Tajnovitost o gradnji pruge Budimpešta - Beograd

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

„Ugovor o gradnji pruge Budimpešta-Beograd koji je proglasila za tajnu Vlada mora da stavi na uvid javnosti, odlučio je sud”.

Fina vest iz Budimpešte vredna je ozbiljne pažnje mađarske javnosti, ali u ništa manjoj meri i javnosti Srbije.

Mađarska javnost je naravno pozdravila odluku suda, jer je tajnovitost ovog posla od samog početka izazivala brojne sumnje da je on vrlo nepovoljan za Mađarsku.

Sumnje je na samom početku izazvao način na koji je tajnovitost uspostavljena.

Suočena sa zahtevom da javnosti omogući pristup sadržini ugovora, mađarska Vlada je rok za postupanje po zahtevu, u skladu sa zakonom, maksimalno produžila, a produžetak iskoristila da preko svoje većine u parlamentu progura zakon kojim je ugovor proglašen za tajnu, što je i dovelo do sudskog spora i na kraju do famozne sudske odluke.

U međuvremenu, na osnovu nezvaničnih informacija da će posao koštati oko 2 milijarde evra, javnost se morala baviti spekulacijama.

Izraženo je mnogo sumnji u racionalnost projekta.

Neki od mađarskih eksperata kalkulisali su da će biti potrebno celo stoleće da se isplati novac koji je investiran, odnosno da se neće isplatiti nikad.

Iznete su i brojne pretpostavke da su, sudeći po drugim kineskim investicijama u svetu, uslovi ugovora za domaćine vrlo nepovoljni, da su kineski kreditori tražili i dobili maksimalne garancije, dok druga strana nema ni približne garancije protiv raznih rizika. A posebno je naglašavan kao moguć, odnosno vrlo verovatan problem korupcije.

Presuda mađarskog suda odnosi se na otprilike polovinu posla na izgradnji pruge čiju drugu polovinu izvodi Srbija.

Već samo to je neizbežno čini interesantnom za nas.

A dodatno je interesantno to što većina okolnosti pod kojima je do presude došlo podseća na okolnosti u Srbiji, kao da su odraz u ogledalu.

I naša vlast je već na samom početku izvela tragikomičan igrokaz sa prikrivanjem ugovora.

Kad su naši novinari, po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zatražili kopiju ugovora od Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture dobili su odgovor da ministarstvo ne poseduje ovaj ugovor.

A uz odgovor i savet da se obrate Ministarstvu rudarstva i energetike.

A kada su se potom obratili Ministarstvu rudarstva i energetike dobili su odgovor da to ministarstvo ne poseduje traženi dokument.

Dobili su i savet, verovali ili ne – da se obrate Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

I naša javnost nije od Vlade dobila ni izbliza jasan odgovor na bitna pitanja u vezi s ovim poslom.

Nema, bar ne javno dostupne, bilo kakve studije o izvodljivosti odnosno analize troškova i očekivane koristi. O ceni pruge nema pouzdanih podataka, ona može samo da se pretpostavlja.

Zna se, konkretno, za 117 miliona evra kineskog kredita za deonicu pruge od Beograda do Stare Pazove, ali tome treba dodati i već iskorišćena sredstva iz kredita za železnicu dobijenog od Rusije i kineski kredit za deonicu od Novog Sada do Subotice čiji su iznosi nepoznati.

Sve u svemu, bar prema pisanju nekih medija, ukupno se radi o iznosu sličnom onom u Mađarskoj, oko 2 milijarde evra.

I naša javnost, kao i mađarska, funkcioniše u uslovima režima koji je samo formalno demokratski a suštinski hibridni, autokratski.

Oba režima imaju rigidan odnos prema pravima javnosti, spremni su da joj uskraćuju informacije na koje ona ima neosporno pravo i često to rade.

Ali tu priča o odrazu u ogledalu prestaje.

I to na našu štetu. Jer, uz svu rigidnost i bahatost Orbanovog režima malo je verovatno da će on ignorisati odluku suda.

A pitanje šta bi takva odluka značila u uslovima Vučićevog režima čak ni kao hipotetičko nema smisla.

Sud u Srbiji godinama, po brojnim tužbama protiv Vlade, nikad ne donosi odluku kojom Vladu obavezuje da pruži traženi dokument.

Uhodana praksa je sledeća – Vlada zahtev za pristup informacijama ignoriše, uopšte ne postupa po njemu, ako usledi tužba onda sud, nakon što razvlači postupak kroz više meseci odnosno godina, obaveže Vladu da postupi po zahtevu, a Vlada postupi po zahtevu tako što donese rešenje kojim se zahtev odbija.

Ako tražilac informacije ima živce da opet tuži, sledi novo razvlačenje procesa u nedogled.

Presuda iz Budimpešte dobar je povod da se javnost Srbije još jednom podseti da je za sve krupne aranžmane naše vlasti zajednička karakteristika – veoma nizak nivo transparentnosti.

Notorna je činjenica da su bezmalo svi kapitalni projekti (Beograd na vodi, Železara u Smederevu, Er Srbija, NIS, FIAT, aerodromi u Beogradu i Trebinju, PKB, Linglong, Ziđin, Rio Tinto…) netransparentni.

Uprkos tome što informacije koje kapilarno stižu do javnosti izazivaju ozbiljne sumnje u opravdanost tih poslova ili u korupciju, sadržina skoro svih ugovora sa strateškim partnerima, a pogotovo njihovi efekti, nepoznati su javnosti.

Hoće li Vlada Srbije dovesti građane Srbije u situaciju da im budu dostupne informacije o mađarskoj polovini pruge, ali ne i o našoj?

Ljudi u Vladi morali bi znati da uporna nespremnost da odgovori na obaveze prema javnosti pretvara sumnje u izvesnost.

I da to, koliko god se osećali superiornima i nedodirljivima, pre ili kasnije podrazumeva odgovornost, ne samo političku nego i krivičnu.

 

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd