Filosofija danas

(specijalno za Vranje News)

Zamislimo jednu malo verovatnu situaciju. Na klupi u parku sede dva starca. Jedan je nekadašnji uspešan poslodavac, a drugi je prosjak.

Ovaj prvi hrani golubove hlebnim mrvicama preostalim od obilnog ručka.

Ovaj drugi zavidi golubovima.

Obojica više vole da razgovaraju sami sa sobom, ali ih je ova malo verovatna situacija primorala da razgovaraju jedan sa drugim.

Ovaj prvi kaže: „Znaš, moja filozofija je oduvek bila da treba izvući maksimum koristi uz minimum napora.

I uvek imati u vidu vreme, jer vreme je novac, ko ne rizikuje ne profitira...“.

Ova mantra bi se nastavila da ovaj drugi nije nervozno uzviknuo u pokušaju da nadjača krčanje sopstvenog stomaka: „Ne filozofiraj!“, a zatim nešto tišim glasom upitao: „Mogu li da budem tvoj golub?“.

Može li ovo da bude način na koji reč filosofija „živi“ u svesti uspešnih i onih koji u savremene okvire uspešnosti ne mogu da se uguraju?

Između značenja poslovnog mota i lupanja gluposti?

Kako uopšte živi filosofija van akademskih okvira, dakle nezavisno od onih koji se profesionalno njome bave?

Kako, recimo, živi u književnosti?

Primera, naravno, ima sijaset, ali bi jedan sugestivan naslov kao što je „Zlatna vremena, napukli svet“ Roberta Menasa mogao poslužiti kao deo odgovora.

Ova knjiga kao moto ima Hegelovu „Fenomenologiju duha“.

Obojica se osvrću na problem napredovanja Duha u vremenu. Hegel vrhunac kretanja Duha u istoriji vidi u sopstvenom sistemu filosofije.

Za Menasa je upravo taj vrhunac  Duha ćorsokak iz kog se može krenuti samo unazad.

Vratolomno survavanje u prošlost do stanja varvarstva je za njega jedini logičan put.

Stoga su vremena pozlaćena, između ostalog i maksimumom koristi iz minimuma napora, ali svet puca po šavovima.

Na pitanje šta je filosofija danas za one koji se njome akademski može se donekle iskoristiti isti naslov iako bi odgovor zavisio od pravca u kom je pitanje postavljeno.

U jezičko-analitičkom kontekstu (koji je izrastao iz britanske podele sveta na Ostrvo i kontinent(e)-večiti Brexit) ne bi, na primer, bilo dozvoljeno da se od nje načini personifikacija jer bi se time narušilo pojmovno čistunstvo.

Jedan Boetije koji je svoju „Utehu filosofije“ pisao dotakavši se ruba njene halje ostao bi neutešan, ali bi maksimum razgovetnosti uz minimum opskurnosti garantovao zdravorazumnost „zlatnog vremena“.

U egzistencijalističkom, fenomenološkom i hermeneutičkom kontekstu ostala bi ne samo filosofija, već i umetnost koja pokušava da sa različitih stanovišta dobije sveobuhvatan  uvid u svu složenost  „napuklog sveta“ (njegove prošlosti i budućnosti) u želji da ga ponovo sastavi i nađe put do čoveka. 

Akademska je filosofija, stoga, dominantno u znaku tumačenja. 

Jezikom klišea, filosofija bi se ticala tajne čoveka slivenog u reku jezika.

Buka u pozadini ovog opisa potiče od okeana dekonstrukcije, tamo gde će tumačenja ostati otvorena i gde nestaju uporišne tačke.

Sasvim izvesno postoje i drugačiji načini da se okarakteriše filosofija danas.

Načini precizniji i daleko iscrpniji u odnosu na ovaj obris.

Prethodno napisano jeste način onog ko je rođen pored mora.

Nismo li to pomalo svi?

 

(autorka je dobitnica nagrade dr Zoran Đinđić za 2018. godinu i studentkinja Filozofskog fakulteta u Nišu)