Kao i svi veliki pisci, Bora Stanković je stvorio univerzalnu sliku svoga zavičaja, otkrivajući ispod običajne, vremenske i prostorne odežde svima blisku dramu ljudske osujećenosti i prolaznosti.
U književnosti ima mnogo pisaca priča, ali niko nije, kao što su to uradili Dostojevski i Bora Stanković, preneo tako jak osećaj tuge zbog prolaznosti mladosti i prolaznosti života.
Taj spoj tuge, pomešan sa životnom radošću - poručila je publici 52. „Borine nedelje“ književnica Grozdana Olujić, ovogodišnja dobitnica jedne od najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji koja nosi ime Borisava Stankovića.
Grozdana Olujić (Erdevik, 30. avgust 1934) je srpski romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnica Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije (2004) i NIN-ove nagrade za najbolji roman 2009. Njeni romani i bajke doživele su brojna izdanja u zemlji, prevedene su na tridest šest svetskih jezika. Počasni je građanin grada Osla, nosilac danskog viteškog ordena Daneborg za zasluge na polju književnosti. Grozdana Olujić danas živi i stvara u Beogradu.
Književnica se, sprečena bolešću da dođe, publici završne večeri ovogodišnje „Borine nedelje“, obratila pismom u kome je još napisala da su je „naročito potresli Borini likovi devojaka i žena, mučenica i stradalnica“.
Olujićka je, na kraju pisma, zahvalila Književnoj zajednici Borisav Stanković i njenom uredniku Mirosavu Ceri Mihailović „što nagradom čuvaju i slave Borino delo“, a žiriju „što je skrenuo pažnju na njen roman „Preživeti do sutra“.
Nagradu je primio njen sin Aleksandar Lešić, koji je umesto spisateljice prisustvovao dodeli.
Članica ovogodišnjeg žirija Slađana Jaćimović, govoreći o detaljima iz biografije Grozdane Olujić, kazala je da se ona kao pisac „pojavljuje krajem prevratničkih pedesetih i šezdesetih godina 20. veka“.
U rasponu od jedva deceniju, podsetila je, Olujićeva je objavila čak četiri romana – „Izlet u nebo“ 1958, „Glasam za ljubav“ 1963, „Ne budi zaspale pse“ 1964. i „Divlje seme“ 1967. godine.
- Ovi romani su po svojoj tematici i korićenim književnim tehnikama bili svojevrsna novina u našoj književnosti.
Hvaljeni i osporavani, ovi tzv. „omladinski romani“, sa tematikom krize identiteta i obeskorenjenim junacima koji se bune protiv proklamovanih vrednosti svog vremena, prevođeni su na mnoge svetske jezike i doživeli brojna priznanja u svetskoj književnoj javnosti – rekla je Jaćimovićeva.
Drugi član žirija Aleksandar B. Laković kazao je da Olujićka nije dobila nagradu zbog toga što je objavila roman napisan pre 56 godina, nego „zato što ga publika doživljava kao da je napisan juče“.
- I što ima takve vrednosne elemente koji zaslužuju da bude proglašen čak i najboljim domaćim romanom u prošloj godini.
Olujićkin izraz je i dalje svež, autentičan, svrhovit, delotvoran, medidativan, sa osećajem i verom, ali i lirizovan prozni izraz.
Poseban kvalitet diskursa romana „Preživeti do sutra“ je u činjenici da tekst romana, uslovno rečeno, prekidaju, mada ga u stvari dodatno umrežavaju i dosmišljavaju lirske meditacije u vidu osmišljenih i promišljenih sentenci – rekao je Laković.
Priređivač knjige Zorana Opačić podsetila je da je Grozdana Olujić 2009. godine dala intrvju za Letopis Matice srpske u kome je, u vezi sa objavljivanjem napisanog romana posle 56 godina, rekla da „neke stvari moraju da sazru vremenom“ i dodala „da ima rukopis o dečaku čije je detinjstvo ukrao rat“.
- I tačno je, Olujićka je 1934. godište, u trenutku kada je počinjao rat ona je imala sedam godina i taj glavni lik Saša je u stvari neka vrsta njenog alter ega.
Taj roman je stajao dugo u fioci, ona je prilikom naših susreta govorila o njemu, kao i o „dečaku čije je detinjstvo ukrao rat“.
Zahvaljujući upornosti njenog sina, prof. dr Aleksandra Lešića, koji je doneo rukopis iskucan na kucaćoj mašini, svi zajedno smo počeli da je ubeđujemo da je ipak došlo vreme i da je veoma značajno da se roman objavi. I jedva smo je ubedili – ispričala ja Opačićka.
