Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Iseljavanje (shërngulje) je najbolnija tema stanovnika juga Srbije - i Srba, i Albanaca i Roma.
Istina, svi se ne iseljavaju iz istih razloga, pa zato taj proces neke boli više, a neke manje.
Zarad istine, ovaj proces nije samo naš – ceo Balkan je u pokretu, jer ljudi idu tamo gde misle da će bolje živeti.
Uprkos ovako crnom predskazanju niko u Srbiji danas nema iole korektne podatke o onima koji se iseljavaju: ko su, odakle su, koliko ih je, kuda idu ili su otišli, zašto su tamo otišli, kakva im je budućnost i hoće li se nekada vratiti u zavičaj.
Dakle, državu danas skoro da ne zanimaju hiljade porodica koje su napustile kućni prag i otisnule se nekuda trbuhom za kruhom.
Ili, pak, vlastodršci imaju podatke, ali ih kriju od očiju javnosti.
Šta više, ovu državu ne zanimaju ni precizni podaci o broju mladih stručnjaka koji su nam okrenuli leđa.
Normalno je onda da su danas podaci o iseljavanju sa juga Srbije na nivou one narodne rekla-kazala.
Sramota, zar ne.
U tom kontekstu oni, manje više poznati natpisi „kuća na prodaju“, koji su bili u masovnoj upotrebi pre petnaestak-dvadeset godina, danas skoro da i nisu novinska vest.
Sve ih je manje i na internetu.
Srbi u Preševu i Bujanovcu, a Kosmetu tim pre, skoro da su prisvojili reč „iseljavanje“.
Ona se visoko kotira u rečniku svakog Srbina zbog čega je susrećemo na ulici, u političkim raspravama, dokumentima, u istoriografiji...
Srpske porodice s juga sele iz dva osnovna razloga – pritisaka od strane komšija Albanaca i loših uslova života.
Oni ovde prodaju sve što imaju i odlaze u Vranje, Niš, Šumadiju, Beograd, a ređe vani u neke evropske zemlje.
Iz godine u godinu sve ih je manje.
Iseljavaju se i Albanci, ali su njihovi razlozi čisto ekonomske prirode.
I njih je iz godine u godinu sve manje.
Prevoznici Mimoza iz Preševa, Mađar turizam iz Velikog Trnovca i Lasta iz Beograda nedeljno imaju tri polaska iz Bujanovca i pet-šest iz Beograda za destinacije u Švajcarskoj i Nemačkoj.
Albanci s juga, koji na Zapad putuju autobusima Lasta, imaju besplatan prevoz do Beograda.
Zato je danas u Velikom Trnovcu, najvećem albanskom selu u Srbiji, svaka treća kuća prazna.
Njihovi vlasnici su obično u Švajcarskoj, Nemačkoj ili nekoj od zemalja Skandinavije.
Jedni su otišli davno pa danas tamo imaju potomke, drugi skoro, treći se pripremaju.
Svi koji su otišli, teško da će se vratiti.
Da reč „iseljavanje“ ima različito značenje za Srbe i Albance govore dve vrlo zanimljive činjenice.
Prva, koja kaže da su se Albanci od 2000. godine, sa više različitih dokumenata, raznim povodima obraćali srpskim vlastima i službenom Beogradu.
Ni u jednom od njih, a poslednji je takozvani „Program 7 tačaka“, nigde nije upotrebljena reč „iseljavanje“.
Druga činjenica je skoro neverovatan postupak albanskih partija u Bujanovcu, koje su, posle poslednjih lokalnih izbora, formirale vlast bez Srba, što nije ni u duhu zajedništva, niti na tragu i Evropskih vrednosti, ali jeste drugo ime za „iseljavanje“.
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
