Ničiji posao

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

„Svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži.

Zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice.

Niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.”

Citirani tekst je sadržina čl. 56 Ustava Republike Srbije koji uređuje pravo na peticiju.

Imajući u vidu značaj ovog demokratskog prava za sve građane, pažnju javnosti, mnogo veću od one koju su privukle, zaslužuju aktuelne reakcije građana Prokuplja uznemirenih činjenicom da je prokupačka policija potpisnike peticije za zabranu gradnje mini-hidroelektrana na teritoriji njihovog grada (potpisalo ju je 2.178 građana) počela pozivati „na razgovor“.

„Stigao mi je poziv da se u svojstvu građanina javim u policiju, bez ikakvog obaveštenja zašto se pozivam i o čemu se radi. Kada sam otišao, inspektor za privredni kriminal me je pitao da li je moj potpis na jednom od papira peticije. Odgovorio sam da jeste, a on je pitao da li sam siguran, što samo ukazuje da neko traži dlaku u jajetu, ne bi li ovu dobronamernu akciju diskreditovao“, kaže o tome jedan od potpisnika.

Sasvim slične, neprijatne, bile su i impresije ostalih učesnika u ovim razgovorima.

Od njih su policijski inspektori (za privredni kriminal!?) tražili čak i da se pred njima potpisuju da bi poredili potpise sa onima na peticiji.

Nije čudo da su neki od učesnika u ovim razgovorima i neki drugi njihovi sugrađani prozvali policiju da se stavila u službu dnevne politike i nelegitimnih interesa moćnih pojedinaca bliskih vlastima, kao i da je pravi cilj ovih razgovora zastrašivanje građana kako ubuduće ne bi potpisivali slične peticije.

Policija je u zvaničnom saopštenju demantovala takve objave na društvenim mrežama i u medijima tvrdeći da „samo radi svoj posao po nalogu Tužilaštva“.

Iz Tužilaštva su situaciju objasnili rečima: „Nama je od strane Grada Prokuplja dostavljena peticija sa svim potpisima i dopis da se sumnja da su pojedini potpisi falsifikovani, odnosno da oni koji su potpisali nisu to uradili. Postupajući po tome, mi smo uputili dopis policiji i oni pozivaju određene građane da izvrše proveru tih potpisa“.

A u Gradskoj upravi Prokuplja nisu uopšte želeli da razgovaraju s medijima.

Njihov jedini komentar je bio: „S obzirom na to da se policija oglasila, ne želimo da dajemo nikakve izjave, pa vas molimo da se obratite nadležnim službama“.

Kojim nadležnim službama?

Kako i zašto je spisak potpisnika peticije, predat Gradskoj upravi, završio u Tužilaštvu?

Ko konkretno je zaslužan za to?

Ko je, kako, zašto i u šta posumnjao?

Na osnovu čega?

Koje indicije i dokazi potkrepljuju sumnju?

Ko su pojedini ili određeni građani?

Ko je odlučio da policijski inspektori izigravaju veštake-grafologe?

Kakvog to smisla ima?

Ko će građanima izloženim nepotrebnom maltretmanu nadoknaditi troškove (neki su pozvani iz udaljenih sela) i još važnije, vreme, živce?

Šta je sa činjenicom da je od 18 prvih sumnjivih pozvanih na razgovor – svih 18 potvrdilo da je lično potpisalo peticiju?

Zašto se i nakon toga ovi razgovori nastavljaju?

Do kada?

Na svako od ovih pitanja nadležni bi morali imati odgovor.

A oni građanima Prokuplja (i Srbije) nisu dali (smislen) odgovor baš ni na jedno od njih.

Kao što im (iako tada bar nisu organizovali razgovore), uprkos navedenoj ustavnoj obavezi, nikad nisu dali dugovani odgovor ni na prethodne dve peticije.

Svesni ili ne, svejedno, koliko je to sa stanovišta normalnog reda stvari neodgovorno.

Cinična fraza „nadležni rade svoj posao“ ništa tu ne može da popravi, naprotiv.

Svoditi ustavne garancije građanskih prava na nivo praznih floskula definitivno nije, niti sme biti, ničiji posao.

 

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd