Piše: Branka Marković
Vranje - Vranjanci moji...
Upravo otvorih prozor, zavirih u noć: ako učinite to isto, sudarićete se sa mirisom tamjana u ovoj februarskoj noći jutrošnjih zadušnica... Jer i mi, Vranjanci, po običaju, od ranog jutra poštujemo običaje i odlazimo na grobove svojih najbližih, pa je na groblju i u hramovima svetim kao u košnici: "Jedna pada u zimu, druga u leto, pred letnjeg Svetog Nikolu". A to je onda kad počnu prve trešnje da zru, i kad zemlja onako već uveliko zelena, počne da diše novim, letnjim životom.
Ta je zadušnica najvažnija jer za nju vele: da se onda mrtvi, cele zime do tada zatvoreni gore, na nebu, puštaju tada s neba te da onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi živi dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto.
Ono, istina, da se onima što su sad skoro umrli iznosi na grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici, iznosi i razdaje, jer vele: oni, onako stari, odavna umrli, već i ne jedu". (Zadušnica, Bora Stanković, iz zbirke priča Božji ljudi).
Dan, posvećen onima koje smo nekad grlili, radovali se s njima, plakali, nadali se zajedno, išli u uspehe, razočarenja ali i pobede - jer nas je život povezivao verom u svetlost, verom da je čovek rođen da bi živeo, i ovog 22. februara gori životom, da bi i umrle podsetio koliko je bilo važno što su nekad bili živi za nas, koliko je divno što su deo naše prošlosti koja nije mrtva. Koliko su i danas živi, jer gore u našem srcu.
Iako se i danas prisećamo odvajanja duše od tela i ovo žito koje ponizno spuštamo na grobove najdražih podsećaju na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, da je crno vino , kojim se žito preliva - Božje milosrđe i kojim se zalečuju rane greha a sveća simboliše samu svetlost Hristovu, iako će se još jedan dan razlistati i uvenuti bez njih, koji nam dušom dišu - oni su tu, i ja znam da se Vranjanci, pa i svi drugi hrišćani, i u ovim trenucima nadaju: da ih mrtvi vide kad spuštaju cveće kraj njihovih spomenika i na grobove, da plamen sveće bukti da bi bolje osvetlio njihova lica, da ih, ko zna kako, nežno dodirne majčina ili očeva ruka, pomiluju bakini prsti, brat ili sestra da ih toplo zagrle. I ja verujem da nas oni iz prikrajka i posmatraju, jer to uspemo ogromnom snagom ljubavi koja otvara i vrata nemogućeg.
Ta moć da zauvek volimo one kojih nema više, pretvara nas i na ovaj dan u hodajuća Sunca, jer obasjavamo oči koje ne mogu da vide ovozemaljsku lepotu a koje su nas nekad grejale i osvetljavale vedrinom. Položićemo danas cveće na tihe postelje voljenih kojih više nema. Nekada je to cveće u njihovo srce unosilo radost, mirisalo na proleće. Toliko lepote na jednom mestu je bilo! Danas, sveću palimo za njihov miran san, utonuli su u spokoj. Srce nam drhti, sećanja naviru... Suze same nadolaze. Ali nisam tužna, jer Vranjanci poštuju i vole najdraže.
A nekad, u našem starom Vranju, bio je običaj da se prvi plodovi voća - krušaka, jabuka, grožđa kao i prvi cvet - uzaberu i nose pokojniku na grob. To se voće razdeli i van groba, za pokoj duše. Pa i prvo vino od izmuljanog vranjskog grožđa - odnese se na groblje i njime se prelije pokojnikov grob.
A kako je izgledalo staro vranjsko groblje? Bilo je ograđeno zidovima, do same varoši, a na sredini groblja nalazila se oronula grobljanska crkva, uz to i klisarnica, gde su se u slučaju lošeg vremena , sklanjali sveštenici vranjski, sofre postavljali. Na grobovima bogatih uvek su gorela kandila. Poviše groba stajao je krst, ili kameni ili drven, a do njega testija vode, kanače, u čije se grlo stavljao bosiljak. Prosjaci i "božji ljudi", uvek su boravili na vranjskom groblju, i njima se, u izobilju, delila hrana, piće, kao sastavni deo rituala zadušnica. Na zadušnice su groblje, uglavnom posećivale žene, ređe - muškarci.
Prekopavanje grobova obavljalo se posle nekoliko godina od smrti sahranjenog u starom groblju, jer se u taj grob sahranjivao drugi pokojnik. Kosti umrlog iz starog groblja, pokupile bi se i stavile u torbu načinjenu od čistog platna. Kosti bi sveštenik "prepojao", pa su stavljane pored sanduka novog leša u stari grob. Naricanje je bilo deo običaja: "Lele, brate! Kuku, bato! Koj će , bato, s'd da nas čuva i odbrani, lele jadni mi!"
Imućnije gradske kuće, hadžijske, stavljale su na odar sa mrtvacem kućnu ikonu i kućni krst, i to iznad prekrštenih ruku pokojnika. Stari Vranjanci su verovali, da se duša pokojnikova, na onom svetu najpre sastane sa umrlom rodbinom a zatim ide pred Boga. Tom prilikom se rođaci raspituju i razgovaraju o onima koji su živi.
U starom Vranju, praznovane su sve Zadušnice, ali su one - jedne u zimu, druge u leto, pred letnjeg Svetog Nikolu, bile najznačajnije. Za letnju se smatralo da je naročito važna, jer se tada mrtvi spuštaju sa neba u grobove da bi dočekali živu rodbinu koja im donosi cveće, jelo i piće. Ovo žrtvovanje hrane bilo je u izobilju, da mrtvima posluži hrana preko celog leta.
Na samu zadušnicu, kada se hodočastilo na groblju, varoška čaršija se zatvarala. Spremalo se kuvano žito, a ujutru, od njega se najpre kokoškama davalo, da one prve okuse a zatim neko iz kuće po komšiluku raznosi "zadušnicu" - žito, orahe, kestenje, trešnje a mesi se i "poskurica" (mali, okrugao hleb koji se stavlja na sredinu krsta).
Sam obed familije je bio ritualnog karaktera. Postavljala se velika bakarna tepsija na kojoj su najpre stavljali poskurice, pa se rakija služila, zatim razna jela, ponajviše pšenica izmešana sa šećerom i orasima. Jelo se prstima, sedelo pored sinije prekrštenih nogu. Prosjaci i ubogi ljudi, sve što su na zadušnici pojeli i popili, veruje se da su to sami mrtvi okusili, kao da su se i oni digli iz grobova.
Eto, i danas, gledajući te stare crno-bele fotografije na kojima se smeše devojke, žene, muškarci, pa i deca - shvatamo vrednost života, pa se radujmo što smo ikada imali priliku da ih poznajemo, unosimo ljubav u njihova srca a oni u naša. Nekada su bili živi, te mašne u kosi njihovoj imale su boju, soknice i dokolenice bile su bele šetajući pod suncem ili dok su se igrale klendzarke, šeširi, siva i crna odela naših očeva i dedova blistala su gospodstvom i ugledom, ispod njihovih naočara gledale su nas pronicljive i pametne oči čiji pogled i danas osetimo... Nekako.
Sa starinskih, kamenih i mermernih ploča i spomenika, gledaju u nas mirno, spokojno, veoma skromnog izgleda, nekako iskrenije no što su to neki današnji pogledi živih. Očiju uprtih u nas ili negde u daljinu, zagonetno se smeše i mi stičemo utisak da su bili srećni, bar u jednom delu svog života. Naše sestre, majke, bake i prabake, u čipkanim haljinama, pod čudnim ali romantičnim šeširićem - kao da nešto žele da nam kažu, da tišinom progovore sa fotografija, slaveći život i podsećajući nas na značaj i prednost dobrote, koje je sve manje na svetu zemaljskom.
Tanke ili debele u struku, pod letnjim kišobranom ili sa nekim voćem u ruci, pored bokora cveća - kao da i na zadušnicama dišu sećanjem i zagrljajem čiji miris osetimo, ne znam kako, ali... biće nam se ispuni mirisima majčine kuće i avlijskim voćkama i cvetovima, ukusom baklave, propeća, loznice iznad naših glava, vrelim letom i hladnom zimom kad smo slavili u porodičnom gnezdu sve što se slaviti može.
Ispod bakine uštirkane čipke, ispod očeve tabakere sa duvanom, kraj dedine muštikle u fioci, pronađimo nove, lepše motive i razloge za ovaj kratak život u kome smo mi samo trenutak kojeg će se, nadam se, setiti naši dragi - o zadušnicama, kad vreme dođe.
Do tada - sećajmo se naših voljenih jer znam da bi i oni to želeli, ma gde da su!
