Budi Monika i Nikola

Tekst je izvorno objavljen na Nova.rs

Jedan od nas, sasvim moguće neko poput mene, koji se dižem u pola noći pola svog života da gledam NBA, uperio je neko veče kameru svog telefona ka pijanom Nikoli Jokiću, koji se teturao ulicama rodnog Sombora. Da ga osramoti, ponizi, da ga ismeje, nikako da pokaže da je taj momak, jedan od najblistavijih sportskih talenata koje je ovo podneblje, prebogato talentima, ikad dalo, tek jedan od nas.

Neki drugi koji se kliču navijačima kluba za koji se porodično navija u domu Stajića već 76 godina, osramotili su sebe, klub za koji navijaju, zemlju na koju su toliko kaobajagi ponosni, sve uzvikujući ime notornog ratnog zločinca, osuđenog i presuđenog. Manite me haške (ne)pravde, taj čije ime skandiraju upisao se u istoriju beščašća, kao i sve one njegove JNA rahmetli kolege s druge strane nišana, kojih bi trebalo da se stide zemlje iz kojih ti dični „junaci“ dolaze.

Neki treći pak novinarki postradaloj u saobraćajnoj nesreći, kojom prilikom je ostala bez ruke koja će joj kasnije, zahvaljujući vrhunskim hirurzima, biti vraćena, toj poznatoj osobi s kojim se svako malo budi „pola Srbije“, na osnovu „nabavke bez poziva“ (dakle, u tajnosti), omogućiće da zaradi 4.000 evra kao motivacioni govornik. Samo bi zlobnici primetili vezu između činjenice da je novinarka zaštitno lice zaštitne televizije ove (a i svake druge) vlasti i toga da će joj biti iskeširano nekoliko hiljada evra, a da, osim što je poznata i verna njihovoj stvari, ničim drugim to nije zaslužila. Jer da jeste, možda bi se javila i pojasnila šta je to kvalifikuje da svojim govorom motiviše druge u zemlji u kojoj je toliko anonimnih herojstava svaki dan. O jednom od njih par rečenica kasnije.

Nekim četvrtima, debelo u milosti vlasti, iako nominalno u opoziciji, neko će dozvoliti da bez kazne upadaju na književne tribine i prekidaju iste, u staroj dobroj tradiciji fašističkih derneka tako odomaćenoj na ovim prostorima od uvođenja višestranačja. Kad mogu razni drugi Fireri, što ne bi mogli i oni, neće im faliti dlaka s glave, dapače, možda budu pozvani da s Vođom, starim poznavaocem vina, prozbore koju o enologiji i o Kosovu.

Za to vreme, jedna kuca Cuca bori se za život u Beču, jer ovdašnji veterinari ne tretiraju njenu bolest. Kako Austrijanci mogu, a Srbi ne, ostaće misterija, što opet neće biti prepreka plemenitim Moniki i Nikoli koji će za spas jedne duše šipčiti tako daleko, usred korona ludila.

Šta se, dakle, želi reći? Ima nas poganih, besramnih, bahatih i bezobraznih, ali ako protraćimo život na slavljenje masovnih ubica, na ruganje onom najboljem što je ova zemllja dala (makar na sportskim borilištima), na mufljusko umuvavanje za kintu na državnim i paradržavnim konkursima, na oduzimanje prava drugom da govori, možda nam promakne taj isti život. Život za drugo biće koje se i bukvalno bori za vazduh u svojim malecnim plućima, život u svom najplemenitijem i najčistijem obliku.

Budi Monika i Nikola, a ne onaj bilmez koji snima pijane ljude s leđa, ona horda koja jedino u krdu sličnih bezmozgaša funkcioniše, ona beslovesna masa koja misli da se zabranom piscu da govori može zabraniti njegovo delo, ona novinarka sluga režima, onaj „opozicionar“ koji jedino za vlašću žudi.

(Autor je Vranjanac, urednik je na portalu Nova.rs)

Foto lična arhiva