Hrvatski publicista, filozof i etnopsiholog Vladimir Dvorniković bio je uveren da melos i ritam izražavaju strukturu čovekove psihe, te da su melanholija i ekstremna strast psihološki blizanci, a dokaze za te teze našao je u krčmama između Sarajeva, Vranja i Skoplja.
Dvorniković je tražio odgovore na pitanja zašto taj preki i tužni čovek, taj Jugosloven, nije u stanju da prevaziđe senke svoje istorijske patnje.
Prvi tačni uvidi desili su mu se u Bihaću, gde je 1917. proteran kao sumnjivi element.
Balkanska tužbalica, sevdalijski naštimana, omogućava mu da shvati šta se zbija u dušama naših ljudi.
- Ovdje će me razumjeti samo onaj koji je imao prilike da prisluhne pjesmu onih zaturenih, prezrenih, čađavih mehana negdje u Sarajevu, Vranju ili Skoplju.
S kakvom li se pjesmom taj naš "surovi" balkanski čovjek "razveseljuje"!
Kako on uz "ljutu" razbija svoj dert!
I krišćanin, i musliman, i katolik, svagdje i uvijek jedno te isto, i monotono i očajno do dosade i vječito sve jedna pjesma iz koje treba samo da zagrca plač - pisao je Dvorniković.
On je potpuno uveren da melos i ritam najneposrednije izražavaju strukturu čovekove psihe, te da su melanholičnost i ekstremna strasnost psihološki blizanci.
Dokaze za ove teze pronašao je putujući linijom koju će docnije nazvati „sevdalijski luk“ – od Bosne preko Južne Srbije do severne Makedonije.
- Psiha ovih pokrajinskih varijanata u osnovici je ista: nešto nakupljeno, zgrudvano, treba da se odbaci; iz nečeg treba da se izađe, ali put je čudan i egzotičan, psihološki zagonetan: oslobađanje se traži još dubljim utapanjem i uronjavanjem, u – slasti žalbe i derta! - zapisuje on u svojoj studiji Karakterologiji Jugoslovena.
Taj paradoksalni talog u jugoslovenskoj duši, taj „neiživljeni ostatak koji traži izraza“, Dvorniković prvi uspeva učiniti donekle shvatljivim.
Zašto je Dvorniković zaboravljen? Stvar je jednostavna. On nije bio samo Jugosloven po nacionalnom opredeljenju.
On je o Jugoslovenima izrekao istine koje spadaju u najtačnije i najbolnije spoznaje do kojih je jedan etnopsiholog mogao doći.
Uprkos etničkom pluralizmu i tribalnoj šarolikosti, koje je Dvorniković još u kraljevska vremena do detalja bio svestan, neki njegovi nalazi su opstali i odoleli hirovima istorije, te važe za ukupnu etničku supstancu južno od Save i Dunava sve do danas.
Obimnu etnopsihološku studiju „Karakterologija Juguslovena“ Dvorniković je objavio 1939. godine, a dela mu nisu štampana sve do devedesetih godina prošlog veka.
Taj čovek, kojeg Dvorniković opisuje, strasno peva, čežnju leči tugom, a tugu dertom, a znao je da bude nepotrebno surov, bratoubilački iracionalan, sklon javašluku i fatalizmu.
Vladimir Dvorniković rođen je 28. jula 1888, pre tačno 130 godina. Gimnaziju je pohađao u Zemunu i Sarajevu. Filozofiju je studirao u Beču od 1906. kod V. Jeruzalema i Fridriha Jodla, gdje je i doktorirao 1911. godine. Zbog projugoslovenske orijentacije, austrougarske vlasti su ga prognale da radi u Bihaću, gde se tako okupila značajna intelektualna elita. U Zagreb dolazi 1918. godine gde radi u muzičkoj školi. Habilitirao za zvanje docenta s tezom „Nauka i filozofija“ na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde je predavao teoretsku i praktičnu filozofiju kao suplent za istoriju filozofije, dok je redovni profesor istorije filozofije bio od 1925. do 1926, kada je prinudno penzionisan. Iako penzionisan sa 38 godina, nastavlja neumorno da drži predavanja u Beču, Cirihu i Pragu, ukupno više od 400. Ponovo nalazi zaposlenje 1933. kao pomoćnik ministra prosvete Srbije, ali ponovo biva penzionisan u jesen 1934. godine. Posle rata radi kao naučni radnik u nekim komisijama pri Savetu za građevinarstvo, a 1953/54 kao profesor u srednjoj školi. Pošto je proglašen za reakcionarnog mislioca dela mu više nisu štampana. Povremeno se izdržavao prodajući svoje akvarele. Umro je u Beogradu 30. septembra 1956. godine. (Wikipedia)
