Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini feljton o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
Lazarička magijsko-ritualna igra bila je nekada vrlo rasprostranjena. Među kalendarskim narodnim pesmama iz Srbije najviše je upravo lazaričkih. Uzimajući u obzir i varijante, ukupni broj objavljenih iznosi više od hiljadu.
U nauci se smatra da lazarice "prvobitno potiču iz matrijarhalne kulture, kao predstavnici šumskih demona". Slobodan Zečević podrobno analizira genezu ove prolećne paganske svetkovine koja je, po njemu, bila sastavni deo složenog obreda radi zaštite od zmija. Ukazuje i na tragove kulta zmije u ovoj obrednoj narodnoj igri. Vidosava Stojančević misli da je jedno od glavnih magijsko-religioznih obeležja lazarica "njihovo vezivanje za astralni kult".
Poreklo im svakako treba tražiti u simbiozi stare, slovenske, starobalkanske i vizantijske kulturne baštine.
Lazarički orski obred se prilagodio hrišćanskom prazniku Lazarevoj suboti i crkva je prema njemu bila tolerantnija. Dva podatka, u vezi s ovim, mogu da budu interesantna. Devojčice u Vranju su išle na Cveti u crkvu, i to u živopisnoj lazaričkoj nošnji. U Prohoru Pčinjskom jablaničke lazarice svake godine pevaju kaluđerima u manastirskom dvorištu.
Proces nastajanja paganske komponente u lazaricama još nije završen.Ako se susretnu grupe lazarica, devojčice pokrivaju lice lazarevim maramama, kroz njih se "progledujev" i pevaju glasno i sa mržnjom:"
Mi na konja, vi pod konja,
mi na ploču, vi pod ploču,
mi na zemlju, vi pod zemlju".
Vodilo se mnogo računa o tome koja će antagonistička grupa prvo da "progleđuje". Utučene su bile one lazarice koje su više puta "progleduvane". U sećanju su ostale i tuče između pojedinih grupa (u Pčinji, u selima blizu Vranjske Banje: Prvoneku i Dugoj Luci itd). U naseljima u Vranjskom Pomoravlju - Sebe Vranju, Klisurici i Nesvrti - za lazarice se ne zna poodavno. Zašto? Prema predanju, negde u XIX stoleću na potezu Lazarice u Klisurici susrele su se devojčice iz ovih sela. Nastao je nezapamćen sukob. Kad su seljaci dotrčali, videli su kako devojčice leže na zemlji probodene mačevima i sabljama, a druge pored njih izbezumljeno su plakale. Odmah su upregli dva stara bivola i zaorali duboku brazdu na mestu smrti. Više lazarice nisu pohodile ova tri sela. U Leskovačkoj Moravi posle Drugog svetskog rata lazarice su se "pregledale", ali su izbegavale vređanje i tuču. Pevale su, npr:
"Sretoše se lazari,
Da li da se pobijev?
Ili da se razminev?
Bolje da se razminev,
Nego da se pobijev".
Magijski i drugi arhaični elementi odražavaju se u radnjama koje se obavljaju u uljaniku i u pesmama koje se tom prilikom pevaju.
Prema Srpskom riječniku iz 1818. godine, lazarice su u Srbiji početkom XIX veka bile nestale. Vuk Karadžić je opisao ostatak prastarog kultnog običaja u Sremu i objavio prvu lazaričku pesmu na srpskohrvatskom jeziku.
Na Kosovu i u južnom i istočnom delu Srbije ovaj obred uz igru i pesmu uveliko je negovan. U prvom desetleću XX stoleća na primer lazarica je bilo u znatnom broju i na niškim ulicama. "Tog dana u celom Nišu, u svakom sokaku, mogu se videti po nekoliko ovakvih grupa seljančica (devojaka) koje se ceo dan kreću po ulicama i dućanima i kojekome pevaju", zapisano je.
Među zapisivačima lazaričkih pesama u Srbiji krajem XIX veka dvojica se izdvajaju jer su objavili niz tekstova od veće estetske vrednosti.
U Vranju i vranjskom okrugu pesme je 1880. godine pribirao Jovan Hadživasiljević, o kojima je pored ostalog pisao profesor Nedić: "Posmatrana iz književnoistorijskog ugla, ova pregršt lazaričkih pesama nalazi se na stupnju razvoja kada obredna lirika prima u sebe građu ljubavne lirike. Svakako je odblesak podneblja njihova izrazita čulnost. Ona se često javlja u silovitoj neposrednosti". I u pesmi, međutim, koja je po sadržini ljubavna naslutiće se stari motiv: devojka se pretvara u višnju (Rasrdi se rusa Bosa). Slika se i savremena kućna zadruga. Majku greju tri sina kao tri sunca:
"Jed'n bere beriju,
drugi tera kiriju,
treći seje beliju".
U niškoj okolini za lazarice se još 1889. godine interesovao Mihailo Riznić. Samo manji broj pesama podseća na davniju prošlost. Kmetu ili kakvom starešini namenjena je pesma o Ugrinu sa zlatnim kalpakom i svilenom azdijom. Starom domaćinu devojčice su pevale o caru Kostadinu koji se sprema:
... na krvavu tu vojnu,
da vojuje godinu,
da dovede robinju.
Lazarički obredni folklor je nakon drugog svetskog rata intenzivnije istraživan u predelima južnog dela Srbije. Dragutin Đorđević je u svojoj monografiji opisao lazarice u Leskovačkoj Moravi i naveo više od dvesta pedeset lazaričkih pesama. Terenski ispitivač je zapazio: "U Leskovcu se već oseća u lazaričkim pesmama izvesna izmena; u melodiji, motivima, u načinu izvoženja igara, u usvajanju nekih književnih oblika itd. Preovlađuju ljubavni motivi. Retko blesne paganska slika života: devojka se takmiči sa Suncem i Mesecom. Čitavu rukovet ove obredne lirike pribrao je i Miodrag Vasiljević.
"U lazaričkom gradivu nalazimo razdoblje veće od veka i po: na jednoj strani momka sa perčinom koji se od Karađorđeva vremena naovamo ne vidi više u Srbiji, i momče "fabrikanče" - fabričkog radnika na drugoj", primetio je poznati muzikolog.
Prikazujući agrarne obredne igre u Vranjskom Pomoravlju Vidosava Nikolić Stojančević se osvrnula i na lazarice, tvrdeći: "Običaj lazarki održavao se u vranjskim selima doskora, sve negde do 1956/57. godine". Navela je i početne stihove za više od sedamdeset lazaričkih pesama.
Lazaričke ritualne povorke još se mogu videti u gornjopčinjskom i u pojedinim vranjskim i preševskim selima.
Lazarica je bilo u Babinoj Poljani i u Starom Glogu (sliv Banjske reke) i 1981. godine. Svaka grupa je sastavljena od šest devojaka i devojčica: dva lazara, dve "prednjice", i dve "zadnjice". Najveće i najuvežbanije su lazari; muški lazar (predvodnik) i ženski lazar. U Starom Glogu su bila tri lazara, što je izuzetak. Kite se samo lazari. U Starom Glogu su imali od 35 do 40 marama. Nose okićene šajkače i suknje. Pre rata su pak sve lazarice nosile crvene fute i ćemer. Samo je muški lazar opasivao silav i mosio nož.
U kućama pevaju lazari i "prednjice". "Zadnjice" se odmaraju ili se kreću ispred lazara i "prednjica" i mašu maramama. Putem preko polja i šuma pevaju i "zadnjice". Ranije su u kući prvo pevale domaćinu, a 1981. godine članu porodice po želji ukućana. Detetu koje još nema godinu dana, odnosno kome se prvi put peva, pevaju samo devet stihova i to od tri pesme po tri stiha. Osamdesetogodišnje starice izjavljuju da je tako bilo i u njihovom detinjstvu.
Lazarice se skupljaju u četvrtak uveče i noće zajedno. U petak ujutru idu na vodu, na potok ili izvor, umivaju se i pevaju vodi:"
Mori vodo, stud'na vodo,
dosta bide stud'na vodo.
Ajde većem zagrevaj se
zagrevaj se, zatoplej se,
na nedelju pred Veligden
na meseca pred Đurđovdan".
U ovom vrlo arhaičnom pevanju "za vodu" javlja se novina; pesmu vodi pevaju i u toku dana u onim domaćinstvima koja su u domove dovele izvorsku vodu. I u petak spavaju sve u jednoj kući. U subotu celog dana ophode selo. Uveče pevaju ukućanima gde spavaju, posle toga pevaju svakoj lazarici, a počinju od "muškog"lazara. Poslednja pesma je "Lele, lelke, lazaričke". Posle toga se raskite, "rasturaju se".
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
