ono što gledaju - iz njihovih impresija dalo se zaključiti da su sklona da više poveruju lutkama nego živim glumcima, koje inače gledaju na dečjoj sceni.

To je donekle i opravdano, jer lutke su naprosto bliže dečjem svetu.

Kada govorimo o publici, dopala se energija sa scene i nama starijima (dobro i mi smo nečija deca), pa smo i mi hteli da to malo potraje, a opet rezon i iskustvo nam kažu da je dužina predstave sasvim primerena za publikum kojem je namenjena, što je još jedna pohvala jer se često dešava da se autori malo zaborave misleći previše na sebe i oduže.

U svakom slučaju, hoću da kažem da smo mi stariji osetili uz pomoć lutaka kako je to kada u pozorištu ništa nije nemoguće i da smo sebe hvatali kako razmišljamo da smo istovremeno i odrasli, ali i deca koja se neprekidno igraju.

I da bi to, valjda, tako moralo biti, da je najprirodnije.

Upravo ova stvar se osetila i u glumačkoj igri, jer isto to senzibilišu glumci, koji su i sami o tome govorili na konferenciji za medije uoči premijere.

Kad se uzme lutka, kažu, otkriva se ponovo radost detinjstva i ta nova situacija u kojoj su se našli vranjski glumci, prvi put u jednoj ovakvoj pozorišnoj formi, i te kako je važna da izađu iz glumačke "kolotečine".

Ovakav teatar čini im glumački život raznovrsnijim, što je veoma važno jer smo svedoci da neke stvari koje se dugo ne menjaju vremenom postaju manje lepe, da upotrebim taj eufemizam.

Bilo je očigledno na sceni da ovakvo ostvarenje tera glumca da više "radi".

U standardnim predstavama glavni protagonisti imaju svoje lice i telo kojima mogu da izraze osećanja, dok u lutkarskom pozorištu imate lutku, predmet koji nije živ i koji glumac svojim umećem oživljava, a da mu pritom na raspolaganju stoji ponajviše glas i neke manje kretnje rukama.

To vam je kao neka "krizna situacija" u kojoj ljudi po pravilu u suženom manevarskom prostoru i sa minimalnim komforom izvlače najbolje iz sebe, što im omogućava da budu bolje osobe - čitaj glumci.

Ta je situacija našim glumcima donela inspiraciju, uspeli su i preneli te svoje emocije, talenat i maštovitost na lutke, a ta su osećanja opet preko njih otišla ka publici.

U svakom slučaju radost je u igri i svaki glumac koji se opredeli za lutkarstvo, kažu, sporije će stariti, i fizički i glumački.

I na kraju režija, scenografija, izrada lutaka i ceo produkcijski tim koji je radio na realizaciji komada.

Darko Kovačovski, reditelj poreklom iz Makedonije koji živi i stvara u Sofiji (Bugarska ima izuzetnu tradiciju lutkarskog teatra), pokazao se kao izuzetno skroman čovek.

Gotovo nenametljiv.

A, na probama, kao osoba potpuno samouverena, koja savršeno zna šta radi i od koje se mnogo može naučiti.

To su potvrdili svi glumci, uz žaljenje što rad na predstavi nije duže trajao.

Rad Kovačovskog u lutkarskom teatru referentan je u evropskim okvirima; dovoljno je pogledati rediteljevu biografiju i stvari će biti mnogo jasnije.

Upravo je tom svojom skromnošću i nenametljivim stavom, te prepuštanjem pune slave za krajnji proizvod glumačkom ansamblu (što je više puta nakon premijere ponovio potpisniku ovih redova) Kovačovski pokazao koliko je veliki reditelj.

A, čovek, to se već podrazumeva.

Nadam se da ovo nije njegova poslednja režija u Vranju i da će ih biti još dosta u godinama koje dolaze.

Ne smem zaboraviti da pomenem i to da on i njegova supruga Nađa Vasileva (radila je za ovo ostvarenje i scenografiju i kostime) sami izrađuju lutke za lutkarske predstave (radili su ih i za Nerođenu devojku), da to rade na izuzetan način, uz garanciju funkcionalnosti lutaka od najmanje tri decenije, čak i da se u međuvremenu uopšte ne upotrebljavaju.

Zaista, vrhunski umetnici od kojih se mnogo toga može naučiti.

I razlog više da Vranje gradi bazu za lutkarstvo na ovim prostorima, da neki ljudi možda i nauče nekakve dodatne tehnike kada je reč o ovoj vrsti teatra, i da se Vranje jednog dana potpuno osamostali u ovom žanru.

Važno je razmišljati o tome i težiti ostvarenju tog cilja, ne samo verbalno.

Za dodatni podsticaj i za intenzivniju produkciju u ovoj teatarskoj formi samo se moraju osvrnuti na ovaj pozorišni uradak.

Recept je, za početak, skromnost, strategija i mudrost u donošenju odluka.

Glumce već imamo, a novim znanjima i tehničkim veštinama se uvek može ovladati ako ispunimo uslov iz prethodne rečenice.

Srećno!

(Autor je odgovorni urednik portala Vranje News)