Gošća 42. Borinih pozorišnih dana bila je ove godine Teodora Dragićević, koja se pojavila na daskama Pozorišta Bora Stanković u Vranju u ulozi Nataše u predstavi Rat i mir. Ovo ostvarenje je po Tolstojevom romanu (dramatizacija Fedora Šilija) režirao Boris Liješević. Gostovanje Narodnog pozorišta u Beogradu bila je prilika za intervju sa Teodorom.
Voleli bismo da znamo kakvi su ti utisci nakon igranja na 42. Borinim pozorišnim danima, kao i šta festival za tebe znači?
- Za mene je svaki festival bogatstvo zato što je to susret sa novim prostorima, scenama i ljudima. Recimo, ovde u Vranju nema prostora za izlazak sa desne strane, pa smo morali da se prilagođavamo. To su improvizacije koje dodaju životnost glumcu, ma koliko se glumci žalili što nisu pripremljeni na neke stvari. Sve te nepravilnosti, stvari koje zbunjuju nas u stvari obogaćuju na sceni. Drugo, meni je mnogo drago što je ovde drugačija publika. Primetili ste da je predstava Rat i mir naklonjena publici, mi tražimo interakciju. Temperament ljudi u Vranju meni je sličan ruskom, ljudi su ovde emotivniji, pa se drugačije vezuju za junake Rata i mira. Beogradska publika gleda sa otklonom, neke stvari doživljava sa humorom, dok je publika večeras pratila i ćutala. Na kraju smo dobili predivan aplauz, i shvatili da se ljudima sviđa predstava, iako je bio muk u sali. Mislim da su se ljudi poistovetili, nije im smešno što trinaestogodišnja Nataša izjavljuje ljubav, već je razumeju na isti način na koji razumeju Borine junake.
Drago mi je što si pomenula Boru. Kako si pronašla zajednički jezik sa vranjskim mentalitetom u snimanju Nečiste krvi Bore Stankovića? (2021, režija Milutin Petrović)
- Nela Mihajlović je u jednom intervjuu primetila kako je „vazduh u Borinim delima lepljiv“, i takav osećaj imam i ja. Kao da je sve nabijeno iskrenom emocijom, čovek ne može da bude imun. Može biti otklona isprva, kao što neki ljudi imaju prema Ratu i miru, misleći da su u pitanju misli i emocije nekog drugog vremena. Međutim, čitanjem sam shvatila kako ja isto tako živim, samo je Bora bio iskren u pisanju.
Postigla si velike uspehe, ne samo u pozorištu i filmu, nego od skora i na televizijskim ekranima. Puno mladih devojaka saživelo se sa tvojom ulogom Tee u seriji „U klinču“. Šta bi poručila devojkama koje gledaju Teu na ekranu i Natašu na pozorišnim daskama?
- Volela bih da poručim da treba biti iskren sam sa sobom, i prihvatati svoje emocije. U Klinču je Teina glavna poruka da ne treba ići slepo za roditeljskom ambicijom i ne treba se stideti svojih želja, već raditi ono što vama prija i šta želite. Tea se bori sa roditeljima, ali neinvazivno, hoće malo da ode u Italiju i vrati se, dok njen dečko Aljoša (Mihailo Verulović- Vojaž) zaista odlazi od kuće i odvaja se. Mislim da treba pronaći zlatnu sredinu između ta dva pristupa.
Apsolutno. Hvala ti, jako lepo rečeno.
(Razgovarala Ana Ogrizović)
