Kosovo je jedna od najvažnijih tema u političkom i javnom diskursu u Srbiji, ali se o Kosovu ovde veoma malo zna.
Veoma malo se zna o kosovskim Albancima, ali se zapanjujuće malo zna i o kosovskim Srbima - rekla je etnološkinja Sanja Zlatanović, naučna saradnica Etnografskog instituta SANU, na debati u Vranju „Reks u gostima - dijalog među dijalozima.
Ovo je samo jedna u seriji diskusija tokom kojih se u srpskim gradovima, iz različitih društvenih i političkih pozicija i perspektiva, razmatraju brojne teme sadržane unutar tzv. „Kosovskog pitanja“, a u sklopu unutrašnjeg dijaloga.
- Radila sam, na području jugoistočnog Kosova i u kolektivnim centrima gde su bila rasejana izbegla lica, više istraživanja u periodu od 2003. do 2006, sa fokusom na pripadnike srpske zajednice, ali sam tokom rada stupala u kontakt i sa Albancima, kosovskim Hravatima, kosovskim Romima i slično.
Cilj istraživanja je bio da se problem sagleda „odozdo“, iz perspektive običnih ljudi – rekla je Zlatanovićeva.
Ona je naglasila da se iz ugla srpske političke elite, „spolja i odozgo“, srpska zajednica na Kosovu prikazuje kao homogena.
- Međutim, oni unutar svog krila, opažaju distinkcije koje uzrokuju tenzije.
Za mene je bilo iznenađujuće da je u tom, posleratnom kontekstu, u životu u rasejanju, u izbeglištvu, ta granica starosedeoci – kolonisti i dalje aktuelna, šta više dodatno podcrtana sumornom izbegličkom realnošću.
A odnos Srba u Srbiji i na Kosovu, u tom novom kontekstu, dobio je neke druge dimenzije.
Neka druga istraživanja pokazuju da ratovima, sukobima prethode procesi homogenizacije unutar zajednica.
Ovde je bilo zanimljivo da su unutar srpske zajednice, uprkos toj intenzivnom radu na homogenizaciji iz političkih krugova, i dalje bile aktuelne unutargrupne distinkcije.
Na Kosovu sam, pak, istražujući saznala da je unutar srpske zajednice aktuelna i podela na urbano i seosko stanovništvo.
Ona se i u posleratnom periodu među njima naglašavala – rekla je Zlatanovićeva.
Gordana Ristić iz NVO Generator kazala je da je cilj većine projekata koje je ova NVO radila posle sukoba na Kosovu i jugu Srbije bio zbližavanje, multikulturalizam među različitim etničkim zajednicama na jugu.
- Imali smo problem da u toj atmosferi potpunog nepoverenja na jugu povežemo ljude, da oni krenu da žive zajedno. Mi smo problem prepoznali, a mogli smo brže da reagujemo od glomaznih institucija.
Uglavnom smo radili sa mladim ljudima, a kasnije i sa institucijama koje rade sa mladima iz manjinskih grupa.
Cilj je bio da izdvojimo mlade, da ih smestimo negde gde se sigurno osećaju i da onda oni krenu da sarađuju.
Prvi problem je bio jezik, kako rešiti razumevanje. Koristili smo prevod, a imali i projekte sa međunarodnim organizacijama gde smo radili projekte kroz pozorište, neverbalni teatar za rešenje problema nerazumevanja.
Najzanimljivije je to što su mladi hteli da komuniciraju međusobno, govoreći da njihov problem nisu sukobi, međuetnička netrpeljivost, već ljubav, problemi kretanja, putovanja i sl – kazala je Ristićeva.
Ona je rekla da se problem javio 17. marta 2004. u vreme pogroma na manastire i srpke kuće na Kosovu.
- Teško je bilo vratiti se tamo gde smo bili pre 17. marta. Imali smo 2005. godine projekat gde smo uz pomoć fotografija probali da mladima iz ove ili one etničke grupe približimo tradicije različitih zajednica na jugu.
Bio je čudnih situacija. Desilo se, recimo, da gimnazijalka iz Preševa, odlična učenica, izuzetna u svakom pogledu, uopšte i nije čula o dešavanjima na Kosovu 17. marta 2004. godine – rekla je Ristićeva.
Aktivistkinja NVO sektora iz Vranja Sanja Stamenković iz Grupe 484, prenoseći iskustva iznutra, s obzirom na to da je dugo živela i odrasla na Kosovu, u neposrednom kontaktu sa Albancima katolicima i muslimanima, Turcima, Hrvatima i pripadnicma drugih etničkih zajednica, kazala je da je na Kosovu živela u pravom jugoslovenskom ambijentu, atmosferi opšteg razumevanja.
- Sada, kada se tamo sve promenilo, kroz rad sa mladima, kroz multietničke i multikulturalne projekte, pokušavam da im usadim da drugost i raznolikost ne mora da bude fizički udaljena, da se ona može naći u sredini u kojoj živimo, gde možemo da prepoznamo te male zajdnice kao što su makedonska, romska, bugarska, migrantska ili neka druga.
Učimo mlade da ta raznolikost ne mora sama po sebi da znači neko nerazumevanje i neki problem u komunikaciji, već da je to poziv da se otvorimo, uradimo nešto da obogatimo sebe i njih.
Nikada nisam prestala da komuniciram sa Kosovom, čak sam prilikom odlaska u Prizren posle svega imala susret sa prjateljima i komšijama iz detinjstva i sve je bilo normalno. Taj je osećaj bio neverovatan - rekla je Stamenkovićeva.
Nebojša Milikić, iz Kulturnog centra „Rex“ u Beogradu, kazao je da je koncept ovog centra unutrašnji dijalog o Kosovu, ali da je početna teza bila da se na debate dovedu „ne predstavnici vlasti, već ljudi iz specifičnih društvenih grupa koji kroz diskusiju o ovoj temi mogu da ih reprezentuju“.
- Mislim da smo uspeli da otvorimo specifične prostore u ovim diskusijama, a konkretno u Vranju naučno-istraživački domen koji se bavi temama, prvenstveno etnologije i istorije južne Srbije i Kosova, i drugi domen nevladinog sektora koji se, otkad je ovde uspostvaljen, nekako stalno nalazi u kritičkom odnosu prema onome što se smatra tradicijom.
Čuli smo ovde kako nam tradicija i tradicionalizmi pomažu da se odnosimo prema onome što je Kosovsko pitanje ili Kosovski problem.
Treba da diskutujemo o tome, ne samo zato što su ta pitanja okupirana stereotipima, uhvaćena u mrežu mitova i frustracija, već zato što stalno imamo nemogućnosti, nerazmevanja, recikliranja, insistiranja na nekim drastičnim rešenjima – rekao je Milikić.
Domaćin u organizaciji debate bo je Narodni univerzitet u Vranju, a projekat Rex-a podržao je Fond za otvoreno društvo.
