Brojne zapise o narodnom pesništvu u Vranju i vranjskom kraju, u rukopisima i davnim izdanjima knjiga ostavio je iza sebe univerzitetski prof. dr Momčilo Zlatanović (1934 – 2022), najpoznatiji leksikograf i folklorista sa krajnjeg juga Srbije. Između ostalog pisao je i o revolucionarnim pesmama u Vranju i okolini.
Vranjska kotlina i Grdelička klisura u drugom svetskom ratu su imale prvorazredni strategijski, komunikacioni i politički značaj. Železnička pruga u moravskoj dolini služila je Nemcima za prevoz vojske, oružja i hrane, pa su fašisti za sve vreme rata grčevito nastojali da je odbrane od partizanskih jedinica i diverzantskih grupa.
Odmah posle okupacije Jugoslavije Komunistička partija je energično počela da priprema mase za oružanu borbu. Već u avgustu 1941. godine stvoren je Vranjski partizanski odred, koji je u prvom redu trebalo da napada železničku prugu. Značajan momenat u razvoju ustanka na jugu Srbije je formiranje Drugog južnomoravskog odreda u martu 1943. godine, koji je dejstvovao na teritoriji vranjskog okruga. Sledeće godine u Trgovištu je formirana Osma srpska brigada u kojoj je tada bilo više od 95 odsto boraca iz vranjske okoline. Još u 1943. godini postojala je prostrana slobodna teritorija od Vlasine do Kozjaka.
Neprijatelj nije birao sredstva u terorisanju naroda, koji je pomagao i hranio borce. Streljan je veliki broj ljudi, a zapaljeno je više od osam hiljada seoskih domova. Čitava sela su nestala u plamenu. Pesma Druže, tvoja kuća gori imala je i ovde svoju konkretnu sadržinu, izazivala suze, ali i jačala rešenost da se u borbi istraje do kraja. Treba istaći i to da je napaćeni narod ovog kraja ispoljio u revoluciji visoku svest, čvrst moral, izuzetnu fizičku i duševnu snagu, patriotizam i humanost. Veoma je važna činjenica da su na vranjskom području, zajedno sa Vranjancima, ratovali makedonski, kosovski i bugarski partizani. U vatri revolucije kovalo se bratstvo i jedinstvo Srba, Makedonaca Albanaca.
Pesme koje su vranjski partizani i Vranjanci uopšte pevali u revoluciji u pogledu tematike i kompozicijske strukture slične su partizanskoj poeziji iz drugih krajeva. Govori se u njima o drugu Tigu, o pogibiji istaknutih partizana, komandira i narodnih heroja, napadima na komunikacije i neprijateljska uporišta, bratstvu i jedinstvu, i stradanjima, nesalomivosti naroda, o zločinima fašista i domaćih izdajnika itd.
U vranjska sela su u toku rata prenošene pesme iz Jablanice, Puste Reke, Toplice i najviše iz neugasivog žarišta ustanka - iz Crne Trave. Može se, zatim, tvrditi da je na stvaranje partizanskih pesama u vranjskom kraju najviše uticala poezija iz Jablanice i Crne Trave. Na krvavom vranjskom bojištu razlegala se i borbena koračnica. Mi smo vranjski mladi partizani, a to je modifikovana pesma Krajinske čete. Na vranjskom terenu su se borili makedonski partizani. Njihove pesme pevali su i Vranjanci. U svesci borca Uroša Živkovića iz Prvoneka sačuvana je pesma Taman se oblak zadade, koja je sasvim identična objavljenoj varijanti.
Vranjski partizani, a naročito borci Osme srpske brigade, najradije su pevali antitužbalice o pogibiji narodnog heroja Mirka Sotirovića i komandira Omladinske čete Stojadina Anđelkovića. Mirko Sotirović je bio komandir Prve čete udarne pesnice Drugog južnomoravskog odreda. Poginuo je početkom jula 1943. godine Dugoj Luci iznad Vranjske Banje pri napadu na policijsku stanicu. U noći, dok su zgrade gorele, metak je pogodio Mirka, jednog od najvećih junaka na jugu Srbije. Borci, naviknuti da stalno gledaju smrt pred očima i na surovost gerilskog ratovanja, plakali su u grču bola za svojim omiljenim i neustrašivim komandirom. Uskoro su partizani u maršu, po planinskim kosama i vrletima, u pčinjskoj dolini i za vreme predaha između borbi pevali Mirkovu pesmu. Početni autor ove antitužbalice je Vasa Smajević, jedan od rukovodilaca ustanka na jugu Srbije. On ju je ispevao prema pesmi Gocetu Delčevu koju su pevali makedonski partizani iz Kumanovskog odreda. Evo pesme koju je Smajević pevao Đorđu Karaklajiću:
Goro le, goro zelena,
goro le, goro zelena,
aj zelena.
Tako te pasle ovčice
i sekla oštra sekira,
aj sekira.
Kaži mi, goro sestrice,
partizanska četa da l' mina,
aj da l' mina?"
Prošla je četa u zori,
i nestala je, mori, u gori,
aj u gori!
Tužno se četa kretaše,
pred četom Mirka nemaše,
aj nemaše!
Sinoć ga krvnik pokosi
na Dugoj Luci, na kosi,
aj na kosi!
U zbirci Dušana Nedeljkovića i Sergija Dimitrijevića nalaze se dve potpune varijante i dva odlomka Mirkove pesme. Prva ima antologijsku vrednost. Devojka ide kroz šumu, bere crveno cveće i pita goru da li je prošla partizanska četa s Mirkom na čelu (prvi deo). Gora joj je odgovorila da je četa sinoć prošla, ali bez Mirka (drugi deo). Pesma se završava zvučnim stihovima:
Srpkinjo, sele, cveće naberi,
cveće naberi, venac opleti,
venac opleti, na grob mu meti.
Druga varijanta je sažeta do krajnosti (deset stihova) i deluje kao skladna celina, mada je lišena stihova o devojci koja bere crveno cveće i poziva da Mirku venac oplete. Narodni pevač se pri oblikovanju Mirkove pesme donekle ugledao i na starinsku pesmu o devojci koja je berući cveće u gori naišla na hajduke i njihovog vojvodu. Početak ts hajdučke balade je obično „Smilj je brala Smiljana devojka" ili „Cveće brala Smiljana devojka". U partizanskoj antitužbalici devojka (moma) bere crveno cveće, što asocira na revoluciju.
Najduža Mirkova pesma, ali ne i najpoetičnija, zabeležena je na osnovu sećanja vranjskih partizana i publikovana je 1968. godine. U pogledu sadržine i kompozicijske sheme ne razlikuje se bitno od ranijih zapisa. Jedan momenat je nov i lep: devojka veli da je nabrala kitu cveća kako bi partizanima grudi kitila.
Ispevana je o Mirku Sotiroviću i pesma drugojačijeg tipa elegičnim tonom. Prošlo je „dugo vreme“ i „idu mili, lepi dani". Mirkovu jedinicu vodi me drugi, ali uspomena na južnomoravskog heroja živi srcima boraca i omladine. Varijanta Vidosave Nikolić je iz vranjskih sela. Žalost za Mirkom je izražena zvučnim desetercima. Učestalost frekvencije žena glasa o kao da dočarava tugu i bol:
Bataljonu, stani, stani malo,
gde je srce Mirkovo zastalo;
dugo vreme nije zaigralo,
belo grlo nije zapojalo.
Dugo vreme nije prolazio
ni udarne čete provodio;
dugo vreme nije prolazio
mauzerku nije pronosio!
Na vranjskom terenu je isto tako popularna i Dičina pesma. Stojadin Anđelković Diča je iz siromašnog planinskog sela Babine Poljane, koji je u revoluciji našao smisao svoga života. Bio je komandir Omladinske čete u Osmoj srpskoj brigadi. Aprila 1944. godine Osma srpska brigada je iz Pčinje krenula na Osogovske planine da bi pritekla u pomoć makedonskim partizanima. U ranu zoru, iznenada, brigada se sručila na Lisac i napala fašistički puk koji je u zasedi čekao Treću makedonsku brigadu. U toj žestokoj borbi mitraljeski rafal je presekao komandira Diču. Njegovi drugovi (omladinci) ispevali su mu osmeračku pesmu, koja je pevana i nakon oslobođenja celom vranjskom kraju, a naročito u Babinoj Poljani i okolnim naseljima. Skoro sve varijante počinju stihovima: „Saslušajte, braćo mila,/na Lisac je borba bila!"
Poput Save Kovačevića komandir Diča se stavio na čelo svoje jedinice i svojim glasom zatalasao goru: „Napred, braćo partizani!“ Na kraju je zavet: biće osvećen hrabri komandir. Ponekad se navode imena drugova iz Omladinske čete koji su sa Dičom i na Liscu poginuli (Vlajče dr.)
Može se naići i na takve pesme koje su čisto lokalne i u pogledu jezičkog izraza.
U Biljači na svadbama i drugim svečanostima čuje se pesma o komandiru Jaćimu Đošiću. Ovaj partizan je iz Biljače, a poginuo je 1943. godine pored manastirske ograde Prohora Pčinjskog. Pesmu je sastavio njegov brat od strica, borac Manojlo Đošić, u čijoj su porodici pevane stare hajdučke i komitske balade. Pevač ne poznaje dobro književni jezik, pa je pesma uglavnom u dijalektu. Postavljaju se pitanja: Zašto Pčinja mutna teče, što Pelince gori i Kozjak grmi. Odgovor je: „Jaćim s četu ide, babo mori! Krva- va se borba vodila kod manastira i tu je poginuo komandir Jaćime".
Manojlo Đošić peva i o slavnom komandantu Kumanovskog partizanskog odreda. Februara 1944. godine vranjski, kumanovski i kosovski partizani napali su fašističko uporište u Biljači. Tom prilikom je poginuo jugoslovenski narodni heroj Hristijan Todorovski Karpoš, a sahranjen je u susednom Sebratu. Partizani su se dirljivo i ljudski veličanstveno oprostili od svog ratnog druga. Uzbuđenje među narodom i borcima je dostiglo kulminaciju kada je počeo da govori Karpošev brat. Ovaj događaj se snažno urezao u sećanje Biljačana, pa i Manojla Đošića. U Đošićevoj pesmi su prvo pitanja: zašto je mutna Biljačka reka i zašto Kozjak grmi. Posle toga je reč o Karpoševoj borbi protiv fašista u Biljači i o njegovoj sahrani u Sebratu. Završetak pesme je: „Najboljega druga, babo mori, oni izgubiše!" Pripev, "babo mori" pozajmljen je iz hajdučkih ili komitskih pesama.
Postoje i nekolike pesme o značajnim borbama 1944. godini, ali nemaju veću umetničku vrednost.
U jednoj se opeva kako su partizani Drugog južnomoravskog odreda napali Krivu Palanku i tom prilikom oslobodile na stotine interniraca. „Sneg je pao, crne zemlje nema", a partizanske čete idu u siloviti napad.
U drugoj pesmi je reč junskoj borbi na Petrovoj gori likvidaciji fašističkog bataljona od i strane Osme srpske brigade, Treće makedonske brigade i Kosovskog bataljona. Pesma je epski intonirana, ali nedograđena. „Puče puška rano nedelju, Petrovu nedelju goru” Ukratko i nevešto je opevana borba zarobljavanje fašističkih vojnika. Uočava se i pokoji stih iz starije poezije: „pleći dade, pa bežati stade", itd.
U arhivskim materijalima Narodnog muzeja u Vranju Tatomir Vukanović je našao nekoliko partizanskih pesama sa vranjskog područja i uneo ih u svoju zbirku.
Stihovi pojedinih pesama nisu uvek ispevani u duhu i formi narodnog poetskog stvaralaštva. Svakako su njihovom oblikovanju i preoblikovanju učestvovali i školovani ljudi. Takva je, npr, ova strofa iz pesme o pogibiji partizana u Trgovištu 1944. godine:
Drugovi čili, drugovi smeli,
radi slobode živeti ste hteli.
Verni narodu kod nas ste došli,
protiv fašista u boj ste pošli“.
Među mnogobrojnim selima okupator je zapalio i Masuricu i u vatru bacao žene i decu. Taj tragičan događaj našao je odjek i u stihovima koji su bliski pisanoj književnosti. Smenjuju se osmerci i peterci. Npr:
Žene, decu su pobili
ljudi zverovi!
I žive ih tu palili,
jer su nemoćni!
U tradicionalnom osmercu je pesma o borbi na Klinovcu pogibiji komandira Stojila.
Čisto je narodna jedna sasvim kratka pesma. Partizani se kreću „uz taj pusta Pčinja” prema Trgovištu. Na znak trube „vojska se sabira". Pripev je "Deso, mori Deske", I ovde je reč o izvesnoj vezi sa starijim pesmama (s komitskim, npr).
Da li je u vranjskom kraju bilo epskog pevanja o partizanima i revoluciji? Ovde nije bilo partizanskih guslara, pa su u znatno manjoj meri stvarane i pevane epske narodne pesme nego, npr. u Jablanici i Pustoj Reci. Zapis Vidosave Nikolić odaje pravu epsku pesmu i po zamisli i po obradi. U njoj se govori o borbi vranjskih partizana protiv balista (u pesmi kačaka, što je pozajmljeno iz stare epike) u Oraovici kod Preševa, kada je ranjen Koja delegat, a poginuo Stojan Pešić.
Interesantan je slučaj zapaženog nosioca folklorne tradicije Stojana Stojkovića (1891-1976) iz Pavlovca kod Vranja.
Za vreme rata, kao pružni radnik blizu svoga sela, čitao je pomno u novinama i slušao o borbama severnoj Africi između Montgomerijeve i Romelove vojske. Tako je skupio ogromnu građu o ratovanju u Libijskoj pustinji „na Tobruku i na Bengaziju, /i na Dernu Tripolisa grada". O svemu tome je kazivao susedima i ukućanima na slavama i za dugih zimskih večeri. Vremenom, polako i mučno, počeo je da stvara klasične deseterce i da ispeva epsku hroniku od oko sto dvadeset stihova, koja u pojedinim delovima podseća na pravu epsku pesmu. Međutim, Stojković je u deseterce mogao da prelije samo deo onoga što je znao o „čeličnoj borbi" u afričkim zemljama. „Sve neje za pesmu, ali i pesma neće sve", govorio je stari pesmopojac. Događalo se i to da on prekine pevanje i da priča slušaocima o bitkama u Africi.
Borbe u Libiji i Tunisu resko su odudarale od borbi i megdana koje je opevala Vukova epika. Treba samo pogledati prvi deo Stojkovićeve pesme, pa da se vidi sva složenost materije s kojom se naš pevač uhvatio u koštac:
Bože mili i bože jedini!
Dvije su se vojske sukobile,
u Afriku u letnje vrućine,
u peščane i tej silne bure.
Jedna vojska maršala Romela,
druga vojska na Montogomera.
Udari se junak na junaka,
udari se čelik na čelika,
noževi se u grudi zabadav,
svijaju se u junačke kosti.
Boriše se tri dana i tri noće,
ne znade se čija je pobeda.
Kad četvrto jutro osvanulo,
osvanulo i slunce granulo,
i silni su vetri podunuli
sa bojišta maglu rasterali,
al' da vidiš čudo neviđeno:
Romelova vojska odstupila.
beži jadna Libijske pustinje.
Pustinja je duga i široka:
tri stotine trijes kilometra.
Pevač se maksimalno služio izrazom tradicionalne epike. Mogu se u njegovoj pesmi naći i celi stihovi koji su pozajmljeni iz Vukovih i drugih zbirki. Kad, npr, opisuje borbu kod Tripolisa, on upotrebljava i ove deseterce: „da je strašno očima gledati, /a kamoli ušima slušati”.
Iako su za vreme rata i u posleratnom periodu epske narodne pesme komponovane najviše u rimovanom distihu, pevaču - pesniku Stojanu Stojkoviću je ova pesnička forma potpuno nepoznata.
