Tri prve decenije Gimnazije u Vranju: Ženska privatna škola FELJTON (8)

Sudbina ženske dece stigle za školovanje u Gimnaziji u Vranju bila je nemilosrdna prema njima. Protiv školovanja ženske dece nisu bili samo njihovi roditelji, već i ministri prosvete. Posebno za državne činovnike nije prestajalo biti konzervativno i mračno. V. Karić, školski nadzornik, predložio je 1884. godine da se učiteljke otpuste iz državne službe čim se udadnu, a zbor učitelja u Vranju 1911. godine "da se otpuste samo onda ako se udadnu za neučitelja". Drugi put je školski odbor Vranja tražio da se učiteljice ne postavljaju za nastavnice viših razreda osnovne škole. Godine 1887. Školski odbor u Vranju zatražio je da se pet učiteljica u odmah otpusti iz službe ili premeste, a na njihovo mesto da se postave učitelji. Naročito su se angažovali popovi u progonu učiteljica, tražeći da se ne postavljaju u školama pored crkava pošto „ne znaju da pevaju u crkvi“.Školski popisi 1881. i 1888. godine dozvoljavali su ženskoj deci školovanje u gimnaziji, ali samo do IV razreda. Od 1892. godine učenice su se mogle upisati u V razred gimnazije samo ako nisu bile starije od 14 godina, ako nisu ponavljale I ili II razred, ako su bile odlične ili vrlo dobre i ako ih je profesorski savet škole preporučio za pohađanje V i VI razreda gimnazije. Ova ograničenja školovanja ženske dece zadržana su i u školskim zakonima 1898. i 1902, sve do 1912. godine kada je ovo ograničenje ukinuto.Učenice su u školi uvek sedele u prvim klupama, prve izlazile iz razreda, a ulazile zajedno sa nastavnikom. U dramskim komadima nisu igrale ženske uloge, ali su u školskom horu pevale. No, pošto ih je uvek bilo malo, gimnazijski hor je bio u najvećem broju slučajeva muški hor. Učenice nisu posećivale časove vojenog vežbanja, ali su od 1893. do 1900. godine imale ženski ručni rad.

Radi komparativnog posmatranja u odnosu na podatke iz prethodne tabele, nekoliko je ovakvih prikaza gimnazija u Leskovcu i Pirotu. Godine 1881/02. u Leskovcu je bilo upisano u I razred 10, u II 2 i u III razred 1 učenica. Istih godina u Pirotu je upisano u I razred 7, u II razred 3 i u III razred 2 učenice. Godine 1882/83 u Leskovcu je u I razred bilo upisano 8, a u II 2 i u III razred pet učenica. U Pirotu je tih godina u prvom bilo 9 učenica, u II 8 i III razredu 2 i u IV tri učenice. Godine 1883/84 u Leskovcu je u prvom razredu bilo 9 učenica, u II 3, u III 1 i u IV pet učenica. Godine 1890/95 u Pirotu je u I razred bilo upisano 1, u II 6, u III razred 4 i u IV razred 3 učenice. U Leskovcu su 1891/92. u I razred bile upisane 2 učenice, u II, III i IV po 1.Brojevi upisanih učenica u sve tri gimnazije ne poklapaju se u svim godinama i odgovarajućim razredima. Uzrok nije neobjašnjiv, brojevi upisanih učenica smanjivani su ili povećavani dolaskom učenica sa strane, učenica činovnika, nastavnika, lekara, popova, oficira i sl. Inače, socijalno poreklo učenica kazuje drugo, a naime da u gimnazijama gotovo i da nema učenica rodom sa sela. Nema ih ni u kasnije otvorenim privatnim ženskim gimnazijama. U Vranju je, na primer, 1881/82. godine jedna učenica Vranjanka, a druga je sa strane, a godine 1899. od 16 učenica njih 9 bile su Vranjanke. Pada u oči da broj učenica neprestano raste u sve tri gimnazije. Broj upisanih učenica u Žensku gimnaziju u Leskovcu samo je trenutno bio veći od broja učenica u Pirotu i Vranju. Ova pojava javlja se ponekad i u drugim gimnazijama i samo je odraz veće ili manje prisutnosti učenica došlih sa strane sa svojim roditeljima, činovnicima premeštenim u jednu od ove tri varoši. Inače, stavovi roditelja i sredine prema školovanju ženske dece u srednjim i višim školama ne razlikuju se u ova tri gimnazijska mesta.

Privatna gimnazija za žensku decu zvala se ženska gimnazija, a i devojačka škola, mada je škola pod tim nazivom već postojala, a nešto kasnije nazvana je radnička škola za žensku decu. U Vranju su je najčešće zvali Devojačka škola, a i u zvaničnoj administraciji nalazimo njeno takvo ime. Ponekad se gimnazija zbog ovoga zvala muška gimnazija, što je neadekvatno, jer je ona uvek imala i ženske dece, učenica, pa bi se mogla zvati mešovita, inače se uvek skoro zvala samo Gimnazija.Ženska gimnazija u Vranju otvorena je posle otvaranja ovih škola u Pirotu, Leskovcu i Nišu. Vranjanci su i ovog puta oklevali. Tek 1908. godine na molbu Riste Stajića, trgovca iz Vranja, otvorena je ova škola.„Ukazom njegovog veličanstva kralja Srbije Petra I od 18. juna 1908. godine, na predlog gospodina ministra prosvete i crkvenih poslova, a po saslušanju ministarskog saveta – rešeno je: Odobrava se gospodinu Risti Stajiću, trgovcu iz Vranja, da na osnovu člana 7 Zakona o srednjim školama Srbije može u Vranju otvoriti i o svom trošku izdržavati nepotpunu četvororazrednu srednju školu za žensku decu“ (Prosvetni glasnik, 1908)

Učenice iz Gimnazije nisu prelazile u Žensku gimnaziju. Nastavni planovi Ženske gimnazije razlikovali su se od planova realke i klasične gimnazije. U njoj su predavači učiteljice više struke, a i profesori Gimnazije u Vranju. Spajanjem Ženske gimnazije sa Gimnazijom 1912. godine ove više stručne učiteljice su nastavile svoj rad u sada nazvanoj Mešovitoj gimnaziji u Vranju. Iz priloženog nastavnog plana vidi se osobenost njegova u Ženskoj gimnaziji u kojoj su bili neobavezni predmeti: ruski, grčki i francuski jezik, zatim pedagogika i filozofska propodevtika, a kasnije uneta i higijena.Ženski ručni rad je bio matični predmet u Ženskoj gimnaziji sa visokim brojem časova što je išlo na uštrb broja časova drugih predmeta. Učenice Ženske gimnazije morale su polagati prijemni ispit ako su želele nastaviti V razred u gimnaziji. Otuda ženske gimnazije nisu bile popularne što se videlo i po opadanju broja učenica za upis, posle izvesnih olakšanja upisa učenica u gimnazije, zakonima iz 1898. i 1902, a naročito onim iz 1912. godine.Prve godine Ženska gimnazija u Vranju imala je veliki broj kandidatkinja za upis i to 41 učenicu. Već naredne u II razred upisalo se svega 26, što znači da je broj bio skoro prepolovljen. Upisanih je bilo u I razredu 24, svega 7 više od polovine upisanih učenica 1908/1909. školske godine. U toku 1909/1910. bilo je osipanja kao i prve godine, tako da je na kraju školske godine bilo u I razredu 16, a u II razredu 23 učenice koje su završile razrede.

Ovaj pregled pokazuje da je broj učenica na upisima u Vranju neprestano varirao kao i u dve druge navedene škole. Očigledno učenice u Vranju su se više upisivale u ovu školu nego u Gimnaziju, možda i zato što je ova škola bila lakša po učenju, a i zato što su se njihove konepcije školovanja zaustavljale na kraju nižeg tečajnog ispita. Pa ipak to pokazuje i stepen menjanja patrijarhalnog gledanja na školovanje ženske dece u pravcu prihvatanja naprednijih nazora.Dok je broj učenika u gimnaziji poreklom van vranjskog okruga išao i do 30 odsto, procenat učenica u ovoj školi je bio minimalan; školske 1911/12. od 85 upisanih učenica u sva četiri razreda bilo je sa strane 5 učenica.Još zanimljivje je socijalno poreklo učenica privatne Ženske gimnazije u Vranju.

Ovaj pregled kazuje da se u Vranju početkom XX veka teško menjalo tradicionalno gledanje na suvišnost školovanja ženske dece, kontantno kao i u navedenim privatnim gimnazijama za žensku decu u Leskovcu i Pirotu, jer najveći broj upisanih učenica u sve tri gimnazije su ćerke činovnika, u visini od 50 odsto ukupnog broja upisanih učenica. Ako se tome broju dodaju kćeri sveštenika i prosvetnih radnika, onda taj procenat u Vranju narasta i do 80 odsto. Ženske dece sa sela i nema, ona jedna učenica u Vranju mogla je biti i nekog seljaka nastanjenog u Vranju. Zanatlije takođe nemaju više od jedne učenice, a samo 6 njih su kćeri trgovaca. Ostala 31 učenica su iz službeničkih porodica. Ako se uzme da je te godine bilo 6 učenica u Gimnaziji, onda izlazi da su ženska deca u ovom okrugu bila lišena srednjoškolskog obrazovanja i ostajala u visokom procentu na osnovnom stupnju školovanja. Nastavnički kadar Ženske gimnazije u Vranju bio je uvek kompletan i stručan.
nastaviće se)(Izvor: "Tri prve decenije Gimnazije u Vranju", autor Radoš Trebješanin, Vranjski glasnik br VI, 1970)Priredio Dejan Dimić