Piše: Slobodan Stojanović
Vranje - Goli otok kao svojevrsni fenomen i tema imao je raznovrsne pristupe, viđenja, kazivanja, literarne, filmske i druge umetničke, obrade.
Sudeći po literalnoj priči Slavka Pogačarka, od ličnosti polivalentnog delovanja poput Sunčice Denić, podosta elaborirana tema (sudbina, patnja, neprebol, posledice i dosta toga drugog) ljudi povezanih sa zloglasnim Golim otokom je živa i ne odumire.
Sada, posle 76 godina, književnica i profesorka Denić oživljava i osvetljava slučaj Slavke Pogačarević, u vezi sa zbivanjima iz 1948. godine kada je došlo do oštrog i velikog sukoba između nekadašnjeg Sovjetskog Saveza sa Staljinom na čelu i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, sa Josipom Brozom Titom na čelu, odnosno između komunističkih partija ove dve bliske države, saveznice u Drugom svetskom ratu.
Za mlađe generacije bitno je podsetiti na osnovne istoriografske činjenice.
Najsažetije, radi se o koncepcijskom i ideološkom sukobu organizovanja i delovanja komunističkih partija, sa različitim prioritetima i vrednostima.
Sukob se piramidalno i hijerarhijski odvijao na više nivoa, počev od partijsko personalnog na liniji Staljin - Tito (na najvišem nivou), pa preko vlada i ministarstava, do nivoa saradnje između preduzeća i personalnih odnosa.
Specifičnost sukoba bila je u tome što se odrazio i na ličnom nivou u okviru Jugoslavije, pri čemu najviše u Crnoj Gori i Srbiji čiji su građani imali više proruskog sentimenta, ne toliko zbog ideoloških koliko kulturoloških vrednosti.
Razmimoilaženja i štetne deobe ni tim povodom nisu izostle (ma koliko jaka bila upozoravajuća poruka Samo Sloga Srbe Spašava).
Jedan od profesora istorije nam je, govoreći o nevinim žrtvama na Golom otoku, objasnio teze da revolucija može da jede svoju decu“, da „prema neprijatelju nema milosti“ i da je takvo shvatanje zloćudni kontrapunkt razumevanju, humanizmu i ljudskom dostojanstvu.
Takođe je potencirao i nemilosrdnu činjenicu o stradanju nevinih, jer je pored suvog (prevratnički i subverzivnog usmerenog) gorelo i sirovo (nedokazano, nevino) koje pišti i koje je izbilo na videlo sa puno naknadnih dokaza o nečasnim motivima i delovanjima mimo pravde i pravednosti.
Naš profesor je pričao „ni po babu ni po stričevima“ bez upadanja u jednostranosti tzv. istorije pobednika, ali i bez jednostranosti autora sklonih revizionizmu gubitnika.
Između kontraverzi isticao je, po njemu, nesporne teze i činjenice.
Postojala je realna opasnost invazije na Jugoslaviju, sudeći po potonjim intervencijama u Mađarskoj (1953) i nekadašnjoj Čehoslovačkoj (1968).
Od te opasnosti najviše je zazirao sam J. B. Tito (zbog ličnog uvida u Sovjetskom Savezu) i ona se i kasnije ispoljavala doslednim držanjem relativno podjednakog odstojanja od dva bloka i politikom nesvrstanosti.
Međutim, realna opasnost koja je pretila od dela relevantnih internih struktura povezanih sa spoljnim je neselektivno i proizvoljno preuveličavana, pa i u više slučajeva zloupotrebljavana (Kusturičin film Otac na službenom putu) prerasla je u konfuznu situaciju sa neizvesnim i mnogim dramatičnim ishodima.
Epicentralni politički talas sukoba se iz Beograda širio i dopreo do mnogih mesta, uključujući i Vranje, pritom zahvatajući deo njegovih žitelja u raznovrsnim okolnostima.
Prijatelj mog rođaka nam je na slavi povodno ispričao da sebe smatra "glupim za politiku" i da je ona "suviše složena i rizična".
Naime, on se slučajno i srećom spasao stradanja o Informbiroa.
Prema njegovoj izvornoj priči (parafrazirano) kao vojnik na odsluženju vojnog roka 1948 (i to tri godine Mornarica, voleo je mornarsku uniformu i naučio da pliva) on je morao da se izjasni, kao i njegovi drugovi - da li je za Staljina ili Tita.
On se tada debelo preznojavao.
U kasarni su na zidovima bile slike Tita i Staljina, visokih rukovodilaca i parola Živela Sovjetska Armija koja nas uvek čuva i brani.
Uzvikovalo se Živeli drugovi Staljin i Tito.
Češće prvo Staljin, pa Tito.
Kada im je čitano partijsko pismo, posle koga su trebali da se izjasne, on se našao u velikim dilemama i strahu.
Shvatao je da se nešto krupno i važno valja iza brda - kada i oni obični vojnici moraju da se izjašnjavaju o politici.
Kolebao se, vagao, razmišljao i na kraju prelomio rezonujući mladalačkom glavom.
Nadrljaću svakao.
Ako već moram da nadrljam, da se nekako izvučem, da imam neku šansu.
Rusija je daleko.
Dok dođe Brka (Staljin) nešto ću da smislim.
Tako je rekao „ja sam za naše rukovodstvo“ i spasao glavu.
Sutradan, onih koji su rekli da su za Staljina nije više bilo sa njima.
Posle je sreo neke koji su, ni krivi ni dužni, zaglavili na Golom otoku.
Suprotno ovom kazivanju sa srećnim krajem, tužno je obelodanjeno saznanje o vranjskoj žiteljki.
Priča o Pogačarki Sunčice Denić može se različito shvatiti, doživeti i komentarisati.
Ipak, ona ponajviše pokazuje veliko mučeništvo i stradanje iz naivnih i bezazlenih razloga.
Desio se zagorčan život vrloj ženi, uz to i sestri hrabrog čoveka u borbi protiv okupatora (Sime Pogačarevića, jedinog narodnog heroja iz vranjskog kraja) samo zato što je emotivno bila vezana za tri Ruska "K", njoj draga simbola (Kaljinka, Kazačok, Kaćuša).
Priča o Pogačarki se iz tog vranjskog miljea i konteksta razumevanja uz lekara morala i etike Hipokritove zakletve vidara i dobrog drugara Vukašina Antića, i uz samu autorku, pretvara u simboličnu univerzalnu višeslojnu priču o Aski i vuku, nobelovca Ive Andrića.
Time se pridružuje plejadi stvaralaca sa univerzalnom porukom (poput Borislava Mihajlovića Mihiza, Puriše Đorđevića, Emira Kusturice...) koji svaki na svoj način ukazuju na fenomen krupnijih događaja sa raznovrsnim tragičnim posledicama.
Priča o Pogačarki je posebna, ne zato što je o realnom liku iz Vranja, već što je istovremena i priča o duhovnoj vezi ljudi i njenoj neslućenoj snazi, uprkos svemu i svačemu.
(Autor je magistar društvenih i ekonomskih nauka)
