Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
O tužbalicama u vranjskom kraju vrlo su oskudno pisane informacije. Važne podatke o pevanju ove vrste pesama pruža književno delo Borisava Stankovića. Kao učenik gimnazije, on je u časopisu Golub objavio 1894. godine pesmu Majka na grobu svog jedinca. Siniša Paunović je rekao da se u njoj „oseća jak uticaj narodne poezije, u prvom redu tužbalica. U pesmi je i nekoliko stihova koje je Stanković mogao da nauči od žena narikača i tužilica u nekoj gradskoj kući ili na groblju u Vranju, kuda ga je vodila baba Zlata. Da je i u samom gradu negovana tužbalica, dokaz je i njegova priča Na onaj svet. Do baba-Zlate , koja je na samrtničkoj postelji, kleči njena sestra tužilica i, zagrlivši Boru, „kuka i nariče da se sve ori“.
Sestro crna, eve ti ga,
čedo tvoje gde se vije.
Srce mu se, sestro, kida
kad pogleda kuću svoju
opustelu, raskopanu...
Lelo, sestro!
Stanković u priči "Oni" opisuje oplakivanje mrtvaca. U sobi, pored mrtvog Mite, ne razležu se, međutim, samojauk i naricanje nego i zapevka.
Stihovi tugovanke mogu se naći u lirskim i lirsko-epskim pesmama koje žive u vranjskoj okolini. Oni takođe potkrepljuju misao da su koreni tužbalice duboki i kad je u pitanju ovaj kraj Srbije. Ovo mogu da ilustruju i dve balade: svatovska i hajdučka. Devojka je na samrti a njena majka se ovako obraća svatovima:
„Natrag, natrag, kitreni svatovi,
moja ćerka mrtva bolna lega!
Nad glavu vu kitka cveće stoji,
do glavu vu žuta sveća gori!
Hajduci su „u tesne klisure“ pobili svatove i ženika. Snaha pre nego što će sama sebe da probode nožem, oprašta se od Janka mladoženje:
„Čuješ li me, Janko mladoženjo,
Što me nećeš s oči da pogledaš?
Što mi nećeš s usta da prozboriš?
Da li sam te nešto usmešila?
Da li sam ti loši dari dala?
Da li sam ti svilenu košulju,
dala sam ti od pamuk čarape,
dala sam ti lanenu maramu!“
Održavana je na ovom terenu i tužbalica kao vrsta. Tri primera zaslužuju osvrt. Bogat seljak Nace je obilazio svoje pojate za ovce blizu turske granice.
Zato što je činio razne usluge komitama, uhvatili su ga graničari i tukli dotle dok nije izdahnuo. Njegova majka je plačući izgovarala ovu žalopojku:
Mnogo li te biše, le Nace, na tursku granicu,
kuku, lele Nace, na tursku granicu?
Koj će da ti nosi, le Nace, pojas do ramena,
kuku, lele Nace, pojas do ramena?
Koj će da ti nosi, le Nace, čižme do kolena,
kuku, lele Nace, čižme do kolena?
Koj će da ti nosi, le Nace, lebac na pojate,
kuku, lele Nace, lebac na pojate?
Mileva Jović, rođena 1894. godine, ovako je tužila na grobu svoga sinčića Bore u Golemom Selu (Poljanica):
Lele, kude si mi, sine Bore?
Kada si se, ti rodija,
mene mi je šuma omilela!
A kad sam te, sine, izgubila,
šuma mi je, sine, potamnela!
Kada je srpska vojska posle proboja solunskog fronta došla sa saveznicima u Vranje, umrla je iznenada u mahali Odžinka lepa i umna devojka Setka. U sobu je ušao jedan engleski vojnik i stao pored odra. Majka pokojnice ga je pogledala i obratila mu se bolno izvijajući tužbalicu:
Vidiš, brate, vidiš, rode,
kakvo zlato na astal mi lega!
Ja će kupim crnu boju
da obojim kuću moju!
Kauzina ja sam izgubila!
Zar su ovo samo krikovi bola?
I sada se u selima, a ponekad i na Šapranačkom groblju u Vranju, nariče, ređa i zapeva tužbalica. Nisu izgubljeni i arhaični običaji (godinu dana nakon smrti člana porodice). U Poljanici žene iznose odeću umrlog na grob i u dvorište, na čisto mesto, pored cveća, i tu nariču i tuže. U Prvoneku, istočno od Vranjske Banje, stave se haljine pokojnikove na krst i plaču i jadikuju.
Nakon drugog svetskog rata kao tužilica u Poljanici je bila zapažena Lepka Stanković Ćerpičova iz Golemog Sela. Nju su Poljančani pozivali da tuži na grobu. Starac Mirko Ilić iz Golemog Sela, npr, ostavio je sinovima u amanet da pozovu Lepku kad on umre, da ga oplače i ožali, a oni da joj dadu nagradu. Ona je dva puta izgovarala tužbalicu (po želji prvog i drugog sina).
U jesen 1981. godine na groblju u Levosoju kod Bujanovca obeležavana je godišnjica smrti Stojka Dejkovića. Grupa ljudi je iz kapele pošla prema njegovom grobu, a kćer mu, koja je stajala pored nadgrobnog spomenika, improvizovala je tužbaličke deseterce:
Eve, tato, gosti ti dođoše!
A kako ćeš gosti da dočekaš?
A sa što ćeš gosti da pričekaš?
U vranjskom kraju, a i u drugim predelima južnog dela Srbije, u Crnoj Travi, npr, održava se običaj naricanja i tuženja na grobu. Ono što žene tom prilikom izgovaraju liči na lirsku prozu, u kojoj se javljaju i stihovi (osmerci i deseterci). Kada jadikuje darovita tužilica, ti stihovi imaju i poezije.
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
