Vranjska gradska nošnja, nekad: Čajka i čapk'n kapa (I deo) FOTO

Vranjski hrišćani su dosta polagali na nakit. Tu spada i povezivanje glave kod žena. Do sedamdesetih godina prošlog veka, pa i posle oslobođenja Vranja, devojke i žene svih doba starosti u kući i u zatvorenim prostorima (glavu su povezivale čajkom) nosile su čajku.

Čajka je kad se preko kose na glavi i po kocelju ili kujruku – pletenici priveže tanka manja šamija ili kavrak, ili tulben, pa se pletenica s krajem šamije ili kavraka ili tulbena, posuvrati preko glave, zakači i provuče pod prevez od šamije ili kavraka ili tulbena preko temena. Kavrak je tanka, prozračna, u raznim bojama svilena marama, obično s fronclama. Šamije su kupovne, a po boji ih je bilo: zejtinlija (šamija), kaferenglija (braon boje), akšamđuneš (boja čistog neba odmah po izlasku sunca), crna, žuta, pembe (plava boja), kalemćarka itd.

Šamije su bile pamučne i svilene. Sve napred pomenute bile su pamučne. Svilene su bile samo kaferengije – braon boje. Njih su nosile starije žene koje su prestale nositi kapu. Čevre je otprilike kao mala šamija ili kavrak od belog, tankog, ređeg platna, kao današnji tul, vezeno svilenim koncem, a često prošarano „zlatnom“ živom. I tulben je kao šamija od belog, tankog, kupovnog platna.

Žene su čajku najviše nosile (vezivale) pri radu, da ne bi pletenica padala napred i smetala. Devojke čajku nikako nisu posuvraćale preko glave, već su je nosile stalno spuštenu niz leđa sa kosom. Na praznično odelo su mesto čajke mlade žene svakoga praznika nosile kapu.

Po primeni i uopšte po kroju kapa je odgovarala srpskom fesu sa tepelukom, a primljena je od muslimanskih žena. Sem naziva kapa svi delovi na njoj imaju čisto turske (arapsko-persijske) nazive. Bilo je četiri vrste kapa.

Obična kapa se sastoji iz ovih delova: najpre fes s kićankom koja je rasuta po celom fesu kao i kod srbijanskih ženskih fesova. Kićanka je svilena i dugačka koliko je i sam fes visok. Neke su s fesa skidale kićanku zbog toga što je fes (kapa) bio pokriven drugim lepim delovima i nakitima. Za fes se po temenu prišije tepel’k. Tepeluk je bio od kovanog srebra pa pozlaćen i po njemu su imitacije urubija. Pomalo je obao kako bi bio potpuno priljubljen fesu i temenu.

Tepeluk je glavni deo kape. Za nj’ se prikačuju ili prišivaju svi drugi delovi. Najpre se po fesu, pored tepeluka, prevuče otos (ukras, deo nakita na glavi). To je tanka svilena marama kao kavrak. Uvije se rubasto i priveže ispod samog tepeluka u potilju u vidu mašne, a krajevi se puste po potiljku i padaju čak po vratu. Otos odgovara srbijanskom barešu na fesu.

Gotovo zajedno s otosom se, oko tepeluka, uvije po fesu i pletenica tako da se pod otos malo podvuče ardensal’k. Ovaj deo kape je svilena traka vezena na đerđefu, široka otpilike tri, četiri centimetara i sva posuta biserom. Ardensal’k ima na krajevima kovane srebrne kukice i njima se zakači za fes. Na tim kukicama – iglama su šarene kujundžiske grane i razne figure.

I ardensal’k je nešto podvučen pod pletenicu po glavi, ali tako da se njegovi vezovi i biser dovoljno mogu da vide. Na donjoj njegovoj ivici su prišivena dva, tri reda azbisera (pravi biser) i po jedna niza urubija. Sve je to tako udešeno da kosa, delom, pada i po gornjoj ivici ardensal’ka. Zatim se za ivicu fesa prišije perišan. Po perišanu su bez reda razbacane, prišivene sitne turske zlatne pare, urubije, sert urubije i dr. Perišan drži preko čela od uveta od uveta. Ispod perišana od polovine čela do uveta zakači se za kapu fes šakatl’k.

Po ovom delu kape su, na donjoj ivici, prišiveni krupniji turski i drugi zlatni novci: mahmudije, čark mahmudije, menduhije i dr.

Mnoge su hrišćanke na šakatl-ku prišivale i stari hrišćanski novac „kostadinke“, u stvari zlatan novac iz 18. veka. Na šakatal’ku na njegovom početku od polovine čela prišiven je dublion ili kakav drugi krupan zlatan novac – počeonik. Povrh svega toga se na kapu prišije i pisćul ili kitka.

Pisćul je ranijih godina bio od zlatne srme, a poslednjih godina trajanja ove nošnje i od nekoliko niza sitna azbisera. Svaka nizica ovoga sitnog azbisera završavala se jednom urubijom. Kićanka se prišivala za tepeluk na kome je, na sredini, bila naročita rupa za nju. Ranijih godina kitka je bila duga i padala je čak na rame, a u poslednje vreme tek nešto ispod uveta. Razume se da se kićanka nosila na onoj strani kape na koju je kapa bila nešto nakrivljena na glavi.

Muslimanske devojke su nosile i nešto drugačiju kapu. Ta druga kapa imala je samo mali tepeluk po vrhu temena izrađen od srme filigrana s pupoljcima od srebra u kojima je bilo raznobojno drago kamenje i po dukat – mahmudija na čelu. Ovakvu su kapu počele pred oslobođenje nositi i dve mlade hrišćanke.

Treća vrsta kapa bila je čapk'n kapa. Tako se zvala kapa koja je bila dobro nakrivljena na glavi - lolinski. Naziv za ovakvu kapu donela je druga žena Husein-paše, Der Gizel Nadži han'm Stambolka. Kada je Husein-paša za svadbu svog sina pozvao nekoliko hrišćanskih prvaka da mu dođu u svatove sa svojim suprugama, i preporučio da se one obuku i nakite što lepše mogu, pašinica Stambolka je skrenula pažnju tim hrišćankama da dođu sa čapk'n kapama. Svakako da prkosi fanaticima muslimankama.

Bilo je i kapa sa srebrnim tepelukom, okićenih lažnim srebrnim sitnim novcem barbutima. Karakterističan je tepeluk u ovim kapama. Po njemu su dve ukrštene zvezde (asteroida) i u reljefima je sav tepeluk; na sredini je dvoglavi orao, a po ispupčenjima oko njega su obični orlovi ili pauni.

Na ovoj kapi nema ukrasa što ih ima na onoj sa "zlatnim" tepelukom. Na fesu samom na ovoj kapi ima od lažnog bisera po nekoliko ukrštenih redova i to se zvalo ilal'k. Mesto kitke - kićanke na ovoj se kapi prikačuje dosta velika trouglasta igla od kovanog srebra. Po ovoj igli je, po reljefima, raznobojno stakleno kamenje.

Pred samo oslobođenje Vranja ovakvu su kapu nosile najsiromašnije žene; a svakako da su samo ovakvu kapu ranijih godina u 19. veku nosile i vranjske hrišćanke, one koje su nosile kapu.

Ovako načinjena kapa, jednom je dugi niz godina i za ceo vek bila je gotova da se svakog časa mogla prikačiti na glavu iglama po kosi. Otkako su hrišćanke napustile feredže i pravljenje ašrtma za ulicu i za svaki izlazak uopšte, žene su se preko kape zabrađivale svilenom šamijom. Pred samo oslobođenje Vranja slobodnije su se žene počele zabrađivati i preko polovine kape, i to naročito za crkvu i sabor gde muslimana nije bilo.

Drugi deo naredne nedelje