Ekvivalencija i diskrecija

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Pre neki dan šetajući po internetu naišao sam na odličan tekst Milenka Vasovića o javnosti nepoznatoj poslovnoj transakciji Vlade Srbije. Uverenje da tekst zaslužuje neuporedivo veću pažnju od one koju je privukao navelo me je da nešto dodatnih informacija pokušam naći u crnogorskim medijima (gde je tema takođe tretirana upadljivo skromno) i da napišem ovaj post.

Reč je o transakciji odrađenoj poslednjeg radnog dana 2018, obavljenoj u tajnosti, u zaista izuzetnoj diskreciji, tako da, iako deluje neverovatno, nijedan medij u Srbiji o tome nije objavio nijednu reč.

Sa jedne strane: hotel sa 170 soba i 510 ležaja, sa dva restorana i terasom (7.000 kvadrata), zdravstveni i spa centar sa zatvorenim bazenom i morskom vodom (3.000 kvadrata), Ruska kuća (1.455 kvadrata), Njegoševa vila (424 kvadrata), 83 bungalova, tri sportska terena, vlastita plaža 315 metara… 16.403 kvadrata objekata i zemljište 30.870 kvadrata, sve vlasništvo Srbije.

Sa druge strane: jedna zgrada u Ulici Majke Jevrosime u Beogradu (1.937 kvadrata), vlasništvo firme Kroling iz Danilovgrada.

Nekretnine su bile predmet ugovora o trampi. Zgradu u Ulici Majke Jevrosime u Beogradu od 1.937 kvadrata stručnjaci srpskog ministarstva finansija procenili su na 3.698.100 eura. Zainteresovani kupac iz Crne Gore je unapred izrazio spremnost da razliku u vrednosti doplati. Ali se desilo da je procenitelj koga je u Crnoj Gori pronašla Vlada Srbije vrednost njenih nekretnina procenio na 3.270.000 miliona evra! Srbija je postala ta koja treba da doplati, ali se kupac iz Crne Gore velikodušno odrekao razlike od skoro pola miliona evra. I trampa je zaključena, po principu „ekvivalentnih davanja“.

A vrednost istih tih nekretnina koje je dala Vlada Srbije, nekoliko godina ranije, i to pre naknadnih dodatnih ulaganja Srbije u objekte i opremu, ovlašćeni sudski veštak procenio je na 9,2 miliona evra! Tome treba dodati da nije reč o bilo kakvim nekretninama nego o posebno vrednom lečilištu Vrmac, o mikrolokalitetu poznatom po lekovitoj ruži vetrova koji su svetski stručnjaci poredili sa čuvenom francuskom banjom Dovil.

Otkud taj drastični pad vrednosti? Kako je moguće da je kompletan Vrmac novi vlasnik dobio za oko 75 evra po kvadratu? Kako je moguće da Vlada, javno pravobranilaštvo, direkcija za imovinu, ma ko zadužen da brine o interesima Srbije u tome ne vidi nikakav problem?

Nema prihvatljivog objašnjenja. Pogotovo ne dolazi u obzir ono koje je korišćeno posle sramnog rušenja u Savamali – „ruševine i ruglo“ i „stecište zmija, pacova i narkomana“. Zna se da su objekti Vrmca najvećim delom bili u funkciji sve vreme. Uostalom i u samom prospektu privatizacionog savetnika Vlade Srbije imovina je bila opisana kao „funkcionalna celina koja odmah nakon prodaje može da bude stavljena u funkciju privređivanja i prihodovanja za nove vlasnike“. A da je to bilo tačno potvrđuje činjenica da danas na tom mestu radi Premium Spa Resort Blue Kotor Bay.

Zar ovakva ekvivalencija davanja ne izaziva mučan osećaj? I zar u bilo kojoj uređenoj zemlji ne bi, imperativno, tražila odgovore na niz pitanja.

Kod nas ta pitanja imaju samo retorički značaj. Jer, na pitanja koja bi se (povodom ove ili sličnih tajnovitih transakcija) ticala eventualnog pokretanja postupaka od strane nekog od organa nadležnih da štite imovinske interese republike ili da se bore protiv korupcije i kriminala – odgovori se znaju unapred.

Ali ne znamo odgovor na pitanje koje ima ogroman praktičan značaj – koliko još ovakvih tajnovitih, a po efektima sličnih transakcija je na račun imovine Srbije, u krajnjoj liniji imovine njenih građana, napravila Vlada Srbije?

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd