Potresan vapaj Maje (12) i njenih sestara: Volela bih da imamo barem za užinu

U krupnim i bistrim očima sestara iz porodice Jovanović, u selu Trstena nadomak Vranja, čini se da su suze presušile i da su odavno pretvorene u tugu, bol i strepnju.

Dok vode bitku za najosnovnije, detinjstvo obojeno bezbrižnošću i igrom za njih je samo san.

Milica (9), Maja (12) i Milena (13) su do pre samo dva meseca živele u planinskom selu Trstena na 30 kilometara od Vranja i uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, gde ne funkcionišu čak ni telefonske mreže.

Zbog vukova i velikih snežnih nameta, otac je morao svakodnevno da ih vodi do škole sa psima čuvarima.

- Nisam mogla više. Nisam mogla da gledam kako mi se unuke pate 12 kilometara od kuće do škole i nazad. Zimi je to teško i za iskusne gorštake, a kamoli za tri nejake devojčice. I, šta ću, kako ću, "siđem" sa ovom decom u Vlase, da im olakšam – kaže njihova baka Vidosava.

Njihova nova adresa tako je postalo selo Vlase, gde im se nalazi škola i gde sada žive odvojeno od oca Gorana, majke Biljane i brata Milorada koji ima svega godinu dana.

Adresa im je ova stara kućica od dva sobička bez vode i kupatila, koju plaćaju simboličnih 1.500 dinara mesečno. To je sve što su mogli da priušte.

Nedostaje nam naš mali brat i volele bi da smo češće sa mamom i tatom, ali moramo da učimo da se u budućnosti ne bi mučile ovako – pričaju ove prerano sazrele devojčice.

Nakrivljen plafon, stari sto i komadići oskudnog doručka dopunjuju najpotresnije reči su koje prenose ljudi iz organizacije Srbi za Srbe koji su pomagali ovoj porodici.

- Spremam im da jedu od onog što se nađe u kući. Naravno, ako se nađe. Još uvek mi se srce cepa kada se prisetim kada su mediji pre nekoliko godina pitali Maju šta najviše želi, a ona im je odgovorila – "Volela bih bar da imamo za užinu – da bismo jele" – s bolnom grimasom i suzama izgovara baka Vidosava.

U ovom kraju siromaštvo kao da je genetska boljka, jer su generacije rađane na veoma nepristupačnom terenu. Zime su duge i jake i retko šta uspeva. Iseljavanje ljudi i nedostatak posla dodatno otežavaju situaciju.

- Prihvatam se svakog posla, jer stalnog nemam. Bavim se poljoprivredom i stočarstvom. Imamo samo 9.000 dinara dečjeg dodatka i skromnu penziju koju moja majka prima. I njoj znači da budu u Vlasu zbog ambulante, dijabetičar je. Nažalost, supruga mi je takođe bolesna, pa je i to otežavajuća okolnost. Na okupu smo uglavnom tokom vikenda. Iskreno, jedva sastavljamo kraj sa krajem – uključuje se u razgovor otac Goran pojašnjavajući veoma kompleksnu porodičnu situaciju.

Jedini spas za ovu porodicu, koja sada živi na dve adrese, jeste kuća u Vlasu koju su počeli da grade pre nekoliko godina. Međutim, nemaju sredstava da je završe. Malu Maju smo upitali koja joj je najveća želja na šta nam je odgovorila:

- Želim samo da mi porodica bude opet na okupu!

Božićna čarolija krenula je da ulazi u domove ugroženih mališana ispunjavajući njihova srca verom i nadom da će kroz darežljivost i milosrđe humanih ljudi i njihovo detinjstvo biti ulepšano. I sestre Jovanović zaslužuju da žive kao i sva druga deca!

- Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće veliku božićnu akciju prikupljanja pomoći za završetak novog doma za porodicu Jovanović. Za uspešnu realizaciju akcije potrebno je preko 15.000 evra, pa pozivamo sve donatore i ljude dobrog srca da se priključe - poručuju iz ove organizacije.