INTERVJU Aleksandra Jovanović: Ne smeta pesma drami ništa

Vranje News: Mali se broj ljudi tokom školovanja uopšte odvaži na pisanje, još manji broj ostane u tome i napravi nekakav rezultat. Šta je za tebe bio presudan momenat u kome si odlučila da pišeš?

Jovanović: Meni je u glavi zacementiran period pre polaska u osnovnu školu, kada sam pročitala „Hajdi“ i rešila da ću, eto, da pišem. Naravno, tada je to bila nejasna potreba koja se uobličila par godina kasnije kao konačna. Ne bih znala da izdvojim jedan trenutak, osim da je želja uvek postojala.

Šta je bila početna motivacija, to su obično u nekom školskom uzrastu te jake emocije ili fasciniranost nekom ličnošću i načinom na koji ona to već radi?

- U školi su me većinom privlačila „kapitalna“ dela, pa sam krenula od tog nekog temelja. Pisala sam kratke priče o poluizmišljenim ljudima, šta god bih videla ili čula moglo je da se pretvori u priču. Kasnije su došli „rušioci“ (Bodler, Rembo, Lorka, Virdžinija, Nastasijević i mnogi drugi), pa se i pristup pisanju promenio. A, tema su uvek ostali ljudi.

Kakvi su bili prvi rezultati tvoje „književnosti“ – koji je žanr preovladao i zbog čega?

- U scenariju - socijalni i psihološki triler, u drami - coming of age, u prozi je to trenutno književnost za decu. Dosta je sve šareno, bilo je tu svega, od scenarija u Haneke stilu, do porodične, poetske drame geografski smeštene kod nas, na jugu. Još uvek tragam, mada ne bih volela da me žanr kao takav određuje.

Kako je tekao razvoj tvoje spisateljske ličnosti i šta danas čini tvoj opus?

- Najveći deo opusa čine studentski radovi, a ako govorim o onom zvaničnom - par kratkih priča, pesme i roman za decu “Crna ptica”, trenutno u pripremi. O razvoju bih samo rekla - učila sam, upijala, pisala, ispravljala, pa sve ispočetka. Prihvatanje i razumevanje kritike je nužno, da bi se došlo do bilo kakvog pomaka i na tome se stalno radi.

Da li planiraš da usavršavaš pisanje – mnoge su domaće spisateljske nade u proteklim decenijama učile vrhunsko pisanje od velikih majstora kroz druženje s njima. D ali planiraš nešto slično?

- To se podrazumeva. Druženje je uvek dobrodošlo.

Da li misliš da je pisanje delom i nauka (posebno u pogledu istraživanja činjenica, prerade teksta, strukture, konstruisanja likova, definisanja ciljne grupe) i kakav pristup planiraš u razvoju tog dela tvoje ličnosti?

- Teorija je zalepljena za praksu i bez nje se ne može, ma koliko nekom bila naporna. U toku studiranja kolege i ja smo učili o pisanju, istoriji filma, istoriji televizije, pozorišta, video igara i stripa. Nema tu odvajanja, kao ni odgovora šta ide prvo. Sada, kada studije privodim kraju, uzimam stručnu literaturu koja me zanima i čitam. Usavršavanje nikada ne prestaje.

Da budemo malo informativni i edukativni - kako upisati dramaturgiju i koliko ona uopšte ima veze sa ovim pisanjem za koje si nagrađena nagradom Mladi Dis – koliko ti studiranje pomaže/odmaže u ovakvoj vrsti pisanja?

- Nema jasnog recepta, ali to otprilike ide ovako: pišete stalno ili tek otkrivate želju za pisanjem. Možda vas je do dramaturgije dovelo pozorište ili film, strip, ljubav prema teoriji. Nađete literaturu na sajtu fakulteta, raspitate se kod starijih studenata ako želite da čujete nečije iskustvo. Onda čitate, pišete vaš prijemni rad (pozorišnu ili radio dramu/scenario za film), a sve to kako znate i umete, bez razmišljanja da li se nešto piše ovako ili onako. Sve tehnikalije svakako učite tamo. Čekate prijemni i mnogo sreće!

Da li je sve tako lako kao što izgleda?

- Naravno, sad ja ovako pišem, a imala sam ogromnu tremu i bila na iglama sva tri dana prijemnog ispita. Mora da se prođe kroz to, za mnoge traumatično iskustvo. Posle tek dolaze sumnje i brige, ali polako.

Koliko tvoje studiranje ima veze sa pisanjem?

- Poezija ipak počinje kao intimna stvar i ako je dobra, postaje lična i spremna za publiku da sa njom radi šta hoće. Tek na fakultetu sam stvarno upoznala poeziju preko preporuka raznih ljudi, što znači - studiranje mi nikako ne odmaže.

Ko od savremenih pisaca ide linijom kojom bi ti volela da se profilišeš kao pesnik/prozni pisac?

- Dosta je savremenih pisaca i spisateljica čije radove pratim i izdvojila bih sada već poznatu Lanu Bastašić, kratke priče Rumene Bužarovske, pesnikinje - Milenu Marković, Milicu Špadijer, Mašu Seničić, Maja Haderlap, roman Ivane Đilas „Kuća“, pesme Radmile Petrović, ali i sve, za sada neobjavljene dramske ili poetske radove mojih kolega i prijatelja. Ovo je na kraju ispala skroz ženska lista, pa bih dodala Zahara Prilepina i njegovu „Osmicu“ kao preporuku za početak njegovog opusa. Kada je reč o profilisanju - ne znam ništa o tome, valjda bih htela da budem više ja, pa ću prirodno otići na neku levu stranu.

Da li bi književnost, osim dramaturgije, mogla da postane tvoj poziv?

- Sve je i krenulo od romana, sada su došle pesme, pa je književnost svakako deo mog poziva. Ne smeta to drami ništa.