Ristić: NATO bombardovanje dalo snagu Miloševićevim jurišnicima u Vranju


Stalni dopisnik lista Danas sa juga Srbije Vojkan Ristić, u autorskom tekstu za portal Vranje News, vraća nas dvadeset godina unazad, u vreme kada je uhapšen. Sve se desilo usred NATO agresije, a vlast ga je tretirala kao "narodnog neprijatelja". Nakon hapšenja proveo je trideset dana u Okružnom zatvoru u Vranju.

Piše: Vojkan Ristić

Dvadeset godina. Možda malo, ili previše?

Za tajfunima političke stvarnosti opkoljenu Srbiju, odveć dragoceno.

Na današnji dan, 27. aprila 1999. godine, policija je oko 22 sata zazvonila na vrata kuće u Ulici Vase Pelagića 9.

Bio sam uz televizor na kome se dešavao patriotski program Televizije Beograd.

Tri uniformisana lica sa lampom u rukama koja je osvetljavala unapred dostavljeni pasoš i ličnu kartu na uvid pred suprugom Suzanom odvodi me u nepoznatom pravcu.

Usput me ispituju, a u trenutku kada stižem na ulaz Hotela Vranje, sporedni ulaz, stavljaju me "na čekanje“.

Po presudi sudije Prekršajnog suda osuđen sam na momentalno izdržavanje kazne zatvora od 30 dana.

Do Okružnog zatvora pod oružjem me sprovode čovek pod nadimkom Prke, koga sam znao kao mesara, i Toma Čatlajac.

Bio je to epilog moje višegodišnje samouverenosti u borbi za istinu, a protiv političke pohlepe i političkog primitivizma tadašnje vlasti, porodice Milošević i njihovih ne malih velmoža sa juga Srbije.

Pišući najpre za „Našu borbu“, čiji sam bio stalni dopisnik, sarađujući više nego blisko sa Vranjskim novinama, nisam uspeo da prihvatim i da se predam bahatosti jednog režima.

Pretresali su kuću moje žene inspektori iz policije u Vranju tragajući za rukopisom tada najavljene, a još uvek nenapisane knjige o južnjačkom velmoži Dragomiru Draganu Tomiću, čelniku Simpa.

Afere u Jumku sa Slobodanom Bogdanovićem, tada generalnim direktorom, punile su strane Naše borbe.

Kada je režim ugasio list u kome sam zarađivao platu, počeo sam da pišem za Glas Javnosti, a ubrzo i za Danas.

Vreme čuda u kome sam bio targetiran od ljudi iz vlasti socijalista i julovaca.

Paralelno sam radio i za niške Narodne novine, Vranjske, Sportski žurnal...

Početak NATO bombardovanja, ljudima koje sam u svojim knjigama „Ključevi“ i „Ključevi 2“, koja je doživela i englesko izdanje, nazvao „štablijama“, zasedali su u restoranima u sigurnim bazama tadašnjeg Građevinskog preduzeća Novogradnja, i u restoranu Simpa u centru grada, danas poznatijem kao "Pivnica".

Kada su celu redakciju Vranjskih poslali u rovove sa neizvesnom sudbinom da li će se iko od njih vratiti, ostao sam sam.

Kada je jedan od štablija, tada urednik „Slobodne reči“ i danas „podmazani delatnik“ vladajuće koalicije na gradskom nivou, odbio da bi izda „ausvajs“ za medijsko izveštavanje u vreme ratnog stanja, naslutio sam, ali ne i očekivao, šta me čeka.

Kada nisu uspeli da me pošalju u rov, strpali su me u zatvor. Zašto?

Zato što se moja lična karta i mesto prebivališta vodilo u Vladičinom Hanu, kod moje majke Olge, a ne na adresi u Ulici Vase Pelagića 9.

Vojnu evidenciju nisu imali, iako sam posedovao urednu vojnu knjižicu na istoj adresi.

Uredba tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića naglašavala je „da će na zatvorsku kaznu ići svako ko u roku od 24 sata ne prijavi mesto prebivališta“.

Štablije su imale odličnu zakonsku podlogu zašta su posle dobili ordenje od vlasti režima Slobodana Miloševića.

Danas je većina njih u penziji, a neki ne odustaju od svoje mentalne partiokratije i neophodne participacije u vlasti samo zarad svoga ludila.

NATO bombardovanje Srbije je bilo korisno režimu Sobodana Miloševića i Mirjane Marković da se na jugu Srbije njihovi „pazdarani“ (Iranski čuvari Islamske revolucije) obračunaju sa neistomišljenicima.

Da što manje ljudi pretekne kao što je bilo mnogo onih koji su nevino stradali u užasnim bombardovanjima Vranja i okoline, gde su se „branili položaji“, a gubila glava jeftino protiv daleko moćnijeg neprijatelja u licemernoj akciji „Milosrdni anđeo“.

Stideo sam se boravka u zatvoru gde mi je bilo uskraćeno čitanje novina, u početku i cigarete...

O posetama da i ne govorim mada ih je kasnije bilo i previše.

Policija je nadgledala moje ponašanje svakodnevno, a posle 5. oktobra saznao sam od penzionisanog funkcionera tadašnje SDB, današnje BIA, da je trebalo "da nestanem", ali da je likvidacija sprečena „urgencijom iz Beograda“.

Detalje ove priče ne iznosim do maksimuma jer su još uvek živi i učesnici i svedoci svih događanja, a za neko vreme iznutra će nam dati odgovore na ove moje konstatacije.

Osuda NATO bombardovanja je za mene jasan stav.

Ali, ne i ono što su „štablije“ iz koalicije SPS - JUL u to vreme radili zarad očuvanja lika i dela ne Miloševića i Mirjane Marković, već Dragomira Dragana Tomića i njemu sličnih ljudi ogrezlih u korupciju i manipulaciju ljudima.

Bilo je 1999. godine kada ljudi iz SPS - JUL koalicije, koji nisu bili za zločin i osvetu, nisu činili ništa da do toga ne dođe.

Prećutkivanje je išlo na korist okupatoru, a u to vreme to nije bio NATO, već režim bračnog para Milošević koji je duboko razorio nacionalno biće ovog naroda.

Vranje danas, kada uz božju pomoć i deo političke tolerancije koja postoji u „granulama lekova“ ne živi isti život, ali sa sličnim ljudima kao u kasnim devedesetima, ima malo šanse za bilo kakvu „pobedu“.

Porazi i zadovoljenje njima su deo usuda podaništva sa kojim se ovde živi i dan danas u siromaštvu i sa njime.

Patriotizam kao da je i danas narodno politička navika jeftinoće za sve vlasti, a malo manje ubeđenje sa kojim se rađaš.

Običan život je oko nas do, nedaj Bože, neke nove tragedije.

„Ključevi“ kao post skriptum

Boraveći na izdržavanju prekršajne kazne od trideset dana u Okružnom zatvoru u Vranju novinar Vojkan Ristić (52), iako mu je bila zabranjena upotreba olovke i papira, na papirićima od kutija cigareta svakodnevno je ispisivao svoje zatvorske utiske. Prvo izdanje knjige dokumentarno proznih zapisa „Ključevi“ objavljeno je 2002. godine. Uslediće drugo dopunjeno izdanje 2003. godine, a potom je knjiga objavljena i na engleskom jeziku u prevodu Vlade Brašanca iz tadašnje RTV B92.

Najnovije vesti

Foto Vranje news Komitske pesme u Vranju i okolini »

Najpopularnija komitska orska pesma bila je Done, dobro moje. U njoj se nabrajaju vojvode i druge istaknute komite iz pr...