Masovni lapot

Tekst je izvorno objavljen u dnevnom listu "Danas".

Usamljenost, naročita odvojenost od sveta, samoizolacija, to su okolnosti u kojima se piše, koje pisac sam stvara, bira, međutim – kako bi rekao moj otac – volim i ja pasulj, ali samo kada mogu da biram.

Tako, iako sam u pooštrenoj samoizolaciji, u egzilu već desetak godina, iako se naizgled ništa ne menja u mojoj rutini, ova nametnuta ograničenja me u potpunosti dekoncentrišu i navode da razmišljam o analogijama.

Na sreću, usledio je poziv izdavača sa prvim danom vanrednog stanja i već sam poslao jedan od završenih rukopisa i to mi malo skreće misli.

Kada sada razmislim, ne samo naslov – „Hermesovo ne zna“, nego i između korica ima toga što može da se odnosi na ovo stanje teskobe, crne magije i jeftine patetike, na zanosača muda po ravnom putu koji je iskoristio priliku da postane zanosač muda u oštrim krivinama, kao i na to da će korona nesumnjivo postati alibi za nedaće koje će nas tek zadesiti.

Recimo, da će nam počupati muda u oštrim krivinama kada pokušava da se odupre centrifugalnim silama, koje svakako neće biti slabe.

Ispunjava me ovih dana nešto kao neugodno prosvetljenje, jer mi je najzad potpuno jasno šta je Kiš mislio kada je govorio da su logori najveća istina dvadesetog veka, a tu je i mala nelagoda zbog inferiornosti, zato što je bio potreban očigledan primer da to uzmem ozbiljno, kao i mnogo veća zbog ovog planetarnog, idealnog logora.

Svaka zemlja poseban logor, san svake psihotične budaletine.

Nešto mi pada na pamet da korona, odnosno venac, kruna, simbolično ide uz autoritarne političare, uz one koji maštaju o kruni na glavi, da metnu i kraljevsku pored one koju već nose i koja ima ime corona veneris.

To da je već imaju čitam iz njihovog jezika.

Fatumski gledano, ovo je nešto čemu je civilizacija ubrzano srljala, sa svim zanemarivanjem humanih načela i zanemarivanjem već usvojenog znanja.

Jedino nije bilo očekivano da će batina biti izvandruštvena.

Logično mi je bilo da će resetovanje, ako se uopšte desi, biti inicirano socijalnim impulsima, ne prirodnim. Ili to ide zajedno, ko će ga znati.

Što se tiče dece, racionalno gledajući, ovakvo iskustvo bi moglo da im koristi u životu, pa i činjenice da će im tvorci lošeg sveta malo ranije ustupiti glupostima zagađeni životni prostor i da će ranije, ukoliko imaju uma, pristupiti popravkama i prepravkama.

Svojoj deci, digitalcima, već sam prigovorio što su smislili ovako dobar kod za masovni lapot, a ona mi prete da će vremensku granicu, samo zbog mene, spustiti za desetak godina.

Na kraju, na pamet mi pada i moj omiljeni cinik Bernar Šo, te ću morati opet da ga čitam zbog utiska da je na mnogim mestima pisao o ovome a da sam ih olako prelazio.

Kada mu se vratim, možda ću zaključiti da je taj utisak iniciran anegdotom o španskoj groznici.

Naime, pitali su ga da li se plaši. „Ne, ne!“ – odgovorio je – „Jedva čekam da me ubije nešto plemenito i na vreme, jer će me uskoro sigurno ubiti egocentrizam, sujeta i gluposti naših političara!“

(Autor je književnik iz Vranja).

Foto Vranje News