Sindrom kuvane žabe

Nema toga ko ne zna kako se kuva žaba ili barem šta je sindrom kuvane žabe.

Dakle, recept je jednostavan – žaba se stavi u hladnu vodu koja se postepeno zagreva.

Žaba se privikava na sve topliju vodu i pre nego što shvati šta se desilo – skuvana je.

Slično se dešava i s ovim društvom.

I malo ko se može setiti kada je tačno proces počeo i kada su nove okolnosti počele da se smatraju normalnima, a i pre nego što o tome stigne da razmisli, situacija postaje još gora.

Najpre smo počeli da se privikavamo na to da je uobičajeno da se svaka konferencija za medije uživo prenosi na televiziji, kao da je u pitanju proglašavanje ratnog stanja ili napad vanzemaljaca, a one su se već s jednog premestile na više kanala.

Sledeći korak je bio prenos uživo ne samo konferencija za medije, već i poseta vrškim čukama... sada smo u fazi da je neobično ukoliko nas na jutarnjem programu umesto prognoze i informacija o vodi, struji i prevozu ne dočeka bar nekoliko političara iz vlasti – a katkada i sam predsednik i premijerka – da nam objasne šta nam je misliti taj dan o doslovno svemu – o društvenim mrežama, Rankinom rođendanu, Titovim posetama, crtanju konja...

Paralelno se dešavalo i drugo privikavanje.

Najpre su predstavnici vladajuće stranke/koalicije na pitanja o svojim propustima objašnjavali da ne može sve da ide baš toliko napredno koliko bi oni želeli jer su im prethodnici ostavili velike probleme (zanemarujući činjenicu da su oni bili prethodnici tih prethodnika kojima su ostavili još veće probleme).

Taman kada smo gotovo prestali to da primećujemo, došla je nova faza, u kojoj su rečenice počinjale „iako bi neki voleli da stvari nisu toliko napredne“, da bi usledila nova, u kojoj je ovakvo ophođenje normalno i za ono što bi trebalo da predstavlja instituciju i njihova zvanična saopštenja.

Javnost u čije ime najčešće istupaju novinari (i to iz čisto tehničkih razloga koji su povezani s prirodom profesije) nekada je imala pravo da postavlja pitanja i na njih dobija odgovore.

Vođene su TV debate u kojima su se predstavljali stranački kandidati i programi i međusobno sučeljavali stavove.

Današnja sučeljavanja, ukoliko i dođu predstavnici različitih opcija, liče na dosadne cirkuse sa samo jednim artistom – onim koji se najbolje čuje i neprestano ponavlja imena opozicionih lidera i nekoliko rečenica koje ni u tragovima nemaju veze s postavljenim pitanjima.

Ne prolaze bolje ni novinari koji postavljaju pitanja u interesu javnosti.

Sučeljavanju stavova nekada je služio i parlament.

To je bilo u davna vremena pre nego što se pretvorio u formalnost koju vladajuća većina koristi jedino kako bi promovisala zadati način ophođenja i time još više doprinela neosetljivosti javnosti na uvrede i laži.

Čitav rad parlamenata je obesmišljen, a zahvaljujući zalaganju skupštinske većine deo javnosti smatra da i nije šteta jer – kako su radili…

I tako se građani bez ikakvog gunđanja odriču i od borbe za svoj glas – kao da oni nisu poslodavci vlasti.

Jedino još nije jasno kada nam se i kako to dogodilo.

Tekst je izvorno objavljen na portalu Insajder.net.