piše: Darko Anačkov
Nikola Đorić je mlad i svestran mladić iz Vranja koji se na prvi pogled ne razlikuje ni po čemu od svojih vršnjaka. Postoji, doduše, jedna bitna razlika. Morao je da odraste i sazri pre ostalih, ne zato što je on to želeo, već zbog toga što je život učinio svoje. Rano je ostao bez oca. Živi sa majkom i bratom u Vranju.
Nakon završene srednje škole upisao je Univerzitet za hemijsku tehnologiju i metalurgiju u Sofiji. Zbog teške materijalne situacije morao je da napusti studije i vrati se u Vranje. Inače, Nikola po majci vuče korene iz Gornje Ljubate, u opštini Bosilegrad, te ne iznenađuje njegova odluka da studije započne u Bugarskoj.
U razgovoru sa njim shvatio sam da se radi o jednom svestranom mladom čoveku, koji svoje slobodno vreme koristi na pravi način. Na lestvici prioriteta na prvom mestu mu je porodica, potom društvo, sport, ali uvek nađe vremena da pročita dobru knjigu i pogleda dobar film. On život živi punim plućima, uprkos nedaćama koje su ga snašle. Izreka „ono što me ne ubije, to me ojača“, u ovom slučaju pokazala je da nije tek tako postala gotovo pa pravilo.
Nikola je trenutno zaposlen u jednom restoranu u Vranju. Kada bi birao, najviše bi voleo da radi u struci. Međutim, odnos ponude i tražnje radne snage je takav da je velika ponuda drastično oborila cenu rada. Inostranim kompanijama iz razvijenih zemalja upravo odgovara ovakva situacija. One sele proizvodnju u države poput naše, kako bi snizile troškove radne snage i postale konkurentnije na izvoznim tržištima. Jedna od tih eksploatisanih zemalja je i Srbija, pa i naše Vranje. Ovo je zapravo odgovor na pitanje zašto mladi masovno napuštaju Srbiju.
S obzirom na to da je Nikola u procesu dobijanja bugarskog državljanstva, interesovalo me je kako će ga iskoristiti i šta misli o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji?
„Planiram da odem u neku od zemalja Evropske unije, da nađem bolji posao i tamo osnujem porodicu. Apsolutno podržavam čanstvo Srbije u EU, smatram da je to jedini pravi put naše zemlje i radujem se tome“, odlučno ističe.
Nije mi odgovorio na pitanje da li planira da se nekada vrati u Srbiju. Da li ga zbog toga treba kriviti? Ne. Ne možemo nekog okriviti za postupke za koje nije kriv. Država Srbija treba ozbiljno da se pozabavi ovim problemom, jer će se u protivnom vrlo brzo suočiti sa uvozom radne snage. Pojedine struke, kao što je medicina, već postaju deficitarne zbog sve većeg odliva mladih lekara u inostranstvo.
Pri kraju našeg razgovora zapitao sam se kako neko ko ima dvadeset tri godine, neko ko je prošao kroz jedan težak period u životu, definiše sreću i ljubav.
„Sreća je u malim znacima pažnje. Treba se radovati sitnicama, jer one čine život lepšim i interesantnijim. Čovek kada voli i kada je voljen, oseća se lepo i ispunjeno, jer bez ljubavi život bi bio prazan i bezvredan“, emotivno će Nikola.
Otkrio mi je na kraju da ne voli da pravi dugoročne planove, ali se nada da će u bližoj budućnosti naći bolji posao, osnovati porodicu i postati uspešan preduzetnik.
Neka mu je sa srećom, makar i van Srbije.
