Konjunkturno protivljenje

Sumrak bogova, autor Ivor Martinić, reditelj Jagoš Marković; Beogradsko dramsko pozorište.

 

Priča pred nama je o strmoglavom usponu hitlerizma u Nemačkoj, o onoj ključnoj fazi u kojoj on prekonoć grabi svu vlast i moć i pravo na neograničeno nasilje u svoje šape.

Tu prevratnu noć, iskristalisao je i predočio filmskim gledaocima kao umetničko delo, Lukino Viskonti u svom „Sumraku bogova“.

Kao na anatomskom stolu, razjapio je, Viskonti, komunista i homoseksualac, ideološko-emocionalno tkivo osnovne ćelije kapitalističkog, parlamentarnodemokratskog društva – uglednu, moćnu porodicu veleposednika, i pokazao da se i ona u nacizmu rastače, ako ne pristane na bespogovornu saradnju s njim.

Pedeset godina od tog veličanstvenog filma o totalnom porazu duha u jednoj snažnoj evropskoj kulturi, u Meki evropske filozofije, muzike i pozorišta, u našem je glavnom gradu, u Beogradskom dramskom pozorištu, evo, izvedena predstava napravljena prema Viskontijevom scenariju za film i samom filmu.

Dramaturg je Ivor Martinović, reditelj Jagoš Marković. Naslov je kao i u italijanskom originalu, ničeovski, „Sumrak bogova“.

„Meni je bilo važno da pošaljem neke poruke, da se zgrozimo i užasnemo i prepoznamo...“, rekao je Marković u najavi svoje predstave.

I doista, kao nikad do sada, potpuno se usredsredio na to da ukaže na sličnosti i upriliči prepoznavanje, a prepoznavanje veliki je trenutak tragičkog preokreta još od najranijih dramskih dela.

Svega bespotrebnog, praznoukrasnog, van smisla teme, čemu je inače sklon, Marković se ovde odrekao, i temu ogolio u njenoj jednostavnosti i užasu, postigavši tako uz minimum sredstava maksimum efekta. I glumci su mu ovog puta izuzetno pribrani, koncentrisani na nekoliko gestova kojima će ispisati jasno šta tačno njihovi likovi osećaju, šta pritajeno misle, koliko strahuju i šta nameravaju.

Sa blagim izuzetkom Branke Šelić i Vladana Milića, koji u jednoj sceni padaju u operetni ton (što bi u daljim izvođenjima morali da koriguju), Isidora Simijonović, Pavle Pekić, Jovo Maksić, Milica Zarić i Vanja Nenadić, predvođeni kao koreutima ovde izvanrednima Milanom Lanetom Gutovićem i Milanom Čučilovićem, pokazali su u kolikoj je meri umeće glumca sadržano u uzdržanosti.

Beogradskodramski „Sumrak bogova“ pokazuje bogatu, visokoobrazovanu, kulturnu porodicu čiji se članovi, pod pritiskom hitlerizma, počinju da ponašaju kao pacovi u kaci.

Na kraju ostaje samo najlukaviji, koji je preživeo hraneći se ostalima – narastao do neslućenih granica.

Oni koji ne pristaju na štakorski život, ili su usmrćeni, ili su izgnanici, ako imaju sreće i novca da iz te zverske kace izbegnu.

Kao što to u citiranim rečima naglašava, i kao što to na sceni izgovaraju junaci i glumci njegove predstave – direktno, nije Jagoš Marković radio ovu predstavu da bi govorio o nacizmu, nego preko primera nacizma, o onome što jeste ovde i u ovome odsudnom času – o korozivnom grabljenju enormne moći, vlasti i prava na nekažnjeno nasilje, kandžama Srpske napredne stranke i njenog vođe Aleksandra Vučića. I time dolazimo do najzagonetnijeg pitanja: otkud ova i ovakva predstava u Beogradskom dramskom pozorištu?

BDP je jedan od pronosniranih i stabilnih stubova režima Aleksandra Vučića i SNS-a. Jug Radivojević, upravnik BDP-a, s ponosom je potpisivao javno one liste podrške premijeru pa predsedniku Vučiću, a član je stranke koja je u saradničkom odnosu sa SNS-om.

„Ako ne sarađujemo sa njima, onda ćemo izgubiti privilegije“, kaže se na pozornici BDP-a, u „Sumraku bogova“.

Za odgovor na ovo pitanje, pozivam stručnjaka najvišeg reda, iskusnog svedoka, onog koji je utekao sigurnoj smrti u Trećem rajhu, pobegavši iz Varšavskog geta, da se potom u posleratnu Nemačku vrati i postane arbitar književnog joj ukusa – čoveka koji je preživeo smrt, Jevrejina koji je izašao iz nemačke fabrike smrti da govori o duhu nemačke književnosti.

Dame i gospodo, Marsel Rajh-Raniciki!

Pred nama je njegova autobiografska knjiga „Moj život“.

Poglavlje „Najlepše utočište: pozorište“. Citiram. Ko ima uši, nek čuje!

„Ono što se odigravalo na berlinskim pozornicama, ako se zanemare sasvim malobrojni izuzeci, nije imalo ničeg zajedničkog sa željama kulturne politike ‘Trećeg rajha’…

Godine 1937. izvođen je u Nemačkom pozorištu (Deutsches Theater) Šilerov ‘Don Karlos’… svake večeri bi posle reči: ‘Dajte slobodu mišljenja!’, usledio tako glasan pljesak da je za prvo vreme bilo nemoguće nastaviti predstavu... 

Da li je to stvarno bila demonstracija protiv države nacista?

Da, veoma verovatno.

Samo, bilo bi smešno pretpostaviti da je to promicalo vlastodršcima.

Gebels se u svom dnevniku sa priznanjem izjasnio o toj inscenaciji…

Činjenica da su tolerisana neka izvođenja, tačnije, akcenti protiv ‘Trećeg rajha’ sadržani u nekim izvođenjima, neretko je tumačena kao znak u međuvremenu stečenog samopouzdanja novog režima, pa čak i izvesne velikodušnosti… policijska država katkad smatra oportunim da se ne meša.“

Dakle, kao što građani pristaju na saradnju sa nedemokratskim režimom, da bi zadržali privilegije, i nedemokratski režim pristaje na saradnju s kritikom, da bi zadržao moć, vlast i pravo na nekažnjeno nasilje.

Bitno je da se ta kritika obavi na mestu koje režim poseduje.

Takva kritika, perverzno je konjunkturna.

 

(Autor je pozorišni reditelj, kritičar i pisac)

Tekst je izvorno objavljen u dnevnom listu Danas

Foto MC Beograd