Veštačka inteligencija Republike Srbije

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Verovali ili ne, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je u procesu usvajanja ni manje ni više nego Strategije razvoja veštačke inteligencije Republike Srbije.

Ne brinite, taj nesrećni, dvoznačni genitiv izgleda da je zbunjivao i pisce nacrta (strategija je ta koja je Republike Srbije a ne, na svu sreću, veštačka inteligencija Republike Srbije) pa je i pre javnih rasprava krajem prošle godine naziv promenjen u: Strategija razvoja veštačke inteligencije u Republici Srbiji. Sada je makar semantika jasna.

U pitanju je poznata forma: dok uvodi katastrofalno dualno obrazovanje i svedoči kontinuirano lošem položaju prosvetnih radnika, Ministarstvo proizvodi čitav niz navodno vizionarskih i tehnoloških inicijativa koje, iako slovom prate popularne pojave u savremenom svetu, temeljno maše ulogu države i državnih ulaganja u svemu tome.

Još čekamo na trenutak kada će računari u školama ili naučni parkovi transformisati bilo koji segment društva, a ne samo služiti kao povremeni jednodnevni marketing.

U takvom tonu, Ministarstvo ponosno u Nacrtu navodi kako „u regionu jugoistočne Evrope za sada nijedna država nije objavila strategiju za veštačku inteligenciju“.

Ali nije njihova Strategija ni puka izmišljotina.

U pitanju jeste nekakva direktiva EU, sa kojom doduše jedna država ne-članica nema mnogo veze, a kojoj je podizanje ulaganja u razvoj veštačke inteligencije jedan u nizu pokušaja da od Evrope napravi konkurenta ekonomski daleko uspešnijim SAD i zemljama istočne Azije.

Koliko su autori ovdašnjeg nacrta pomno pročitali direktivu EU govori i to što su prepisali više upitnih izvora, istraživanja i projekcija kada je u pitanju veštačka inteligencija – jedan od takvih izvora je i McKinsey Global Institute, istraživački ogranak ogromne i zloglasne konsultantske firme McKinsey & Company, koja je zaradila milijarde „savetujući“ na primer državne organe SAD kako da zatvaraju imigrante, Saudijsku Arabiju u identifikaciji disidenata i farmaceutske firme u prodaji opasnih i adiktivnih analgetika kao što je Oksikontin.

Poenta, makar ovde, je u tome da su firme kao što je McKinsey mešetari koji trguju podacima, večito privučene krupnom kapitalu, sklone preuveličavanju i hajpu kada su u igri popularne teme kao što je veštačka inteligencija.

Industrije pametnih dronova, samovozećih automobila i sličnih poduhvata već godinama žive od basnoslovnih investicija: niko, drugim rečima, a posebno ne konsultantske firme, ne zna da li će one ikada postati svakodnevica.

Samovozeći automobili su, kažu, odmah iz ćoška, bili su odmah iza ćoška i pre pet godina, a po svemu sudeći biće i za pet, pa verovatno i za deset godina, sve dok budu živeli u vizijama velikih investitora.

Šta u tome traže države, posebno siromašne kao što je Srbija?

Jureći, tromo, uvek daleko iza agilne i nepredvidive industrije kao što je IT, Ministarstvo planira niz mera: osnivanje Saveta za veštačku inteligenciju, Instituta za veštačku inteligenciju, naučnoistraživačkog konkursa za veštačku inteligenciju (pet miliona evra godišnje, navodno, do 2025), kao i primenu veštačke inteligencije u javnoj upravi, saobraćaju, medicini i drugim granama.

Hvala bogu, s obzirom da se govori o veštačkoj inteligenciji u javnoj upravi, pa su u Strategiji naglasili da će u celu priču biti uključene relevantne institucije za zaštitu ljudskih prava jer su, naime, mnoge pilot studije pokazale da upotreba veštačke inteligencije u javnom sektoru ima naviku da osnažuje postojeće diskriminatorne prakse.

U odnosu na investitorske snove kao što su samovozeći automobili, pitanje automatizacije socijalne pomoći, policijskog ili komunalnog rada puno je realnih opasnosti, pod uslovom da se išta iz ove Strategije zapravo sprovede.

Ali dokle god ciljevi Ministarstva prosvete i nauke nisu prosveta i nauka već konkurentnost privrede, ostaćemo na inicijativama poput ove koja, ako sve prođe baš onako najbolje što može, možda završi sa par miliona evra na nekom mestu gde nisu doslovno bačeni.

Za prosvetu su potrebne pristupačne škole i dobro plaćeni i osnaženi nastavni kadar, a za nauku finansijska sigurnost i istraživačka sloboda; jednom kad neko sabere inicijative kao što je Strategija za razvoj veštačke inteligencije u Republici Srbiji i izračuna koliko nas je to zbirno koštalo, ispostaviće se da smo imali i više nego dovoljno novca da ulaganjem u nauku i prosvetu od Srbije napravimo dobro mesto za život.

Autor je urednik časopisa o nauci u društvu Odiseja.

Foto www.emarsys.com