Božji ljudi Bore Stankovića u književnoj kritici

Vranje - O Božjim ljudima, kod nas, pisano je nedovoljno, znatno manje nego o drugim delima Stankovića. Gotovo celokupna ocena ovih proza data je u vidu prikaza i osvrta, a izostala je kritika koja bi ih svestranije razmotrila. Karakteristično je da se o Stankovićevim božjacima najviše pisalo 1902. i 1903. godine, znači neposredno posle izlaska knjige iz štampe. Tada su prikaze Božjih ljudi doneli: Odjek, Srpski književni glasnik, Kolo, Brankovo kolo, Nada, Srpska zastava (svi 1902), Brankovo kolo (drugi put), Bosanska vila i dubrovački Srđ (1903). Među kritičarima, koji su ocenili novu knjigu Stankovića, bili su i autoritativni Jovan Skerlić i Jaša Prodanović.

Posle 1903, o Božjim ljudima prestalo je da se govori za dugi niz godina. Kao da su druga dela starovranjskog pisca, najviše Koštana i Nečista krv, potisla čak iz sećanja jednu duboko humanu, plemenitu i umetnički vrednu knjigu do koje je, očigledno, i sam pisac mnogo držao. Izuzimajući radio predavanje Veljka Petrovića iz 1938. godine, posebno o Božjim ljudima nije pisano. Ipak, neki kritičari su, govoreći uopšte o delu Borisava Stankovića, činili osvrte i na Božje ljude (Branko Lazarević, Velibor Gligorić, Predrag Kostić i dr), ali je sve do naših dana ovo značajno delo ostalo bez kompleksnije ocene i u senci drugih Stankovićevih ostvarenja.

Predmet mog razmatranja biće i starija i novija kritika Božjih ljudi, bez pretenzije da obuhvatim i iscrpno prikažem radove svih autora. Nastojaću da učinim osvrt na one najznačajnije, prema vrednostima izrečenih sudova ili prema zanimljivim zapažanjima. Iz pojedinih autora biće uzeti samo neki fragmenti, koji su interesantni po izrečenim mislima.

Pogled izbliza

Nova knjiga Stankovića izazvala je veće interesovanje tekuće književne kritike nego njegove prve proze Iz starog Jevanđelja. Za nepunu godinu pojavilo se osam napisa o Božjim ljudima u veoma uglednim časopisima i listovima. Povećano interesovanje kritičara je razumljivo jer je Stanković već bio stekao glas najboljeg pripovedača u trećoj generaciji srpskih realista. Neki od njih (u Odjeku od 3. oktobra 1902. godine – Skerlićev, i 22. broju Nade za istu godinu) nisu prelazili formu beleške ali je većina dala i kategorične sudovi i ocene.

Skerlić je „nadahnuto“ prikazao Božje ljude 1902. godine u Srpskom književnom glasniku. On je novu knjigu Stankovića pozdravio dobrodošlicom. Najpre je, krupnim potezima, na primerima svetske i naše književnosti, prikazao procese socijalne humanizacije pisane reči koja je prevalila dugačak put, od vrhova socijalne lestvice do društvenog dna. Novim prozama Stankovića, bez rezerve, određuje posebno mesto u razvitku srpske književnosti: „Stanković u realizmu sredine koju opisuje ide dalje no ijedan od naših pisaca, on pokazuje u tome više originalnosti i smelosti no iko do sada u nas, i zato Božji ljudi obeležavaju jedan trenutak u razvitku naše realističke pripovetke.“

Dalje je istakao dominantne osobine pojedinih božjaka i ukazao na neke uzroke njihove duševne poremećenosti: Vejka je s uma sišla bežeći ispred turskog zuluma; Menko je poludeo kada mu je Beglerbeg kuću zapalio, pred njegovim očima ženu mu osramotio, posle joj odsekao glavu i vrzanom i pretučenom Menku u krilo bacio. Među božjacima bilo je i onih koji su od silnog pića pali u duševnu tamu, zatim oni koji su ispaštali roditeljski greh i oni koji su pamet izgubili tražeći zakopano blago.

Dajući sumarnu ocenu knjige, Skerlić je rekao da ona sadrži sve dobre i slabe strane Stankovićevog talenta. Kao nesumnjiv kvalitet ističe sposobnost pisca da nađe „ono od čega može da zatreperi duša čitaočeva“, takođe, „reč ili pokret koji odjednom osvetli dušu opisivane ličnosti“. Naročito je ukazao na majstorstvo Stankovića u slikanju dramatičnih situacija: „U ovom nizu sličica ima bezbroj silnih dramatičnih prizora, koji, da se razrade mogli bi dati izvrsne romane.“

Forma, u kojoj su božjaci ostvareni, za Skerlića je najveća slabost knjige: „U pogledu forme Božji ljudi ne samo da nisu nikakav napredak, no su štaviše još najslabije napisana knjiga njegova. Stil je labav, nemaran, bez veze, sa čestim ponavljanjima, tako da sve izgleda kao da je od bede ili preko kolena rađeno.“

Uglavnom afirmativno o Božjim ljudima pisali su Jovan Maksimović u Kolu, Ilija Ivačković u Srđu, zatim recenzenti Nade, Brankovog kola i Srpske zastave, potpisani pseudonimom ili inicijalima.

Iz ove grupa napisa najzanimljiviji je Maksimovićev. On slavi pisca snažnog i originalnog talenta, koji pindarski shvata značaj novine predmeta i koji ume da pronađe pravi izraz i stvori slike kakvih nije bilo u našoj književnosti pre njega: „Stanković će na svojoj palitri ili naći ili stvoriti odgovarajuću boju – i pred vas izlazi slika čarobna, svetla i uvek razumljiva, premda je do sada nije bilo u srpskoj poeziji.“ Posebno izdvaja opis Naze: „A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjave, već uvek oprane, male, hitre...“ Za kritičara je ova slika pravi estetski doživljaj: „Ja ne znam, možda će pogled na poetične finese nenaviknutog čitaoca preleteti preko dva poslednja atributa ali onoga koji zna istoriju našeg poetskog kolorita, ovaj kraj citirane rečenice dovodi do ushićenja...“

Kao i Skerlić, i Maksimović zapaža stilske i kompozicione nedostatke ali uzrok, za razliku od Skerlića, ne vidi u piščevom nehatu ili njegovoj nemoći već u opštem stanju srpske književnosti.

Ono što su ostali rekli o Božjim ljudima bilo je i siromašnije i znatno bleđe ali ima i lepih zapažanja, vrednih pomena. Tako Ilija Ivačković u „Srđu“ piše: „Stanković svoje božje ljude ne žali onim običnim bolom, banalnim humanitetom, koji se ponajčešće u riječima, frazama i uzdasima ispoljava: ne, on ih žali nekom naročitom dirljivom tugom, etičkim sažaljenjem, koje ga čini filozofom saučešća, bola.“ Slično piše i kritičar Brankovog kola: „Borisav Stanković, pokupio je iz celog svog Vranja, sve božjake i prosjake, pa im je dao – ne što je najbolje imao nego – što je u istinu, najbolje: svoje čovečansko saosećanje. On ih je kao kakav Maksim Gorki s toliko ljubavi ocrtao, onake kaki su, kao što romansijeri i noveliste opisuju najmilije prizore u svojim romanima i novelama, a niti ih ulepšava niti ocrnjuje. Nigde, čini mi se, Stanković nije takav dubok posmatrač i tako objektivan opisivač kao ovde.“

Recenzent Nade daje, takođe, jednu finu opasku: „Nije to velegradski ološ što krade i prosi, izmamljuje i ubija, već su to božjaci koji i u bedi ostaju pošteni.“

Kritike Pavla Lagarića i Jaše Prodanovića razlikuju se od svih prethodnih. One su sasvim negativne. Prvi je krajnje isključiv a drugi „poučitelen“ ali i zanimljiv.

Lagarić je u Bosanskoj vili oštro napao i „sasekao“ novu knjigu Stankovića. On je proglasio Borisava Stankovića za najgoreg naturalistu koji „...nije bio kadar svoje skice začiniti dubokom lirikom, on nije bio kadar onu golu, dosadnu, ružnu i odvratnu istinu zaodenuti nježnim zlatom čiste poezije. Stanković je prepisivač prirode i to ružne prirode.“1 Ovome dodaje da pisac nije „gledao sa fantasijom, nije osjećao sa fantasijom i nije pisao sa fantasijom“. Maltene, autor Božjih ljudi je jeretik pošto je upotrebio jednu „gadnu i ružnu riječ – silovati“ pa bi zbog toga razapeo na krst ne samo pisca nego i urednika Letopisa koji je dopustio da se ona odštampa.

Nije teško zapaziti da je Lagarić do te mere isključiv da sem ružnog ništa ne nalazi u prozama o božjacima, koje su, kritičaru kao i čitaocima, nudile jednu zaista jezivu ali i duboko humanu sliku o bednom svetu, čije otvorene rane traže zavoj melema od ljudske dobrote.

Jaša Prodanović, inače patron Borisava Stankovića još iz đačkih dana u Vranju, i jedan od prvih afirmatora njegove proze, na veliko iznenađenje i književne javnosti i samog pisca, proglasio je Božje ljude za Borin potpun promašaj. Stanković je, smatra Prodanović, „izašao iz svoje prave oblasti i već ne raspolaže onom starom snagom. Silazeći iz solidnih građanskih porodica dole međ prosjake, on je izgubio onaj poetičan dah kojim su njegove ranije priče disale“.

Udaljavanje od arkadijskog ambijenta starog Vranja, obasjanog čudesno lipom mesečinom i obavijenog „melanholičnom i zanosnom pesmom“, Prodanović smatra uzrokom slabljenja pesnikovog raspoloženja te zbog toga „njegova snaga počinje da opada“. Ovaj kritičar je, verovatno, upoznao Skerlićeve ocene Božjih ljudi pa i on nalazi da je pisac ispoljavao „neku nervoznu užurbanost“, trudeći se, valjda „da pobegne od života koji opisuje“. Kao i Skerlić, i Jaša Prodanović smatra da su proze o božjacima nekako izlomljene i ispreturane a da su njihove rečenice „radi armonije sa njihovim iskidanim, pocepanim ruhom – prave sirotinjske rečenice“. Odsustvo psihološke analize kritičar smatra najvećim nedostatkom Božjih ljudi. Otuda, zaključuje, delo nije „istorija ljudskih propadanja, nego likovi već propalih i razrušenih stvorova“. Prodanović je zapazio i srodnost božjaka sa nekim likovima iz drugih Stankovićevih dela, sa Dimitrijom i Stanojem u prvom redu.

Kritika Jaše Prodanovića je, po osnovnoj tendenciji, slična savetu oca čije je nade sin počeo da izneverava. Izgleda da on nije mogao da se pomiri sa prisustvom ružnog u delu Stankovića pa je knjiga o božjacima morala mučno da deluje na njega, naročito posle priča „iz jevanđelja ljubavi“, prelivenih čarima poezije. Zapažanja Jaše Prodanovića da u Božjim ljudima nema poezije nije netačno, ali to nije razlog da se delo proglasi slabom umetnošću, jer poetično nije i jedini kriterij ocenjivanja vrednosti, bar ne u prozi. Zapažanje, pak, koje se odnosi na sličnosti likova božjaka sa likovima iz drugih dela Stankovića značajno je jer odbacuje tezu o autonomnosti božjačke vegetacije u carstvu vranjskoga groblja.

Naročito je interesantan onaj stav Prodanovića koji se odnosi na stvaralački metod pisca, tim pre što je većina kritičara saglasna da je Stanković samo spoljašnjim očima gledao onaj ojađeni svet, fizički i mentalno obogaljenih bića, koja u posve deplasiranim uslovima tavore negde na periferiji jedne starovremske patrijarhalne varošice.

Primedba da pisac nije dublje zaronio u psihologiju božjaka je, u stvari, zahtev za razuđenijom slikom njihovog unutrašnjeg života. Kritičar je, izgleda, prevideo da Stanković prikazuje psihopatološke individue, koje, objektivno, i ne mogu imati neka složenija osećanja. On je, uglavnom, ušao u analizu njihovih stanja do one granice koja se poklapa s pravim psihofizičkim mogućnostima opisivanih ličnosti, ostajući veran realističkom prikazu života, što su mnogi isticali kao najveći kvalitet ovog Stankovićevog dela.

Rana kritika Božjih ljudi, inspirisana neposrednim utiskom, uglavnom je izvršila svoj zadatak, ali je ostavila dosta prostora i mogućnosti za reč sa udaljenosti, koja je morala da bude i dublja i pouzdanija.

Pogled sa distance

Desetak godina posle izlaska iz štampe Božjih ljudi, o Borisavu Stankoviću počeo je da piše Branko Lazarević, jedan od najtalentovanijih učenika Jovana Skerlića i zatočnik impresionističke kritike. Pisac starovranjskih motiva je tada povlačio poslednje poteze perom i zatvarao krug svog ne tako obimnog, ali po vrednosti i značenju, velikog dela.

Lazarević je u opsežnoj studiji Borisav Stanković posebnu glavu posvetio likovima žena i „božjaka“, razvijajući i dokazujući tezu da je Stanković u gradnju likova unosio mnogo od svoje individualnosti i da je znatno odstupao od činjenica iz života i prototipova, zbog čega su realizacije dobijale izrazito povećane dimenzije: „Borisav Stanković nije od onih pisaca koji umeju da se „dedubliraju“, da odstrane sebe iz dela koje pišu, i da uskaču u sva stanja duševna i sve strasti ličnosti koje daju. On je od onih koji uvek – kod njega apsolutno uvek – opisujući druge, opisuje sebe“, kaže Lazarević. Kad je to utvrdio kao apsolutum u stvaralačkom postupku Stankovića onda je izveo opštevažeći zaključak za sve njegove likove: „Sve su njegove ličnosti, što se odmah može primetiti onake isto čudne, divlje, jake i primitivne prirode, kao što je on sam (Mitke, Dimitrije, Sofka, Cveta, Pasa) i sve druge nose u sebi ponešto od jednostrano komplikovane prirode njegove.“ Pod ovu formulu svodi i božjake, ističući impresionizam pisca: „Kao ove ličnosti, i njegovi Božji ljudi i njegovi božjaci su neka vrsta divljih nadljudi koji osećaju više nego li mala vranjska birokratija i tako isto, dublje misle, imaju svoju naročitu filozofiju života. () I ovde je njegov individualistički i impresionistički dar bio tako jak da nije mogao da se udvoji ili, još bolje, da se odvoji od ličnosti koje prikazuje: „Njegove žene i njegovi božjaci nisu onakvi kakvi su, već onakav kakav je on; on ih je posmatrao kroz sebe i više dao sebe nego li njih. Otuda su njegove žene, kao i njegovi božjaci, možda malo jednoliki i jednostrani.“

Kritičar je, očigledno, prenaglasio impresionizam Stankovića, ali je ovim stavom koregirao svoje prethodnike koji su Božje ljude ocenili kao naturalistički prikaz života. On je naročito naglasio da je autor imao „duboko ljudsko saosećanje za božjake, ludake, uzete, za propale u životu, za one koje je žrvanj života jako dohvatio i izubijao“.

On primećuje i mnoštvo i progresivno umnožavanje, „čitav niz“ psihički poremećenih ličnosti koje naseljavaju književno delo Stankovića.
Lazarević je, ipak, prenaglasio individualizam Stankovića i na taj način mu porekao svaku objektivnost što je opet jednostran zaključak.
Kritika Velibora Gligorića ukazala je na neke nove aspekte Božjih ljudi i predstavlja značajan napredak približavanju njihovoj pravoj suštini. Najpre je utvrdio veliku snagu „realističkog slikanja Bore Stankovića“ i reljefnost božjačkih likova, a zatim je ukazao na prisustvo „folklornog misticizma“: „Oni su kod Bore Stankovića kao neka tajna utroba zemlje, kao iskonski greh ljudskog roda. Pojavljuju se pred velikim događajima s mračnim predskazanjima kao ptice zloslutnice. Skupljaju se oko grobova kao hijene oko leševa. Riju po rakama gde udišu dah smrti i životinjski se cere iz mraka svog uma na zaplašeno, sujeverno građanstvo koje darovima iskupljuje od njih oproštaj svojih grehova“ - kaže kritičar. Odnos prema božjacima, primećuje Gligorić, proističe iz sujeverja patrijarhalne sredine: „Oni su kod ovog sveta živa spona između doma i groba. Prema njima se nema samo sažaljenje, saučešće prema beskućničkoj sredini, već i bogobojažljivost. Ovi božjaci su za taj sujeverni svet ne samo stradalnici od nasilja, ili još manje degenerici i bolesnici, već i misioneri iz nedokučivih, tajanstvenih sudbinskih daljina. Njihovi krici religioznog ludila, odjeci preživljenih katastrofa iz pomračene svesti postaju kod sujevernog orijentalca opomena da je smrt na pragu doma.“18

U Božjim ljudima Gligorić je uočio i tragove ruske literature, ali problem uticaja na Stankovića nije detaljnije razradio.

Ceo fragment o Božjim ljudima, u značajnoj studiji Gligorića Bora Stanković, pisan je zgusnuto, sa jasnim stavovima i precizno izrečenim ocenama. Po njemu: „Ovi crteži su kratki, ostavljaju utisak skica, ali su vrlo živi i upečatljivi. U nekoliko redova data je karakteristika opisanog tipa i izložena tragedija pomračenja njegovog uma. Manja skica o Paraputi daleko je živopisnija i potresnija od drame Tašana koja je iz nje proizašla. (…) Njegovi crteži su prosti, jednostavni, goli, bez efekta stila i bez komplikovane psihopatološke analize. Nisu rađeni sa bojom već sa olovkom. Njihovi životopisi i karakteristike deluju kao iskidani odlomci iz reportaže darovitog posmatrača koji ih je krokirao u prolazu na beležnici svojih oštroumnih zapažanja bez mudrovanja i komentara.“

Niko ni u starijoj niti u novijoj kritici nije tako pohvalno, bez ikakvih ograda i kolebanja, govorio o Božjim ljudima kao Veljko Petrović. On je u radio predavanju od 25. oktobra 1938. godine, gotovo zaljubljenički, strasno dokazivao da je jedno veliko delo naše književnosti zaboravljeno. Petrović nalazi da je do toga došlo iz dva razloga. Prvo, promenjeni ukus publike nije imao afiniteta prema kratkoj, zbijenoj formi i drugo, starija kritika, koja je nalazila da su Božji ljudi „kratki sastavi, beleške, pokušaji, pripremni nacrti za kasnije veće radove“, uticala je da se ove proze Stankovića presele u zaborav. Nasuprot ustaljenom mišljenju da su božji ljudi skice, Petrović kaže da ih je Stanković „zamislio i izradio nezavisno od svake stvaralačke primisli, zato oni deluju kao gotove književne tvorevine“. Bez imalo dvoumljenja određuje im visoko mesto u srpskoj pripovedačkoj prozi: „Božji ljudi su krupno i jedinstveno delo; u njemu veliki pesnik otkriva, do njega nesagledane, mračne dubine naše narodne osetljivosti i sveopšteg poimanja“, pa su zbog toga „znatno, originalno delo velikog pesnika, i da Bora nije više ništa napisao, njegovo bi ime oni sačuvali u našoj književnosti na veoma visokom mestu...“
U isto vreme kada je Veljko Petrović činio napor da rehabilituje Božje ljude studiju o pesniku starog Vranja završavao je Predrag Kostić, koja će posthumno biti objavljena tek 1956. godine.

Kostić je ukazao na društvene korene patogeneze božjaka: „Ovi božji ljudi nose na sebi rane i posledice ili turskog robovanja i zuluma ili društvenih odnosa, raspusnog, raskalašenog i nemoralnog života.“ Eklatantni primeri su Vejka, Menko, Naza i dr. On zapaža da u pomračenoj svesti latentno postoji saznanje o uzrocima njihovog stradanja, koje se povremeno javi: „Borini Božji ljudi nekada viču na sve trgovce, hadžije, a najviše na pašu i vladiku. Ludi Stevan ih grdi što mu uzimaju isprošeni novac pa podižu kuće, hanove i dućane. I vladika i paša su hajduci.“

Predrag Kostić je sve božjake svrstao u dve grupe. Prvu grupu čine izgrađeniji likovi: Taja, Vejka, ljuba i Naza, a drugu sumanuti, sa religioznim idejama: Jovan, Č'a Mihajlo, Marko, pa čak i Paraputa. Prve Kostić smatra interesantnijim božjacima, a druge jednostavno naziva „manje interesantnim“, bez detaljnijeg motivisanja.

Svoj sud o Božjim ljudima temelji na Skerlićevim ocenama i ne donosi ništa novo.

Od naših savremenika koji se bave delom Borisava Stankovića sigurno je dr Vuk Filipović jedan od najznačajnijih. Sa izvrsnim poznavanjem poetike, estetike, psihologije i sociologije ovaj književni radnik duboko ponire u tajne literarnog stvaralaštva Borisava Stankovića. Iako se njegov rad bazira na tezi o detinjstvu kao primarnoj preokupaciji i podsticaju pesničkog talenta Stankovića, on je šire zahvatio i osvetlio mnogostručnosti u pojavama i različite spletove uzročnoposledičnih odnosa u ciklusu proza sa božjačkim motivima, od piščevih pobuda i njegovog posmatranja prosjačke geneze do uticaja sa strane i umetničkih vrednosti Božjih ljudi.

Preokupacija Stankovića motivom božjaka je, prema Filipoviću, „najautentičnije detinjska i pripada srednjem detinjstvu intuitivnog proširenja svesti prema okolini“, što se otkriva „u ličnu, singularno obojenom pripovedanju, u tipično infantilnim stavovima i doživljajima božjaka i najzad u izuzetno plastičnom životu date atmosfere, portreta i opisa“.

Filipović piše da su ličnosti iz knjige Božji ljudi „zakonita pastorčad toga (patrijarhalnog) društva u osipanju i Stanković je njihove sudbine video u toku mentalne i etičke degradacije, kao prosjačku genezu. Poreklo njihova pada i kompleksa on nalazi u nedrima same porodice u previranju društva, staleškim privilegijama, despotizmu i izopačenosti međuljudskih odnosa u celini.“ Sav taj svet, znači, dolazi iz opšte dinamike jednog društva, ili, kako kaže Filipović, „iz mnogostrukog i izukrštenog delovanja uzroka, sila i odnosa“. Ovim stavom on preciznije dokazuje od Jaše Prodanovića da svet božjaka „ne postoji autonomno prema domaćinsko – čaršijskoj stvarnosti starih dana“.
Posebno je značajna konstatacija Filipovića da se u likovima božjaka i „predistoriji koja priča o zlodelima sredine“ simbolizuje jedno određeno patološko stanje i njegova specifična manifestacija. On zapaža dve osnovne vrste ponašanja božjaka prema okolini – izrazito introvertno (Manasije, Ljuba, Jovan, Menko) i ekstrovertno, sa naglašenim agresivnim obeležjem (Bekče, Taja). Ali, između ovih dvaju suprotnih oblika ponašanja, postoji prisustvo „čitave skale, čitave panorame tih stanja i ponašanja“, pa tako indirektno pobija Lazarevića za koga su božjaci „malo jednoliki i jednostrani“.

Filipović je lepo uočio i različite stepene patoloških stanja božjaka, od totalno izgubljenih, raspadnutih ličnosti do načetih egzistencija, koje u vrlo teškoj, deplasiranoj situaciji nastoje da od kršotina obrazuju celine po uzoru na model iz normalnog života (Naza, Vejka).
Stvaralački postupak pisca je takođe bio predmet ispitivanja Filipovića. On je našao da su Božji ljudi nastali „s neposrednijom objektivnošću pesničkog jezika“ i da je Stanković, „izostavljajući lirsku ekspoziciju racionalizovao formu, odmah nabacio portret božjaka u opštim crtama ili zgusnuto, sa mnoštvom karakterističnih detalja, pokreta i boja, u simboličnoj materijalizaciji pojava“. Filipović je dobro zapazio da objektivniji govor ne odvaja pisca od predmeta, jer se u velikoj meri oseća lični doživljaj i „prizvuk afektivnog i saosećajnog zbliženja autora i ličnosti pa su primetne dve projekcije kojima Stanković organizuje građu – autentično detinjska i evokativno pripovedačka. Viši kvalitet se, piše Filipović, ostvaruje iz detinjske, jer „...pripovedač je izvornije snažan u svojoj reči i poetskoj slici, ukoliko je adekvatnije detinjski maštovit, neposredan, naivnorealistički bliži svetu božjaka, a neuporedivo je slabiji, kao u književnim prvinama gde posreduje, i katkad feljtonski reprodukuje stvari iz odnosa poznih godina“.27

Što se tiče uticaja stranih pisaca na Stankovića, prvenstveno Dostojevskog i Turgenjeva, na području interesovanja za skrhane, tragične ljude, Filipović nalazi da oni imaju „sekundarni značaj“, pošto je Stanković u evokaciji sveta svog detinjstva sačuvao punu autentičnost i originalnost motiva, atmosfere, ambijenta i vremena.

U poređenju sa tekućom kritikom, pogled sa udaljenosti otkrio je nove vrednosti humanih proza Stankovića o božjacima. Umesto opštih utisaka došla je dublja analiza sadržinske i formalne strukture Božjih ljudi (Velibor Gligorić, Vuk Filipović) koja je otkrila dejstvo različito usmerenih sila i odnosa, uzroke i posledice prinudno neurotskih situacija i obilje snažnih poetskih sila koje ovu knjigu Borisava Stankovića predstavljaju u znatno lepšem svetlu, izvlače je iz zaborava i određuju joj povoljnije mesto u stvaralaštvu starovranjskog pesnika i srpskoj pripovedačkoj prozi uopšte.

Razgovor o Božjim ljudima sigurno nije okončan jer je, vrlo složeno u svojoj viziji života, delo Borisava Stankovića uvek aktuelno i predmet permanentnog interesovanja istorijskog i kritičkog. Susret s njim je veliko zadovoljstvo, ali i saznanje o njegovoj složenosti i polifoničnosti pitanja koja pokreće i tema koje nudi. Zbog toga će dalja ispitivanja Božjih ljudi doneti mnogo novina i otkriti nove vrednosti i lepote. Čini se da ispitivanja treba usmeriti u pravcu analiza kompozicije knjige Božji ljudi jer je ona vrlo specifična i dosad nije u nas serioznije proučavana. Takođe ima dovoljno mesta da se Božji ljudi posmatraju u prostornoj i vremenskoj određenosti, zatim opšte odlike i vrednosti dela itd. To, međutim, izlazi iz okvira postavljene teme i predmet je posebnih radova.

Izvor: Književna zajednica Borisav Stanković