Demoliranje nauke na fakultetima

Stoga, treba da znate da postoje dva načina borbe – jedan je zakonima, drugi je silom; prvim se koriste ljudi, a drugim zveri. Međutim, pošto prvi često nije dovoljan, valja pribeći drugom načinu. Tako vladalac treba da zna da se služi i onim životinjskim i onim ljudskim u sebi… Pošto je, dakle, potrebno, da vladalac ume da se ponaša i kao životinja, od sveg zverinja bi trebalo da izabere lisicu i lava – lav ne ume da izbegne zamke, a lisica ne zna da se odbrani od vuka (Nikolo Makijaveli, Vladalac, 1513).

Šizofreno je otpuštati one za koje je prethodno najavljeno da se na njih dugoročno računa. Šizofreno je kreirati okruženje koje tobože daje šansu tako što prethodno otera ljude kojima bi trebalo da je ta šansa pružena. Šizofrena je želja za digitalizacijom u društvu u kojem se kažnjavaju najobrazovaniji.

Na konferenciji za novinare održanoj 28.12.2017. resorni ministar Šarčević je najavio otvaranje konkursa za 1.000 mladih istraživača, koje je trebalo pridružiti tekućem projektnom ciklusu, tada produženom na još godinu dana. I ne samo to: do 50 mesta je bilo obezbeđeno za povratak mladih ljudi koji su doktorirali u inostranstvu.

U martu 2018. je otvoren konkurs. Tom prilikom je na konferenciji za novinare resorni ministar rekao da je to prilika da se istraživači bave svojim poslom, dok je premijerka Ana Brnabić istakla da je cilj angažovanja ovih istraživača da se privreda učini konkurentnom i da se spreči njihov odlazak u inostranstvo zbog nedostatka šansi da se dokažu na domaćem terenu – nasuprot socijalnom miru, ona je insistirala na izvrsnosti.

Nikolo Makijaveli u svojoj kultnoj knjizi Vladalac kaže da vladar ne treba da mari za obećanja koja je dao jer “da su svi ljudi dobri, ovaj savet ne bi bio dobar, ali pošto su ljudi pokvareni i ni sami ne drže zadatu reč, ni ti (vladalac, prim. aut) ne treba da mariš za onu koju si im dao”.

Da bi bio uspešan, vladalac se mora “izdavati za milostivog, odanog, čovečnog, iskrenog i pobožnog čoveka… Ljudi najčešće sude prema onom što vide, a ne po onom što rukom osete. Otud je svima dato da gledaju, a malobrojnima da osete. Svako će videti ono za šta se izdaješ, tek će nekolicina osetiti ono što jesi.

Ta nekolicina ne izgara previše da se suprotstavi mišljenju većine, koja iza sebe ima državu da je brani”. Stoga “što se ljudi tiče, oni su toliko naivni i toliko zavise od trenutnih prilika da će onaj ko je sklon varanju uvek naći koga da prevari”. Vladar je tu u prednosti jer je “uvek imao načina da u zakon odene svoje verolomstvo“.

Tako i bi kada je 3.12.2018, dakle samo 9 meseci nakon objavljivanja ovog konkursa, u javnu raspravu pušten Nacrt zakona o nauci i istraživanjima kojim se, skoro u potpunosti, poništavaju efekti prethodno raspisanog konkursa.

Rečju, ukoliko ovaj Nacrt prođe, biće onemogućeno novo zapošljavanje istraživača na institutima i centrima pri fakultetima (koji samim tim nemaju svojstvo pravnih lica), dok je sva prilika da će istraživači koji su na taj način trenutno zaposleni, od kojih je nemali broj njih upravo dobio posao zahvaljujući martovskom konkursu, izgubiti posao.

Vredelo bi znati da li se među njima nalaze i oni koji su poverovali ovoj državi i napustili svoje pozicije u inostranstvu.

Članom 126 ovog Nacrta (prelazne i završne odredbe), država preporučuje da, u skladu sa mogućnostima, fakulteti jedan broj ovih istraživača prevedu u nastavnička zvanja. Naravno, pitanje je da li su fakultetima uopšte potrebni novi nastavnici i da li za to ima novca, jer će finansiranje ovih pozicija pasti na teret fakulteta.

Potom, instituti koji su pravna lica (dakle oni koji nisu pri fakultetima), u obavezi su da naprave procenu potreba za angažovanje ovih istraživača. Jasno, ishod procene se ne može prejudicirati jer im, sasvim je moguće, niko neće biti potreban.

Dalje, preko Fonda za nauku Republike Srbije koji tek treba da se osnuje će, po za sada nepoznatim kriterijumima, biti finansirano angažovanje 20 odsto najboljih istraživača koji su prethodno izgubili posao.

Za ostale će se, kako se navodi, stvoriti uslovi da deo njih bude angažovan u privredi ili u institucijama koje će Republika Srbija tek osnovati i sve to u skladu sa potrebama našeg budućeg razvoja kojeg, kao i do sada, verovatno neće ni biti.

Rečju, jedno veliko ništa – u skladu sa procenama, uslovima i potrebama. Fakulteti će ostati bez značajnog naučnog kapaciteta sa otvorenim pitanjem da li će njihovi instituti i centri opstati.

A sada i “poslastica“: istraživači pri fakultetima će ostati bez posla, ali će država osnovati kvazi javno preduzeće pod nazivom Fond za nauku Republike Srbije u kojem će se za stalno zaposliti neki drugi ljudi (prijatelji, rođaci i partijski saborci). Takođe, ovaj Fond će imati ad hoc komisije koje će donositi programe projekata umesto da se time bavi onaj kome je to i posao – resorno ministarstvo.

Isto tako, novina je da se ovim Nacrtom prelazi na institucionalno finansiranje instituta u statusu pravnih lica, dok nastavnici na fakultetima ostaju na projektnom finansiranju za koje će očigledno, zbog novouvedenog institucionalnog finansiranja, sada biti obezbeđeno daleko manje sredstava.

U toj situaciji će borba za projektno finaniranje biti nemilosrdna, sa velikom verovatnoćom da će pobednici biti oni sa najboljim “kontaktima” u Fondu.

Društvo preraspodele se zasniva na otimačini od jednih da bi se dalo drugima.

Pošto je oteto od penzionera, zdravstvenih radnika, prosvetara i onih koji su doktorske diplome stekli regularno, na red su sada došli oni od kojih zavisi naša budućnost – mladi istraživači koje bi valjalo oterati iz zemlje ili ih pretvoriti u podanike.

Ali podanička društva nisu plodno tle za digitalizaciju već samo za manuelce koji, po potrebi, udaraju pečate.

(Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu)

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Peščanika.