Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake sedmice u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
piše: prof. dr Momčilo Zlatanović
Uskrs je pre dva-tri desetleća kolektivno proslavljivan. Priređivane su ponegde i rutualne gozbe. Na uskršnje sabore je dolazilo mnogo sveta. Pevane su najviše saborske (sobordžijske) pesme. U narodnoj teatrologiji vranjskog kraja bilo je dosta uskršnjih dramskih igara. Iako su one vezane za hrišćanski praznik u njima je čitav niz ostataka iz mitologije.
Devojačka dramska igra „Paun i paunica“ igrala se u Prvoneku sve do 1960. godine na treći dan Uskrsa i na Đurđevdan. Devojke u kolu igraju i pevaju. Dve najstarije udavače, zakićene kukurekom i sa pregrštom ovog cveća u ruci kreću se u krugu kola, jedna prema drugoj. Jedna je paun, a druga paunica. Starije žene granama i motkama brane kolo od momaka koji žele da ga probiju i da poljube pauna i paunicu.
Devojačka dramska igra „Prosidba“ izvodila se u Tesovištu više godina posle Drugog svetskog rata. Formirale bi se dve grupe devojaka u živopisnoj narodnoj nošnji. Između njih su se kretale dve devojke (barjaktarke) od kojih je jedna nosila barjak (štap sa belom maramom). Pevale su se ove pesme (prva grupa devojaka):
A ’te, a’te, dva junaka,
dva junaka, dva bliznaka,
dovedete lepo Jasno,
i sas Jasno kondir vino,
kondir vino, medovino,
ooj, ooj!
Barjaktarke (idući ka drugoj grupi devojaka):
Pratija ni naš kadija,
naš kadija, naš vojvoda,
da dadete lepo Jasno,
i sas Jasno kondir vino,
kondir vino, medovino,
ooj, ooj!
Druga grupa (kad do nje stignu barjaktarke):
Će dademo lepo Jasno,
i sas Jasno kondir vino,
kondir vino, medovino,
ooj, ooj!
Barjaktarke (dok prvoj grupi vode devojku koju im je dala druga grupa):
Zaraduj se, naš kadijo,
naš kadijo, naš vojvodo,
dadoše ni lepo Jasno,
i sas Jasno kondir vino,
kondir vino, medovino,
ooj, ooj!
Ovo se ponavlja tri, četiri puta.
U drugom delu igre devojke se međusobno „vređaju“, a potom se peva „Šir’te porte da prođemo“. Devojke iz druge grupe uhvate se za ruke, a one iz prve grupe probijaju tu „ogradu“.
Prosidba je pre rata bila popularna u Beliševu i u drugim selima Inogošta. Na sabor bi se obrazovale dve grupe: devojačka i momačka. Mladići prose devojku. Devojke ih odbijaju, a zatim im daju svoju drugaricu. U posleratnom periodu ova agrarna obredna igra izvodila se na raznim svečanosima, a u njoj se javljaju i nove crte. Kad momci kažu da će devojku silom uzeti, devojke odgovaraju: „Tito silu salomi, salomi“!
U Svetoj Petki kod Klenika sve do 1960. godine trećeg dana Uskrsa bila je muzičko-scenska igra Taratita-Ježa. Devojke igraju i pevaju. U sredini kola hodaju dve devojke koje predstavljaju mladoženju i snahu. „Snaha“ drži lutku, koja se naziva Taratita Ježa, i skriva je ispod fute ili u prsima. Momci, pak, nastoje da prekinu kolo i da ugrabe lutku. Posle igre i pevanja lutka se rastura i pada. U drugom delu igre jedne devojke se uhvate za ruke i podignu ih, a druge pevaju: “Šir’te porte, portari“ i provlače se.
U Struganici je Tatatira Ježa bila poslednja igra trećeg dana Uskrsa. Momci izaberu jednu lepu udavaču, koju njene drugarice nakite ljubičicom i kukurekom. Ona je kolovođa.
U Barbacu (Vranjska Pčinja) na treći dan Uskrsa (na mal d’n) sve do 1981. godine izvodila se devojačka dramska igra Đura Mara. Devojke i neveste igraju u kolu. Devojka Đura Mara drži u jednoj ruci barjak okićen cvećem, a u drugoj dugačku granu. Ona ulazi i izlazi iz kola, nastojeći da poljubi neku devojku ili nevestu među među posmatračima. U kolu ova pesma:
Đuro Maro, Đuro Maro, mlada varošanke,
ajde, Maro, ajde, Maro, u kolo ulazaj.
Ajde, Maro, ajde, Maro, kolo poraširi.
Gledaj, Maro, gledaj, Maro, redom špo devojke:
koja ima, koja ima toja gajtan veđe,
koja ima, koja ima toja crni oči.
koja ima, koja ima toja belo lice,
koja ima, koja ima toja ramna snaga.
Ajde, Maro, ajde, Maro, ukolo ulazaj,
Ne umeješ, ne umeješ momu da poljubiš.
Pošto se pesma dva-tri puta otpeva, devojke se podele na dve grupe. Đura Mara i njena drugarica su posrednici za „lepo Jasno“. Izvode se radnje Prosidba i Širi porte, portari. Prilikom poslednjeg pevanja devojke se „vređaju“ („Ostanaste, ostanaste kvačke poparene“, „Ostanaste, ostanaste žabe po virine“ i sl.). Na kraju se mire i ljube. Igraju potom, u kolu. U pripremanju ove dramske igre godinama je učestvovala Persa Stojilković iz Barbaca, rođena 1919. godine. Kao devojka je sedam puta igrala ulogu Đure Mare.
Otkako se pamti, na mestu Zbirišta u Bujanovcu daje se trećeg dana Uskrsa, posle podne, muška mimičko-dramska igra Drelja Ogorelja, čije izvođenje traje do tri časa.
Drelja Ogorelja je bio veoma omiljen i za vreme Turaka (do 1912.godine). Oko Zbirišta, na stolicama i klupama, u prvom redu, sedeli su begovi, age i drugi predstavnici turskog feudalizma. Naoružani turski policajci održavali su red, jer turska vlast nije dozvoljavala da neki verski fanatik smeta Srbima u izvođenju ove narodne drame.
Glavna su lica Drelja Ogorelja i Dreljanica (snaška).
Pre drugog svetskog rata, kao tumač glavne uloge, uloge Drelje Ogorelje, isticao se Stojan Stojilković zv. Biško. Posle rata u ulozi Drelje je skoro uvek Rade Spasić zv. Idriz, rođen 1918. godine u Bujanovcu. Drelja Ogorelja je još popularan u Bujanovcu. Godine 1976. na Zbirištu je bilo više od dve hiljade gledalaca.
Starac Drelja Ogorelja bio je obučen u starovremsko odelo: bele čakšire od sukna, aleni pojas, kaput od klašnja i pletena šubara. Držao je nož, pištolj i dugačku motku. Ulogu („snaške“) imao je muškarac, koji je nosio futu i šamiju. Obraze je, po običaju, bio jače narumenio.
U Drelji Ogorelji su mogle da se uoče četiri glavne celine:
1. Oko dede i babe počelo je da se igra kolo o isterivanju Sulejmana bega iz Rataja. Svirali su svirači iz Pavlovca. Posle se u kolu razleglo pevanje:
Neje kadar Drelja
babu da natera,
drva da nabere,
vatru da založi.
Deda motkom istera babu iz kola i ona odlazi da bere drva. U kolu se nastavlja:
Neje kadar Drelja
babu da si nađe.
Drelja izlazi iz kola i dovodi Dreljanicu, koja nosi drva i brzo loži vatru, a pevači produžuju:
Neje kadar drelja
s babu da večera.
„Snaška“ postavlja večeru, a pevači će kroz smeh:
Neje kadar Drelja
s babu da si spije.
Dramska igra, zatim, dobija šaljiv karakter: baba i deda legnu, kolo se zbije i nastaju zadirkivanja i smejanja.
Za sve vreme igranja, u kolu i dok je kolovođa, Drelja Ogorelja maše motkom i izvodi razne radnje nožem i pištoljem.
2. Uhvate se muškarci jedan za drugog. Napred je Drelja s motkom, a za njim baba i ostali. On je kvačka, a svi ostali su piliki. Sa strane su dva muškarc akoji imaju bele maramice preko čela. Oni su dva orla od kojih Drelja Ogorelja brani motkom svoje piliće.
3. U igri Bilimbir učestvuje pedeset do sto muškaraca. Preskačujedan drugog. Poslednji preskoči one koji su se sagli, a potom se i sam sagne da ga svi preskoče.
4. Podele se svi učesnici na četiri grupe koje menjaju mesta, pevaju naizmenično i kreću se jedni prema drugima. Svi su otpevali svaki stih po dva puta iz pesme Milka lozje Sadila.
Pošto je igra izvedena, pojedini učesnici su seli za postavljene stolove. Rade Spasić i njegovi drugovi zapevali su epsku narodnu pesmu o Aguš-agi iz Biljače.
Uskršnje dramske igre, u prvom redu devojačke, izvođene su u svim vranjskim predelima. „Sa iščezavanjem običaja kolektivnog proslavljanja Uskrsa, nestale su i ove devojačke obredne igre“. Persa Stojilković iz Brbaca kaže da 1982. godine nije izvedena Đura Mara jer „devojke otidoše u grad“. U devojačkim dramskim igrama više je relikata iz prehrišćanskog perioda (provlačenje, barjak sa cvećem idr).
Drelja Ogorelja sadrži i takve elemente koji upućuju na to da je ova mimičko-dramska igra imala i magijsko-agrarnu funkciju. Zna se za kultnu ulogu vatre u Slovena. Verovalo se i u apotropejsku i lustrativnu ulogu vatre. Odvajkada je i verovanje u orlakao predvodnika gradobitnih oblaka.
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
