Najveći književni poduhvat u istoriji srpskog rasejanja nije se dogodio kod milion ili dva miliona Srba u Americi, ni u Austriji, Nemačkoj ili Australiji, već je za njega zaslužna zajednica od 18.000 Srba koliko ih danas živi u Temišvaru.
Taj poduhvat realizovan je izdavanjem „Pregleda srpske književnosti“ u više tomova, čijom su promocijom pre nekoliko godina otvoreni Beogradski međunarodni susreti pisaca, ispričali su u subotu uveče govoreći o temi „Tri veka srpske književnosti u Rumuniji“ srpski književnici iz Temišvara Stevan Bugarski i Slavomir Gvozdenović.
- Takvo malo društvo, kakvo smo sada mi Srbi u Rumuniji (od 18.000, 5.000 nas živi u Temišvaru), bolje smo se čuli dok smo bili po svojim selima, nego sada u gradu.
U tim selima, gde nas je bilo po tri, četiri, pet ili šest stotina, tu sad nedostajemo, a u Temišvaru smo kao kap u moru i tu se teže vidimo.
Ali, trudimo se. Za nas cela Rumunija zna, mi "širimo" Srbiju, oni slušaju naše pesme, e to je sve i naš udeo - rekao je Bugarski u sklopu programa 52. "Borine nedelje".
Književnik Slavomir Gvozdenović kazao je da se Srbi u Rumuniji iz petnih žila trude da sačuvaju srpsku kulturu, duhovnost i korene.
- I zato je časopis „Književni život“, čije smo primerke doneli, sačuvan do danas i on je ove 2018. godine, uz retke kalendare, almanahe i slično kod pojedinih srpskih zajednica, jedini književni časopis u srpskom rasejanju.
To naše izdavaštvo je, posle Davidovićevih Srpskih narodnih novina, samo koju godinu mlađe, sačuvali smo ga kroz nedeljnik „Naša reč“, „Književni život“, obnovili smo „Banatski almanah“.
Godine 1936. su Bogdan Čiplić, Vladimir Šiljegović i još neki učitelji i sveštenici objavili almanah „Život“, što smatramo prapočetkom našeg sadašnjeg književnog života u Rumuniji.
Posle svega, petnaestak srpskih književnika iz Rumunije danas su članovi ili počasni članovi Udruženja književnika Srbije - rekao je Gvozdenović.
Govoreći o Bori Stankoviću, Bugarski je kazao da se s Borinim delom sreo 1956. godine.
- Oduševio sam se tom, tako „nabijenom“ književnošću. Bora je pesnik mladosti, pesnik energije.
Godine 1959. Rumuni su preveli i objavili „Nečistu krv“. Godine 1974. izdata je u Rumuniji na srpskom jeziku, i to u Bukureštu, a 1977. izbor pripovedaka „Stari dani“ – kazao je Bugarski.
U Rumuniji je, prema njegovim rečima, bilo ukupno pet izdanja Bore Stankovića „za koje Srbije i ne zna“.
- U Vranju sam bio samo jednom 1991. godine. Otišao sam do kuće Bore Stankovića u Baba Zlatinoj ulici. U jednoj vitrini u kući bile su izložene knjige, izdanja Borinih dela iz inostranstva. Među njima prevodi na francuski, engleski, bugarski, mađarski, čak i kineski, a nijednog izdanja iz Rumunije.
Moram da priznam da me to tako zabolelo. Izdvojio sam po povratku od svojih duplikata dve Borine knjige, da ih nekad odnesem i poklonim Vranju.
To sam sada učinio i predajem ih, evo, Vranju – rekao je Bugarski i knjige uručio Miroslavu Ceri Mihailoviću, uredniku Književne zajednice Borisav Stanković.
Bugarski i Gvozdenović ispričali su da su Srbi u Rumuniji do perioda tranzicije izdavali za jednu rumunsku državnu izdavačku kuću, koja je poprilično doprinela očuvanju usrpske književnosti i izdavaštva u Rumuniji.
Od 1990. godine izdavaštvo je preuzeo Savez Srba u Rumuniji i od tada ta institucija izdaje svoje knjige, otprilike dvadesetak godišnje.
- Ima tu naučne literature, rečnika, leksikona, beletristike, priča, poezije, ima udžbenika, reprint i sinteznih izdanja, antologija, zbornika – kazao je Bugarski.
Program "Borine nedelje" nastavlja se u nedelju od 20 časova, kada će, u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju, u sklopu centralne teme manifestacije "Kulturni rat u sveti i kod nas", govoriti Milo Lompar i Slobodan Antonić.
D. Dimić
Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Završio je Srpsku gimnaziju u Temišvaru, a potom je upisao Pedagoški institut „Maksim Gorki“ u Bukureštu odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije osuđen je na kaznu zatvora. Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren. Po izlasku iz zatvora stekao je fakultetsku diplomu. Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao pakao Baragana (rumunskog Sibira ili Golog otoka). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji.
Slavomir Gvozdenović rođen je 10. marta 1953. godine u Belobreški, okrug Karaš-Severin, Rumunija. Upisuje 1972. Filološki fakultet, odsek za srpski jezik i književnost u Bukureštu. Po okončanju fakulteta 1976. godine, radio je duže vreme kao profesor. Godine 2000. je odbranio na Bukureštanskom univerzitetu doktorsku disertaciju Jezik i stil u poeziji Vaska Pope. Glavni je urednik časopisa „Književni život“ od 1985. u Temišvaru. Objavio je 30 knjiga poezije, priredio je desetak antologija srpske književnosti, a svojom poezijom je zastupljen u više desetina srpskih, rumunskih i evropskih antologija, kao i u srpskim udžbenicima. Prevodi srpsku i rumunsku poeziju, a njegova dela su prevedena na desetak jezika. Član je Saveza pisaca Rumunije, Udruženja književnika Srpske, Društva književnika Vojvodine i počasni član Udruženja književnika Srbije. Naučni je saradnik Matice srpske od 1995. godine i suosnivač Vukove zadužbine.
