Vojkan Ristić, novinar i publicista iz Vranja, nedavno je objavio Lavirint zaborava, knjigu protiv zaborava događaja i ličnosti na bilo koji način vezanih za Vranje i jug Srbije. Reč je o izdanju vranjskog NVO Odbora za ljudska prava, sa podnaslovom Tajne iz istorije Vranja i juga Srbije, iz kojeg Vranje News, uz odobrenje autora, objavljuje priče o značajnim ljudima i događajima našeg grada i okoline. Priča o Petru Miljkoviću Pepeku, jednom od prvih malih industrijalaca Vranja, je pred vama.
Piše: Vojkan Ristić
Vranje - Zemlja je krila tajnu svoje utrobe kroz vekove na jugu Srbije. Rude su bile oslonac za razvoj različitih zanata. Novo Brdo, Masurčičko polje bili centri rudarske industrije od petnaestog veka do kasnije.
Kovački zanat razvijao se na Carskom drumu. Radili su danonoćno potkivači, proizvođači sablji, noževa i primitivnijih oblika oružja i bombi sa „džebanom“. Svaka roba imala je svoje kupce. Oružje se plaćalo u zlatu, mletačkim dukatima, kineskom porcelanu, egipatskim tkaninama... Karavani su donosili i odnosili. Kovački zanat bio je „uzraslina“ za bogatstvo mnogih porodica čije su se radnje nalazile na Mithan-pašinom i novom Carskom.
Kada je Vranje kao varoš 1878. godine oslobođena od viševekovne Osmalijske okupacije, svoj zanat uveliko je utemeljio prvi lokalni topioničar gvožđa sa svojom malom livnicom. Bio je to Petar Miljković Pepek.
Vrilo je gvožđe pod žarom plamena. Leti sirotinja prosila. Zimi se čorbadžije grejale uz ’ladno vino. Mirisala su po radnji uzavrela konjska kopita sa novim potkovicama. Radilo se i usavršavalo vremenom i ponešto jatagana, kraćih i većih noževa. Urađen je i po koji prsten, ili narukvica po specijalnim zahtevima srca i duše. Miljkovićev radoznali duh kao da se oslobodio iz njegove glave i protutnjao u novo vreme. I, jeste. Individualista. Uvek je otvarao kase i gvozdene brave, pod uslovom da su u prostoru gde se objekat nalazio.
Nije se bogatio, ali nije želeo da iko sazna kojim alatom i na koji način otvara te tajne sefove. To je radio godinama. Usavršavao zanat. Vežbao rukohvate i prste.
Požutela, izbledela, ostala je priča kako je Petar prenoćio u kući svoga brata od strica, tada već čuvenog lokalnog fotografa Tome Pepeka Miljkovića. Pre počinka, nakon gostinske sofre i gozbe, Petar je predložio bratu da sav pazar koji je toga dana zaradio od mušterija u fotografskoj radnji prebroji i zaključa u velikoj metalnoj kasi. Iznos količine novca da mu ne saopšti. Posle prespavane noći Toma je od svog brata saznao koliko je tačno novca bilo u tom metalnom zatvoru, gde su imućniji Vranjanci čuvali svoje bogatstvo.
Pepek, otvarač sefova nosio je svoj alat u maloj kožnoj torbici. Bio je krajnje prost i ne savršen. Sadržaj tajne kalauza činili su viljuška za ručanje, šnala za kosu i veća igla. I, obavezno: Samo ja radim i neću nikoga u prostoriji sa kasom!
Ovakav zanat se Petru isplatio. Posle oslobođenja 1945. putovao je Titovom Jugoslavijom da otvara mnoge sefove pune tajni. Da ih prećuti. Sačuva. Lepo proživi i ponese u večna lovišta sa zanatom koji je najbolje umeo da pretvori u tada, još uvek, nepostojeću senzaciju.
