Slučaj Krušik i njegov uticaj na vladavinu prava

Razvoj događaja, umnožavanje saznanja, sav koloplet očigledno koruptivnih elemenata prodaje oružja iz Srbije, u ovom trenutku ima samo jednu pozitivnu, stvarno odličnu posledicu: javnost je uvidela značaj istraživačkih novinara i slobode medija.

Dakako ova svest javnosti ne deli se jednako: neki među nama su zadovoljni zbog otkrića tajnih nepoštenih veza, drugi pene od besa ili gunđaju kroz zube; najviše je verovatno onih među nama koji su obavešteni da ima neka afera, ali su neobavešteni o svemu drugom.

U ukupnoj slici pretežno politički „obrađenih“ dokumenata i svedočanstava, pravni aspekt je, bar za sad, ostao više dekorativni okvir nego bitan sastojak ove slike.

Za potiskivanje tog aspekta najviše zasluga pripada tužilaštvu koje je, u ovom stadijumu, pravno najodgovornije za vođenje postupka i za otpočinjanje krivičnog progona Aleksandra Obradovića.

Taj, trenutno najodgovorniji organ, najistrajnije ćuti, iako bi imao o čemu da prozbori.

1) Osumnjičen, a za šta?

Aleksandar Obradović je danas osumnjičeni, tj. „lice prema kome je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u predistražnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom i lice protiv koga se vodi istraga“ (čl. 2. st. 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku – dalje: ZKP). Bitan element ove zakonske definicije jeste postojanje osnova sumnje, takođe definisane u ZKP: „`osnov sumnje` je skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela“ (čl. 2. st. 1. tačka 17) ZKP). Dakle, osnov sumnje se mora odnositi na dva elementa da bi krivični progon bio u skladu sa zakonom: (a) da postoje činjenice koje posredno govore o tome da je neko krivično delo učinjeno ili (b) da takve činjenice posredno ukazuju na određeno lice kao učinioca krivičnog dela.

a) Da li je izvršeno neko krivično delo?

Prvo pitanje koje sebi mora postaviti svaki tužilac jeste: da li postoje činjenice koje makar posredno ukazuju na izvršenje radnji koje se mogu kvalifikovati kao krivično delo.

Tek tri nedelje posle stavljanja u pritvor Aleksandra Obradovića, nadležno tužilaštvo je saopštilo da se on sumnjiči da krivično delo odavanja poslovne tajne i to za teži oblik iz st. 2. čl. 240. Krivičnog zakonika.

Odredba o ovom krivičnom delu glasi:

„(1) Ko neovlašćeno drugom saopšti, preda ili na drugi način učini dostupnim podatke koji predstavljaju poslovnu tajnu ili ko pribavlja takve podatke u nameri da ih preda nepozvanom licu, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno iz koristoljublja ili u pogledu naročito poverljivih podataka, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom.

(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini iz nehata, kazniće se zatvorom do tri godine.

(4) Poslovnom tajnom smatraju se podaci i dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom na osnovu zakona proglašeni poslovnom tajnom čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice za subjekt privrednog poslovanja.“

Da li tužilaštvo sumnjiči Obradovića, pripisujući mu teži oblik krivičnog dela, za koristoljublje ili zato što je odao „naročito poverljive podatke“ – pokazaće se.

Elementi koristoljublja nisu se ozbiljno pojavljivali u javnosti, ako se izuzmu politička prebacivanja, nadogradnje i sve ono što se danas naziva spinovanjem.

U ovom trenutku pretežu elementi za ocenu da se tužilaštvo opredelilo za teži oblik ovog krivičnog dela, zato što otkrivene činjenice smatra „naročito poverljivim podacima“.

Pozabaviću se, najpre time da li objavljeni podaci, po zakonima Srbije predstavljaju poslovnu tajnu.

Koje je podatke objavio Obradović kad je reč o učešću pravnog lica GIM u poslovanju sa „Krušikom“.

– GIM je privatno privredno društvo koje trguje oružjem. Taj podatak nije tajni, on je javni i svako ko želi može ga saznati putem nekoliko klikova na sajt Agencije za privredne registre (APR).

– Kao predstavnik GIM-a se, bar u jednom slučaju, pojavio otac ministra unutrašnjih poslova. Dokument o tome je objavljen na sajtu Javno. Radi se o dopisu koji je potpisao direktor GIM-a Goran Todorović, kojim se od „Krušika“ zahteva da 8. i 9. maja 2017. godine omoguće ulazak u dopisu navedenih lica, „radi pregleda robe“. Među tim licima se nalazi i ime Branka Stefanovića. Sam dopis svedoči o tome da između GIM-a i Branka Stefanovića postoji veza: onaj ko pregleda robu je, najmanje predstavnik GIM-a. Njegovo eventualno vlasničko ili radnopravno svojstvo ne utiču na to: Stefanović senior je, makar u toj jednoj prilici, bio predstavnik GIM-a. Da li je objavljivanje imena predstavnika jednog pravnog lica radi pregleda robe – odavanje poslovne tajne? Ni u jednom propisu ne nailazi se na to da se ulazak određenih fizičkih lica u neko pravno lice „radi pregleda robe“, ma čime se to pravno lice bavilo, ima smatrati poslovnom tajnom. U čl. 112 KZ, koji sadrži odredbe o značenju izraza koji se u Zakoniku koriste, nema zakonske definicije pojma poslovne tajne. U odredbi čl. 240. st. 4. KZ poslovna tajna se ovako definiše: poslovnom tajnom smatraju se podaci i dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom na osnovu zakona proglašeni poslovnom tajnom čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice za subjekt privrednog poslovanja. Da se dopis jednog privrednog društva drugom, smatra tajnom, ne piše nigde. Da bi obelodanjivanje imena jednog od predstavnika GIM-a, Branka Stefanovića, samo po sebi moglo prouzrokovati štetne posledice za bilo koje od ova dva pravna lica („Krušik“ i GIM), čisti je nonsens za prosečnog čoveka, a morao bi biti za svakog javnog tužioca. To isto važi za sva druga spomenuta imena. Ako „Krušik“ proizvodi i prodaje naoružanje, on mora poslovati sa onima koji su zainteresovani. A ti, opet, moraju biti poznati makar imenom i prezimenom, jer ne dolaze u „Krušik“ kao da idu u muzej, već da bi trgovali i zaključivali ugovore.

– „Krušik“ i GIM su zaključili ugovore, od kojih su neki, zahvaljujući Aleksandru Obradoviću objavljeni na sajtu BIRN-a i Armswatch-a, kao i u NIN-u. Iz poređenja cena priznatih GIM-u sa cenama priznatim drugim komitentima (bez obzira na svojstva tog drugog komitenta), sledi da je GIM plaćao nižu cenu za proizvode istih karakteristika, nego neki drugi komitenti. Za krivičnopravnu odgovornost bitno je da li je objavljivanje komercijalnih ugovora između proizvođača i prodavca oružja („Krušik“) i komitenta sa svojstvom komisionara (GIM), koji su osnov za sumnju da je ovaj komitent bio povlašćen u odnosu na druge – odavanje poslovne tajne, čak i da je na ugovor bila stavljena klauzula da je u pitanju poslovna tajna? Odredbe o pojmu i obimu poslovne tajne sadržane su u Zakonu o privrednim društvima (dalje: ZPD), čl. 72-74. Pojam poslovne tajne definisan je u čl. 72. st. 3. ZPD: „Poslovna tajna je podatak čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu društvu, kao i podatak koji ima ili može imati ekonomsku vrednost zato što nije opšte poznat, niti je lako dostupan trećim licima koja bi njegovim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist i koji je od strane društva zaštićen odgovarajućim merama u cilju čuvanja njegove tajnosti“. Takođe, ne mogu se kao poslovna tajna odrediti svi podaci koji se odnose na poslovanje privrednog društva (čl. 72. st. 5. tačka 2) ZPD). Da li svi poslovni ugovori koje „Krušik“ zaključuje sa svojim komitentima, imaju ovo svojstvo ili ne, nije mi poznato.

Ali ZPD, sadrži odredbu čl. 73. koja oslobađa zaposlene, pa tako i Aleksandra Obradovića, radnika „Krušika“, čuvanja poslovne tajne:

„Ne smatra se povredom dužnosti čuvanja poslovne tajne saopštavanje podataka iz člana 72. ovog zakona ako je to saopštavanje:

1) obaveza propisana zakonom;

2) neophodno radi obavljanja poslova ili zaštite interesa društva;

3) učinjeno nadležnim organima ili javnosti isključivo u cilju ukazivanja na postojanje dela kažnjivog zakonom.“ (Podvukla V.R.V.)

Kao što se može jasno pročitati, bez naročite potrebe za sofisticiranim pravnim tumačenjima, onaj ko saopšti podatke koji se smatraju poslovnom tajnom tako što te podatke obelodani nadležnim organima ili javnosti isključivo u cilju ukazivanja na postojanje dela kažnjivog po zakonu, ima pravo na to, tj. ne smatra se da odaje poslovnu tajnu.

Kad su u pitanju podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu, na osnovu ove jasne odredbe čl. ZPD irelevantno je da li se onaj ko je tajnu otkrio javnosti, a ne prethodno nadležnom organu, ima smatrati uzbunjivačem u formalnopravnom smislu, tj. po Zakonu o zaštiti uzbunjivača.

Naime, po čl. 19. st. 1. Zakona o zaštiti uzbunjivača – javnost se može uzbuniti, bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza.

To znači da je po Zakonu o zaštiti uzbunjivača, uzbunjivanje javnosti neposredno, dakle bez prethodnog obaveštavanja pomenutih organa, izuzetak, dok je uzbunjivanje javnosti obelodanjivanjem poslovnih podataka ravnopravno i alternativno uzbunjivanju putem saopštavanja podataka nadležnom organu.

S obzirom na to da ZPD sadrži specijalne odredbe koje se odnose na poslovnu tajnu, a ne na druge podatke koje uzbunjivači mogu saopštavati po Zakonu o zaštiti uzbunjivača, čl. 73. ZPD derogira opšte uslove koje mora ispuniti uzbunjivač po Zakonu o zaštiti uzbunjivača.

Dakle, ne samo stvarno, nego i pravno, Aleksandar Obradović jeste uzbunjivač. (Važno je napomenuti da Zakon o javnim preduzećima ne poznaje pojam poslovne tajne, niti se tim pojmom bavi, pa se shodno primenjuje Zakon o privrednim društvima, tj. navedene njegove odredbe.)

Nadalje, uslov za osobođenje od obaveze čuvanja poslovne tajne postoji ako je učinjeno isključivo radi ukazivanja na delo kažnjivo po zakonu, što, pored krivičnih dela, obuhvata i prekršaje.

Obradović je otkrio podatke o učešću Branka Stefanovića, (oca ministra unutrašnjih poslova) u reprezentovanju GIM-a prilikom zaključivanja pravnog posla između „Krušika“ i GIM-a, uz tvrdnju da je za „Krušik“, GIM bio privilegovan kupac u odnosu na druge komitente, što bi moglo biti pripisivo učešću oca Stefanovića i njegovom pretpostavljenom društvenom uticaju. „Odbrana“ ministra Stefanovića u emisiji Fokus, na O2 Televiziji, u krivičnopravnom smislu, mogla bi teretiti njegovog oca, više nego da ovaj ima javnu povezanost sa GIM-om.

Jer, na osnovu jedne ovakve, iako neuverljive odbrane, koja protivreči otkrivenom dokumentu da je za GIM Branko Stefanović išao da „pregleda robu“, Stefanović senior bi mogao doći pod udar čl. 235. st. 1. KZ, koji propisuje:

„Ko nemajući ovlašćenje za trgovinu, nabavi robu ili druge predmete u većoj vrednosti u svrhu prodaje, ili ko se neovlašćeno i u većem obimu bavi trgovinom ili posredovanjem u trgovini ili se bavi zastupanjem organizacija u unutrašnjem ili spoljnotrgovinskom prometu robe i usluga, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine.“ (Podvukla V.R.V.)

Kad bi bilo istinito ono što je ministar Stefanović izrekao – da njegov otac nema nikakve veze sa GIM-om, da on ima sopstveno privredno društvo, registrovano za proizvodnju naoružanja i trgovinu naoružanjem, zašto onda predstavlja drugo pravno lice koje se bavi istim poslom i to kao neovlašćeno lice, rizikujući bar teorijski, da potpadne pod citiranu inkriminaciju?

Ali, ako ministar Stefanović nije govorio istinu o povezanosti njegovog oca sa GIM-om, onda on brani sebe, na račun svog oca, da ne bi, zbog neosnovanog krivičnog progona Aleksandra Obradovića, zbog neopravdanog zatvorskog, pa potom kućnog pritvora, on sam, tj. ministar mogao doći pod udar krivičnog dela trgovine uticajem iz čl. 366. st. 3, koji primera radi, glasi:

„Ko koristeći svoj službeni ili društveni položaj ili stvarni ili pretpostavljeni uticaj posreduje da se izvrši službena radnja koja se ne bi smela izvršiti ili da se ne izvrši službena radnja koja bi se morala izvršiti, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.“

b) Učinilac krivičnog dela

Osumnjičeni Aleksandar Obradović je javno iskazao da je istražnim organima priznao da je prikupljao i otkrio dokumenta, koje su obelodanila javna glasila BIRN, NIN i Armswatch.

Međutim, kako gore izneseni opis osnovnih, ali bitnih zakonskih odredbi i činjenica pokazuje, nema osnova za sumnju da je on izvršio krivično delo odavanja poslovne tajne.

Javno tužilaštvo i policija postoje da bi gonili zbog sumnje da su izvršena krivičnih dela.

Obradovića gone, ali ne zbog osnova sumnje da je krivično delo izvršeno, gone ga zato što moraju ili zato što misle da moraju. Zbog stvarnog ili pretpostavljenog političkog uticaja sina involviranog predstavnika GIM.

To osnovno pitanje je, ne samo sa etičke strane, ne samo zbog odnosa moćnika i nezaštićenog građanina, već i zbog krivičnopravnih razloga postavljeno naopačke.

Onaj ko je otkrio radnje za koje postoje ne samo posredne činjenice, već i dokazi bar za osnove sumnje protiv drugih moćnih i privilegovanih, postao je žrtva države, tj. njenih organa – ne samo policijskih, već i pravosudnih.

Od svih subjekata koji su uključeni u ovaj slučaj, nepravedno označen kao afera trgovine oružjem, jer je on u suštini pravosudna afera, jedini kojeg ne terete ni posredne činjenice dovoljne za osnov sumnje, jeste Aleksandar Obradović, danas u tzv. kućnom pritvoru.

2) Nadležni državni organi

a) Javno tužilaštvo

Ovde ne treba previše trošiti reči.

Jer najviša u monokratskoj tužilačkoj hijerarhiji, Republička javna tužiteljka ćuti uporno, ćuti istrajno, kao da je nepokolebljivo odlučila da se pred javnošću brani ćutanjem.

Ali, ćutanje je privilegija osumnjičenog, ne onog ko je nadležan da takve goni.

Svi apeli da tužilaštvo umesto Aleksandra Obradovića mora da goni neke druge, ostaće samo prazni pozivi dok tužiteljka Zagorka Dolovac ne progovori kroz akte koje je ovlašćena da donese, kroz mogućnosti da sama preuzme gonjenje ili da ga poveri nekom drugom tužiocu.

A, ona – kako stvari stoje u poslednjih nekoliko godina – progovoriti neće nikako, a kamoli onako kako treba, kroz akte koje je ovlašćena da donese i radnje koje je ovlašćena da preduzme.

Ako se išta može očekivati u sistemu čvrsto sjedinjene vlasti (umesto podele koju propisuje tamo neki Ustav, svojevremeno „poetski“ nazvan mitrovdanskim) jeste paralela sa nepokorenim građaninom Obradovićem. 

Ako postoji danas i ovde jedan nepokoreni građanin, morao bi da negde postoji i nepokoreni javni tužilac ili makar zamenik. Ili očekujem nemoguće?

b) Sud

Na samom početku ove pravosudne afere, sudija za prethodni postupak je doneo rešenje o meri kućnog pritvora za Aleksandra Obradovića.

Potom, po žalbi javnog tužioca, vanraspravno veće jednog, po političkom uticaju poznatog suda, Višeg suda u Beogradu, donosi odluku o zatvorskom pritvoru.

O tome javnost nije obaveštavana tri nedelje. Obradović je kazao da je to bila njegova odluka, motivisana zaštitom njegove porodice, što je razumljiv gest. Ali nije razumljivo ćutanje Višeg suda, jer se taj isti sud, na svojoj veb stranici diči principom javnosti i pravovremenog obaveštavanja javnosti o postupcima od značaja za javnost.

Zatvorski pritvor Aleksandra Obradovića o kome se ćutalo i ćutalo, kao da je portparol Višeg suda sama Republička javna tužiteljka, kad se iz NIN-a najzad saznalo za njega, podsetio je na incommunicado zatvorenike u Južnoj Americi u doba turbulencija i prevrata.

A, onda, iako je branilac Obradovića davno izjavio žalbu protiv odluke o zatvorskom pritvoru, vanraspravno veće odjednom preinačuje odluku u kućni pritvor i odbija žalbu javnog tužioca protiv odluke o ovoj meri. Sve filmskom brzinom, kao da je Viši sud u Beogradu šampion suđenja u razumnom roku.

Kućni pritvor Obradovića traje i danas, iako i Obradović i njegov branilac ponavljaju da je Obradović priznao da od njega potiču objavljeni dokumenti.

A osnova za sumnju u neko krivično delo i dalje nema.

Zbog čega je onda u bilo kakvom pritvoru, zbog čega je protiv njega izrečena bilo kakva mera?

Dobrog pravnog odgovora na ovo pitanje nema – ima sijaset vanpravnih, ali oni ne bi trebalo da se računaju u državi koja navodno osvaja i usvaja ideal vladavine prava.

c) Policija

O njoj, takođe, nema mnogo razloga za opise i analize, dogod ministar policije, idući tragovima predsednika Republike objedinjuje sve i pojavljuje se kao otelotvorenje (lošeg) policijca, policije kao takve i državne uprave – oblast unutrašnjih poslova.

No, ne treba gubiti svaku nadu. Postoje, verujem, nepokoreni policijski islednici, samo da progovore kroz svoje akte i radnje.

d) Ministarstvo odbrane

Nekako je u delu afere oca i sina ostala zabačena i nepravedno zapostavljena uloga Ministarstva odbrane, naročito živopisnog ministra.

Ona nije nevažna u čitavom slučaju.

Jer, pored uloge koju ima ili je bar jednokratno imao u GIM-u, Branko Stefanović, otac ministra unutrašnjih poslova je vlasnik jednog privrednog društva za proizvodnju municije i za trgovinu oružjem.

Nasuprot uvreženim mišljenjima, dozvolu za proizvodnju naoružanja i opreme ne daje Ministarstvo unutrašnjih poslova, već Ministarstvo odbrane.

Zakonski uslovi za izdavanje dozvole, predviđeni Zakonom o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, su rigorozni.

Evo samo jednog dela uslova koji se moraju ispuniti:

„Član 18.

Kriterijumima za ocenu ispunjenosti uslova za izdavanje dozvole za proizvodnju naoružanja i vojne opreme, naročito, se vrednuje:

1) značaj proizvodnje naoružanja i vojne opreme sa aspekta potreba odbrane (značaj proizvoda i kapaciteta za proizvodnju naoružanja i vojne opreme);

2) zastupljenost proizvodnje naoružanja i vojne opreme u ukupnoj proizvodnji pravnog lica;

3) stanje rezultata poslovanja pravnog lica;

4) stanje i planovi razvoja, rasta ili izgradnje:

(1) kapital (visina, struktura i dr.),

(2) kapaciteti za proizvodnju naoružanja i vojne opreme (kapacitet objekata i proizvodne opreme, njihova starost, svojina, postojanje založnog prava i dr.),

(3) kadrovska struktura (prosečna starost, zastupljenost proizvodnog i inženjerskog kadra, zastupljenost stalno zaposlenih u odnosu na ukupan broj zaposlenih lica i kompetentnost, sertifikat za pristup tajnim podacima),

(4) industrijska bezbednost proizvodnje naoružanja i vojne opreme,

(5) sposobnost za obezbeđenje bezbednosti i zdravlja na radu, zaštite životne sredine i zaštite od požara u proizvodnji naoružanja i vojne opreme,

(6) sposobnost za obezbeđenje kvaliteta naoružanja i vojne opreme,

(7) sposobnost za istraživanje i razvoj (ulaganje u istraživanje i razvoj, zastupljenost proizvoda iz sopstvenog, zajedničkog ili tuđeg razvoja, zastupljenost kadra koji se bavi razvojem u strukturi kadra),

(8) sposobnost za obezbeđenje sirovina i poluproizvoda (autonomnost lanaca snabdevanja, zavisnost od uvoza i značaj sa aspekta proizvodnje strateških sirovina),

(9) tehnologije i tehnička dokumentacija za proizvodnju naoružanja i vojne opreme (sopstvena, licencna i dr.).

Ocena stepena ispunjenosti uslova za proizvodnju naoružanja i vojne opreme u skladu sa Kriterijumima iz stava 1. ovog člana osnov je za određivanje roka važenja dozvole iz člana 16. ovog zakona.

Kriterijume za ocenu ispunjenosti uslova za proizvodnju naoružanja i vojne opreme propisuje ministar odbrane.“

Pa kako dobi ovu dozvolu Branko Stefanović, ako novinari u stanu na koji je prijavljena poslovna adresa njegove „firme“, nisu našli nikog od „kadrovske strukture“ (čl. 18. st. 1. tačka (3) Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme)?

Ko je i kada obezbedio četiri sposobnosti: bezbednosti i zdravlja na radu, za obezbeđenja kvaliteta proizvoda; za istraživanje i razvoj, za obezbeđenje sirovina i poluproizvoda (čl. 18. st. 1. tačke 5-8 ovog Zakona)?

Ministar Stefanović u odbranu svog oca kaže da njegova firma u stvari ne posluje, a da se tata bavi istraživanjem nečeg.

Pa, da bi dobio dozvolu, već je morao istražiti.

Činjenica da je dozvola ipak izdata objašnjava se poslednjim stavom člana 18: kriterijume za ocenu ispunjenosti uslova za proizvodnju naoružanja i vojne opreme propisuje ministar odbrane, tj. Aleksandar Vulin.

Ovo autorsko delo, priznajem, nisam čitala.

Autor i njegovo borbeno jedinstvo sa ministrom unutrašnjih poslova, iskazano u više paradnih prilika, za sada su dovoljni.

Najmanje što pravno ima značaja, jeste da su obojica ministri u istoj vladi, a u ovom vremenu.

e) Agencija za borbu protiv korupcije

Agencija iz naslova je pre nekoliko dana saopštila da proučava ispunjenost procesnih uslova za postupak prema ministru unutrašnjih poslova.

Do sledećeg obraćanja Agencije, znajući koliko je nesnosno čitati zakone, poneke – naročito ako je čitalac pravnik – predlažem da ipak razmislimo o nekoliko ključnih odredaba koje se citiraju dole.

Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije

Član 2, alineja druga

„funkcioner“ je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organe javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo lice koje bira Narodna skupština; na osnovu ove definicije Nebojša Stefanović je funkcioner;

Član 2, alineja četvrta

„povezano lice“ je supružnik ili vanbračni partner funkcionera, krvni srodnik funkcionera u pravoj liniji, odnosno u pobočnoj liniji zaključno sa drugim stepenom srodstva, usvojitelj ili usvojenik funkcionera, kao i svako drugo pravno ili fizičko lice koje se prema drugim osnovama i okolnostima može opravdano smatrati interesno povezanim sa funkcionerom; Branko Stefanović je krvni srodnik ministra Stefanovića u pravoj liniji, njegov je otac;

Član 27.

Funkcioner je dužan da javnu funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom.

Funkcioner je dužan da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i da stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno vršenje javne funkcije.

Funkcioner je dužan da izbegava stvaranje odnosa zavisnosti prema licu koje bi moglo da utiče na njegovu nepristrasnost u vršenju javne funkcije, a u slučaju da ne može da izbegne takav odnos ili takav odnos već postoji, da učini sve što je potrebno radi zaštite javnog interesa.

Funkcioner ne sme da koristi javnu funkciju za sticanje bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice.

Neminovno će se nastaviti…

 

(autorka je profesorka prava)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto MC Beograd