Wael je dvadesetčetvorogodišnji mladić koji je pre više od dve godine napustio svoj dom u Siriji, a danas radi u Vranju, u jednoj od nevladinih humanitarnih organizacija kao kulturni medijator.
Njegova je uloga „savetovanje, ohrabrivanje, obezbeđenje podrške i motivisanje dece i mladih“ uzrasta do sedamnaest godina, koja su smeštena u Tranzitno-prihvatnom centru za migrante u Motelu Vranje.
Kaže za VranjeNews da uživa u svom poslu, kojim planira da se bavi „do daljeg“, a za budućnost projektuje „otvaranje sopstvene humanitarne organizacije“, s ciljem da pomaže ljudima koji su prošli sve što je i on sam kada je emigrirao iz Sirije.
- Deci pružamo različita znanja i upoznajemo ih sa srpskom kulturom, ali i kulturom drugih zemalja Evrope.
Tako dobijaju korisne informacije o zemljama u koje su se uputili.
Pored takozvane škole koju pohađaju, radimo sa njima i na psiho-socijalnoj podršci, u vidu radionica, razgovora i različitih grupnih aktivnosti.
Osmišljavamo niz animacija za njih kako bi što kvalitetnije provodili vreme u kampu – priča za Vranje News Wael, u razgovoru bez ograda i samo molbu da mu ne otkrivamo prezime.
On dodaje da veliki broj dece poznaje engleski jezik, i to olakšava komunikaciju sa njima.
Upoznao je i prestonicu Srbije, a na relaciji Vranje – Beograd živeo godinu i po dana.
- Volim Vranje, jer je mali grad i ljudi su mnogo prijatniji, druželjubivi su i gostoprimljivi.
Sa Vranjancima naročito volim da slavim praznike, Uskrs i Božić.
Najviše mi se dopada vaša Božićna trpeza, a prijaju mi i dnevni izlasci u Vranju, kao i noćni provod i kafane, jer sam otkrio da volim kafanske pesme.
Od hrane koju sam ovde probao, omiljen mi je burek i pljeskavica, a slatkiš „tri leće“ – otkriva naš sagovornik.
Nije imao nikakvih problema i neprijatnosti sa ljudima ovde, već su ga, kako kaže, lepo prihvatili.
- Jedino mi je žao što mladi ljudi završe fakultet i onda ne mogu da nađu posao ili su prinuđeni da rade nešto sasvim suprotno od onoga za šta su se školovali.
Ne vidim, nažalost, ni svoju budućnost u Vranju i uopšte u Srbiji, jer se ovde teško živi i skromno zarađuje za neki normalan život – iskreno će Wael.
U Srbiji je stekao veliko životno iskustvo, a imao je i dovoljno vremena da nauči srpski jezik, ali se nije previše interesovao za to, jer zna „da se neće zadržati ovde“.
To se, kaže on, obistinilo i za nekoliko meseci odlazi iz zemlje.
Njegova porodica, majka i sestra, ostale su u Siriji, jer, objašnjava, nisu imali dovoljno novca da napuste zemlju svi troje.
- Mama je učiteljica, a sestra je završila muzičku akademiju. Ostavio sam ih jer sam morao da spasem sebe, a one su se na neki način žrtvovale za to.
Zakon u Siriji kaže da, ako u porodici ima jedno muško dete, ono ne mora da ide u vojsku, dok u bilo kom drugom slučaju, svi muškarci u porodici služe vojci.
Ja sam jedino muško dete. No, i pored takvog zakona dva puta su pokušali da me odvedu. Jedino što me u tom trenutku spasilo bile su suze moje majke – priča Wael.
Drugi razlog zašto je morao da napusti Siriju je taj što nije znao da koristi oružje, nije želeo da nauči i dalje to ne želi.
- Sada nije bezbedno da mladi momci žive tamo bez oružja. Ja to ne želim nikada da naučim jer ne želim takav život.
Želim da imam normalan i miran život kao i svi ljudi – jasan je Wael, koji je gledao kako rat u Siriji uništava njegovu kuću i zgradu fakulteta na kom je studirao poljoprivredni inženjering.
Iz Sirije je otišao u Tursku, potom u Grčku, a vožnja čamcem na moru od jednog grčkog ostrva do Atine bila je najgore iskustvo u njegovom životu posle rata.
- Mnogo ljudi je u tom čamcu izgubilo život. Iz Atine, preko Makedonije, došli smo do Preševa gde sam proveo dva meseca.
Onda smo išli do Mađarske da zatražimo azil, koji nam je bez razloga odbijen, zatim su nas vratili u Srbiju i u Beogradu smo boravili na ulici tri dana – priseća se.
Tamo je uz pomoć jedne od organizacija upoznao jednog advokata koji mu je „najviše pomogao, pa su on i njegovi prijatelji dobili svu potrebnu zaštitu“.
Nakon toga našao je volonterski posao, a onda je bio i plaćen za posao koji je obavljao.
- Od tada radim u Vranju posao koji volim. Družim se sa ljudima koji mi prijaju, sa porodicom održavam kontakt i pomagaću im koliko je to u mojoj mogućnosti, gde god da se nalazim.
Moja najveća želja je da opet vidim svoju porodicu – zaključuje Wael.
