Samo tokom prethodne godine više od 100 žena pozvalo je SOS telefon Odbora za ljudska prava u Vranju i zatražilo pomoć i podršku.
Ovo potvrđuje činjenicu da nasilje nad ženama naročito eskalira u kriznim situacijama kakva je i pandemija, koja u celom svetu traje više od godinu dana.
O ovome, razlozima zbog kojih žena trpi nasilje, stereotipima vezanim za ovu temu, ali i prevenciji ove društvene pojave u ranoj mladosti govorilo se na tribini "Zašto je važno prijaviti partnersko nasilje?", koja je održana preko Zoom platforme u organizaciji Odbora za ljudska prava Vranje, odnosno njihovog Kutka za devojke i Građanskih inicijativa.
Problem nasilja nad ženama nije problem koji treba da ostane u četiri zida, kako je nekada i zakon predviđao, smatra Suzana Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava u Vranju.
Kako kaže, nasilje nad ženama je generalni problem celog društva.
- Nasilje nad ženama utiče na sve njene segmente života, na prvom mestu na zaposlenost, jer žena teže dolazi do posla jer je konstantno umorna i bezvoljna.
Utiče i na zdravlje žena, jer je zdravstveno stanje onih koje su akutno izložene nasilju potpuno promenjeno, nemaju vremena ni volje ni da idu ni na redovne preglede, a kamoli na preventivne.
Ujedinjene nacije imaju dobru definiciju - da razvoj svakog društva zavisi od stepena nasilja nad ženama, jer ono zaustavlja rast društva - kaže Antić Ristić.
Razlozi zbog kojih žene ne prijavljuju nasilje su najrazličitiji, objašnjava ona, jer je svaki slučaj individualan i svaki nasilnik je drugačiji.
- Uglavnom nasilje trpe zbog nesigurnosti, straha od nasilnika, jer im često partner otvoreno kaže: "Ubiću te, zaklaću i tebe i tvoju porodicu ako odeš od mene".
Mnogo često ljudi komentarišu da žena nije smela da trpi toliko dugo, da je trebalo da se razvede, ali one često pominju da su potpuno sigurne da je partner u stanju da uradi ono čime joj preti.
Mnoge žene ne mogu da odu jer nemaju novac, ne rade jer su brinule o porodici, ekonomski su zavisne od nasilnika, a nemaju podršku od porodice i okoline - navodi sagovornica iz Odbora za ljudska prava.
I Olivera Kurtić Idić iz udruženja „Sastipe“ u Vranju smatra da je ekonomska nezavisnost vrlo bitna za ohrabrenje žena da ne trpe partnersko nasilje.
Kako kaže, nasilje nad ženama u romskoj populaciji dosta je izraženo jer one žive u okruženju u kom su glave porodice stara lica, odnosno svekar i svekrva, koji moraju da se poštuju na prvom mestu, a onda i bračni drug.
Ništa drugačija situacija nije ni u porodici u kojoj Romkinje odrastaju.
- Žena je gotovo od rođenja osuđena da trpi i da pati.
Mi smo žene dvostruko diskriminisane, zato što smo žene i zato što smo Romkinje.
Nevladine organizacije u Srbiji se bave ovim problemom, tako da su mlađe generacije malo iznad nas, vidljivije su i žele da se izbore za svoje mesto u društvu.
Svaka od njih bi trebalo da bude ekonomski stabilna, a to znači da treba da idu u školu, da budu obrazovane, da znaju šta žele od svog života, da se zaposle, zarađuju same za sebe.
Nećemo moći potpuno da iskorenimo ovaj problem, ali idemo ka tome da budemo sve vidljivije, kada je u pitanju nasilje nad ženama - kaže Kurtić Idić.
Ona podseća da dečji brakovi nikada nisu bili deo romske tradicije, ali ugovoreni jesu, i da toga još uvek ima u nekim zabačenim selima.
- Zbog toga poručujem svim devojčicama da ne ostavljaju školu, obrazovanje mora da im bude na prvom mestu, jer takvoj ženi niko neće da nalazi partnera, niti da je maltretira.
Ja sam se kao Romkinja izborila za status u svojoj porodici baš tako što sam završila školu, zaposlila se, pa sam se tek tada udala.
Ja sad smatram da sam uspešna žena i uspešna Romkinja i dobar sam primer u svojoj zajednici, u najvećem romskom naselju u Vranju.
Mene zbog toga poštuju i uvažavaju i mnoge devojčice kažu da bi volele da završe školu i da budu medicinske sestre kao ja - navodi ova Romiknja.
Iz Odbora za ljudska prava Vranje naglašavaju da društvo mora da veruje svakoj ženi koja prijavi nasilje, a da je isto tako bitno da im veruji i institucije – policija, Centar za socijalni radi i tužioci, što često nije slučaj, makar je tako na jugu Srbije.
- Mi smo počeli da radimo evidenciju prijave nasilja u porodici, jer sumnjamo da mnogi slučajevi ne uđu u evidenciju od strane ljudi koji tamo sede i treba da rade svoj posao.
Moraju da veruju ženi i da brzo, aktivno primenjuju zakone i da pređu sa minimalnih, na maksimalne kazne.
Minimalnim kaznama oni miluju nasilnika i daju mu signal "burazeru, samo nastavi".
Pored toga, veliki je problem i kada u institucijama rade ljudi koji svoj odnos prema ženi, koji donose iz svojih porodica, prenesu na radno mesto.
Mi smo imali tužioca koji je imao nedopustiv stav prema ženama i one su, prema njemu, potpuno u drugom planu.
Ljudi na takvim mestima moraju kući da ostave stavove kojima su ih učile babe i majke, da je žena stvorena da kuva, pere i ćuti nego da primenjuje zakon - naglašava Antić Ristić.
Ona dodaje da nadležni često donose odluke na osnovu svojih shvatanja nasilja, ne dozvoljavaju da ti predmeti odu u javnost, a često i zabranjuju ženama da zovu SOS telefon, kako se ne bi znalo šta se u toj zajednicia dešava.
- Dug ostanak u nasilničkoj porodici je tiho ubistvo i žene i dece.
Mi gubimo žene koje imaju hrabrost, samopouzdanje, polet, one postaju senka - upozorava naša sagovornica.
Antić-Ristić podseća da žene iz Vranja, Bujanovca, Preševa, Vladičinog Hana, Surdulice, Bosilegrada i Trgovišta partnersko nasilje mogu da prijave besplatnim pozivom SOS telefona na broj 0800 001 017.
U okviru projekta "Jačanje lokalnih glasova za pravičan razvoj" devojke iz Odbora za ljudska prava Vranje, uz podšku organizacije Građanske inicijative, osmislile su i snimile radio reklamu, koja će se naredna dva meseca emitovati na lokalnim stanicama i pozivati devojke i žene da prijave partnersko nasilje.
