Dude (Dušan Đorđević, Rakovče 1955 - 2018) nije bio samo novinar. I nije bio samo "pisac", kako su neki voleli da ga zovu, ponekad možda i malo podrugljivo, što su već stereotipne stvari koje zrači palanačka novokomponovana kvazielita.
Nije bio ni samo dobitnik priznanja i nagrada, fudbaler, sportski radnik, humanitarac...
Bio je mnogo više od toga.
Bio je čovek.
Bio je, najpre, vrlo odgovoran otac, izvanredan suprug, deda, čovek neverovatno posvećen svojoj porodici.
Imao je natčovečanski nagon da porodici u svakom momentu pruži i više od onog što je u određenom momentu maksimum ili makar neka realnost.
U toj želji bi ponekad "sagorevao", što bi se fudbalskim žargonom reklo, kao i u mnogim drugim situacijama u profesionalnoj karijeri, što ga je ponekad sputavalo da u ovom gradu ostavi trag dublji od onog koji je ostavio.
Imao je mnogo šira pluća od kapaciteta koji mu je lokalna sredina namenila.
Znam to možda i bolje od nekih drugih, jer sam imao neobično zadovoljstvo da sa njim provedem neke od najlepših godina u nedeljniku Vranjske, u satima razgovora u četiri ili više oka, bukvalno o svemu i svačemu.
Šta još znam pouzdano, a da nije ono klasično in memoriam. Pouzdano znam da je bio jedan od najvrednijih novinara koje sam upoznao, a malo sam ih vrednih sreo, zaista.
Imao je neverovatnu strast, možda ne u tolikoj meri istančan novinarski živac, ali kada bi se uhvatio za neku temu, taj stisak je bio uvek "pitbuilovski" i sve su druge mane padale u vodu. Potpuno ista stvar važila je i za proces pisanja knjiga. To je retkost i zbog toga mu treba odati počast.
Bio je spreman da uči pod stare dane, znam i to, i u biti nije bio od onih koji misle da sve znaju, iako je nekima možda to tako izgledalo.
Bio je izvanredan domaćin svakom gostu.
Uvek je imao odlično vino i rakiju.
Poštovao je običaje i naše stare.
Bio je privržen pravdi i pravičnosti. Poštenju. Ponekad do naivnosti. Malo je takvih danas.
Bio je neverovatno emotivna osoba, ponekad u meri koja košta zdravlja. Ali, to je bio on.
Mogao je da se naljuti žestoko zbog neslanih šala nas kolega, ali ga je, tako sazdanog, sve brzo prolazilo.
Iz razgovora s njim, shvatio sam još u startu da mu je sport u novinarskoj karijeri bio nužno zlo. Jednostavno, bio je fudbaler u mladosti, pa su urednici smatrali da je prirodno da mu daju taj fah kad je postao novinar.
Malo je poznato da sport u nedeljniku na lokalu po sistemu "one man show" može dobro da radi samo onaj novinar koji je uporan kao mazga, što je kod njega verovatno prepoznato kao osobina. Inače, većina brzo odustane.
Tokom poznijih sportskih vremena, sve više su ga privlačile neke druge teme (reportaža, dokumentaristika, feljtoni), da bi se poslednjih godina konačno pronašao u onome što je potajno oduvek i želeo da radi.
Da bude hroničar Vranja, ljudi i događaja. I to mu je, onako upornom kakvim ga je Bog dao, i onako vazda dečački entuzijastičnom, naravno išlo od ruke. Šteta što nije dovoljno potrajalo.
Bio je, takođe, i veoma human čovek, ali iskreno. Pomogao je mnogim ljudima, posebno siromašnim mladim osobama u ovom kraju prikupljajući novac i drugu pomoć po nemačkama, švajcarskama i slično, a da se to uglavnom i ne zna.
Bio je izvanredan i vrlo emotivan pevač starih vranjskih pesama, ali smo to unazad petnaestak godina uglavnom znali i imali prilike da slušamo mi kolege, porodica, najbliži prijatelji i rodbina.
O onome što je napisao od knjiga, uglavnom sve svi znaju i svako ima svoje mišljenje o njegovim uradcima.
Ali, barem ih je napisao, za razliku od svojih najžeščih kritičara iz književnih i drugih kružoka.
Da ne pričamo koliko toga tu ima vrednog, od drama, aforizama, romana. Ostaje žal što nije stigao da završi sve ono što je planirao da napiše, o čemu smo ćaskali nedavno na jednom mestu.
Planovi su mu, rekao mi je, bili ambiciozni, obimni, gotovo za još ceo život.
Znam samo da mu je sve što je pisao mnogo značilo. Da je svaku knjigu čekao kao rođenje deteta.
Da ga, za razliku od devedeset i kusur odsto ljudi, nije mrzelo da hoda, istražuje i piše.
Znam i još mnogo toga. Ali, to su neke naše interne stvari.
Otišao je prerano, ali ako je za neku utehu ovaj svet nije napustio bez borbe.
Kraj je došao iznenada, inače da je Dude znao, smrt ne bi imala šanse.
Dude, Dušane, Duđane, Dućane, počivaj u miru.
D. Dimić
