Vranje - Koprodukcijski projekat Somborskog i Novosadskog teatra "Tartif", sa autorskim i rediteljskim potpisom Igora Vuka Torbice, na 39. Borinim pozorišnim danima na novoj sceni vranjskog pozorišta doživeo je višeminutne ovacije.
Publika je prepoznala, kako reditelj kaže, "jednu gorku ozbiljnost posledica trpljenja Tartifa u našim životima".
Naslovnu ulogu igra Saša Torlaković (54), koji svojim precizno svedenim nastupom od mizanscena do glasa samouvereno gledaoca "drži pod kontrolom", ne dajući mu da bude neposlušan, postajući "neizbežan deo svakodnevice koju živimo" i kad se svetla na pozornici ugase.
U razgovoru za Danas Torlaković je govorio o zadovoljstvu rada u NP u Somboru, priznajući da je za sada zamrznuta priča o njegovom transferu u Narodno pozorište u Beograd.
Izražava zadovoljstvo što je sa austrougarskog severa stigao na jug u grad pisca "Koštane" i "Nečiste krvi", tvrdeći da "različitost koju ima u Somboru i koju je primetio u Vranju samo može da bude korisna za razumevanje među ljudima".
O provinciji govori kao "mentalnom stanju" koje opterećuje one koji se time bave, ali ne i njega, jer u Somboru ima sve što je glumcu u doba zrelosti dovoljno da ne čini nikakve nove eksperimente.
Sa Vašim iskustvom oseća li se glumac iskreno kad izgovara reči junaka Tartifa sa kojim ne deli stav i mišljenje koje on nosi kroz život?
Torlaković: To pitanje nije nimalo jednostavno. Zlo je zavodljiva stvar. Svaki čovek u sebi nosi i jedno i drugo, dobrotu ali i onaj tamniji deo ličnosti. Zavisi šta više provocirate da izbije iz čoveka. Mi kao ljudi treba da se trudimo da razvijamo dobru stranu ličnosti. Kod nas glumaca je slučaj da često moramo da čeprkamo i po toj tamnoj strani pa kad čeprkate po njoj ona se nekako i slaže sa tim likom koji tumačite. Ona svetlija strana vaše ličnosti se onda nekako buni protiv toga. To je uzbudljivo u glumačkoj igri pošto ste vi stalno na klackalici šta će tu prevagnuti. To publika onda i oseti, jer svaki glumac se trudi da odbrani svoj lik i da nađe razloge zašto je neko takav kakav jeste. To je slučaj i sa mojim Tartifom.
Sa čime je danas teže nositi se – sa lažnom nadom ili lažnom istorijom?
– Teže je nositi lažnu nadu. Mislim da smo svesni lažne istorije. Moju generaciju je naučilo vreme kakva nam je istorija i šta se desilo. Ja tu više nemam nekih nedoumica kada su u pitanju istorijske činjenice jer sam baveći se ovim poslom često kopao po istorijskim dokumentima i nalazio određena tačna fakta. Lažna nada je nešto što vas često puta dovodi u zabludu i ćorsokak. Okretanje u blisku prošlost 2000. godine, promene koje smo očekivali u našim životima, pad jednog režima, sve je to jedna izneverena nada.
Čini se da se danas mnogi glasovi pretvaraju u „lajanje“, a da nema karavana koji prolaze već se čuje samo nemoćno tapkanje u mestu.
– Zato što nema kritične mase. Mislim da je mnogo ljudi otišlo iz naše zemlje, okruženja. Kada se jedna kritična masa ustalasa u svojoj konkretnosti da te „karavane“ preusmeri u pravi, normalan, civilizacijski tok, onda to i može da se desi. Kao da smo ostali bez „pasa“ u onom najboljem smislu reči da bi neke stvari koje nam se dešavaju mogli da vratimo na pravi put i opšte dobro.
Gde je tu zastao glumac i šta on to vidi danas?
– Glumac uvek polazi od sebe. Mislim da je to istinski pošteno. Tragate za odgovorom – da li je to greška u meni, pogotovu kada često baratate emocijama pa to bude jako bolno. Možda nemam odgovor na to pitanje, a možda i ne treba da ga imam.
Koliko nam je nade potrebno da pobedimo dno koje kao da nam je višegodišnja tačka oslonca?
– Mislim da beda nema dno. Nažalost uvek može da bude i gore. Kada čovek udari o dno, on krene ka površini, ali kada je u pitanju ljudska beda, onda je to zaista teško.
Ljudska beda počiva na ekonomskom siromaštvu i to se stalno multiplikuje kao kakav savršeni virus?
– To je međusobno povezano. Kada je vaš cilj da pre svega budete ljudsko biće, vi onda gledate na taj humani aspekt postojanja i delanja. To nije nimalo lako. Kao čovek i glumac nisam se predao. To nije nimalo lak posao. Zlo uvek može da se pobedi, jer život je taj koji mora pojedinačno da da snagu za kolektivnu pobedu dobra. Vreme me tera na stalno postavljanje pitanja samom sebi zato i možda nemam pravi odgovor.
Kod nas kao da je nestalo tunela pa zato i ne vidimo nikakvo svetlo. Slažete li se sa time?
– Tunel kao da je postao neki mejnstrim našeg života. Tako živimo, ali to ne znači da treba da prestanemo da se svako na svoj način bori i izbori. Moramo da nastavimo da „kopamo“ svako svoj tunel ljudske slobode, kreativnosti, ljudskog uma. Mislim da je privilegija za nas koji se bavimo ovim poslom da u tom prostoru dišemo punim plućima. To naravno ne znači da smo autistični i da zanemarujemo stvarni život i njegovu aktuelnost u ekonomskom i političkom smislu. Možda je nama glumcima za nijansu lakše u ovakvoj situaciji od nekog običnog sveta. Možda, a možda i grešim.
Vojkan Ristić
