Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.
Piše: Prof. dr Momčilo Zlatanović
Svadbeni folklor u južnom delu Srbije istražuje se tek posle prelomne 1878. godine (oslobođenje Vranja od Turaka, p.p). Prikazani su svadbeni običaji u raznim predelima i objavljene čitave rukoveti svatovskih narodnih pesama. Svoj sveobuhvatan i tanan opis turske gradske svadbe s kraja XIX veka Jelena Dimitrijević je propratila nizom pesama koje su pevale Turkinje. Motivi, sadržina i jezik ovih pesama izvanredna su potvrda o prožimanju slovenskog i turskog svadbenog folklora u starom Nišu. Jovan Hadživasiljević je, pak, početkom XX stoleća opisao svadbene običaje u preševskoj kazi i naveo pesme iz Pčinje i Preševske Moravice. Sestre Janković su 1939. godine imale priliku da posmatraju živopisnu romsku svadbu u Vranju. Očaralo ih je i „masovno ritmičko kretanje kroz ulice“. Posle Drugog svetskog rata za svadbene obrede i svadbene pesme i melodije u ovoj prostranoj oblasti interesuju se Miodrag Vasiljević, Dragutin Đorđević, Vidosava Nikolić Stojančević i drugi.Svadba i svadbeni folklor privukli su pažnju i pojedinih književnika. Najplastičnija slika starovremene svadbe je u romanu Nečista krv. „Stanković je epski izložio sve etape i vidove svatovskih običaja u Vranju: pripreme za svadbu - kupanje žena i devojaka u amamu je nenadmašno dano, i ta slika preliva se i opija svojom istočnjačkom razbludnom toplotom - pa skupljanje svatova u nevestinjskoj kući uoči venčanja, i onaj besan pir uz pesmu, svirku, igru i prosipanje vina cele noći; pa sutrašnja svadbena povorka, koja, prikazana oštro, reljefno i dostojanstveno, kao da je snimljena s friza kakvog antičkog hrama...
Svadbeno pevanje u gradu podosta je razlikovalo od odevanja u gorovitoj i arhaičnoj Pčinji. U kući efendi-Mite pevala se tužna pesma:Hadži-Gajka, hadži-Gajka devojku udava,
em je dava, em je dava, em je ne udava!u kojoj je izražena sva tragika udaje u despotskom hadžijskom domu. Svatovi silovitog planinca gazda-Marka vesele se uz zveckanje jatagana, pored velikog ognja. Natpevavaju se naimenice muškarci i žene. „I to ponavljanjem istoga stiha sa zapušenim jednim uvom, da bi im glasovi bili što silniji, jači, kao da su u selu, u planini, gde treba čak preko brda glas pesme da dopre i razgovetno se čuje!Možemo, na osnovu zapisa mnogobrojnih pesama, zaključiti da je u južnom delu Srbije svadba i početkom XX veka predstavljala kompleksan obred sa mnogim mitskopolietističkim segmentima. Ona je ujedno bila i svojevrsna drama sa većim brojem scena, sa učesnicima i posmatračima. U okviru dramske radnje je čitav ciklus pesama u kojima ima i veselosti i tihe tuge, i bola, i skrivene ironije, i nežnih reči, a ponekad zabruji i humor.Prvih godina nakon Drugog svetskog rata još nije poremećen strogi red svadbenog rituala, a pevane su i takve obredne pesme u kojima je bilo i apotropejskih i magijskih elemenata. U poslednjim desetlećima ovoga veka dolazili su na svadbama do izražaja i ostaci iz davne prošlosti: kupanje snahe u vodi u kojoj je raznovrsno magijsko bilje, obredne radnje oko rodnog drveta, paljenje vatre po putu kad se „ispraća“ stari svat itd.
Šesdesetih i sedamdesetih godina XX stoleća seoska kućna zadruga doživljava korenite promene, pa čak i raspadanje, što je imalo ne mali uticaj na svadbeni folklor u celini. Pod pritiskom novih formi patrijarhalna svadba se sve brže preobražava, iščezava iz nje ono što je obredno-magijsko ili se prilagođava novim društvenim prilikama. Ranije je bio običaj, npr, da snaha tri puta obilazi ognjište u mladoženjinoj kući. Sad se u pojednim domovima nasred sobe stavi pepeljara od šporeta, oko nje se mlada kreće, a devojke i žene pevaju: „Lako, polako, devere!“ Mladi se sve masovnije školuju, odlaze u gradove, u industriju i sve se više osećaju nezavisnim u svako pogledu. Kruti patrijarhalni „adeti“ ne mogu više da lome slobodnije uzlete jedinke. U potpunosti je prihvatljivo zapažanje etnologa Vidosave Stojančević: „Uopšte, u skraćivanju svadbenog ceremonijala, kao i izostavljanjem mnogih detalja svadbenog obreda, uglavnom onih u kojima se manifestuje vezivanje novog bračnog para za selo i rod, ističu se individualne težnje savremene porodice, i gubljenje značaja i uloge srodničkog i seoskog kolektiva, kao međusobno povezane jake celine.
Tugom, nekad tihom i svetlom, a nekad potresnom do suza, prožete su mnoge svatovske pesme. Još prilikom prstenovanja odjeknula bi melodija setnih deseteraca:Otni mene, majko, od prstena,
tuđi prsten tuga je golema.
U starom Nišu, dok se u petak nevesti stavljala boja, žene su pevale:
Ubava dobra devojko,
ne žališ tatka i majku!
Tuđa je kuća, devojko,
tuga golema, devojko!Kako se približava trenutak rastanka snahe od roditeljske kuće, pesme kao da postaju tužnije, a mogu biti čak i u tonu tužbalice. Češljanje neveste u Vranjskom Pomoravlju obično je pratila pesma: Vikni, devojko, zaplači! U Barbacu, u limitrofnoj Vranjskoj Pčinji, dok su kitile snahu devojke su izvijale:Okitite, momu ne cvelite,
moma se je sama rascvelila,
otkako je zora zazorila,
otkako su petli zapojali.U Babičkom, u Leskovačkoj Moravi, mlada je prilikom rastanka od svojih najbližih plačuči pevala:Tužice, majko, kako ću bez tebe?
Tužice, tatko, kako ću bez tebe?
Tužice, sestro, kako ću bez tebe“Jedna od najčešćih i najuzbudljivijih pesama koja se peva u leskovačkom i vranjskom kraju kad se devojka oprašta od roditeljskog doma je:Grešna se od koren kornjaše,
moma se od majke deleše...a koju ne nalazimo u poznatim starijim zbirkama narodnih pesama iz južnog dela Srbije. Nema sumnje, ona je s makedonskog terena, i prenesena je otuda u novije doba. U pčinjskim i južnomoravskim selima mogu se čuti i takve varijante koje sadrže karakteristične makedonske jezičke oblike, što takođe upućuje na njezino poreklo. Razume se, pesma živi i menja se. Ponegde je mlađi pevači prilagođavaju srpskohrvatskom književnom jeziku, a to potvrđuje i inačica iz okoline Bujanovca koja je zapisana za vreme omladinske istraživačke akcije 1978. godine.Po sadržini su naročito bliske makedonskoj lirici one svatovske pesme koje imaju motiv „tuđa kuća tuga je golema“.U pesmama o rastanku pokatkad se samo diskretno nagoveštava život koji snahu očekuje u muževljevoj kući, a pokatkad se najotvorenije slika njen nezavidan društveno-ekonomski položaj u seoskoj kućnoj zadruzi.
Širi krug pesama opeva društveno-ekonomski položaj neveste u svekrovom domu. Ona mora biti snoshodljiva prema svakom ukućaninu, pa i prema celom rodu. Pesme prate i trenutak kad snaha u novome domu daje imena iz milošte: golub, svilenko, sevdalinka i dr. Znatan broj pesama se odnosi na grubu stvarnost života. Čest je, npr, motiv o ženi patnici u patrijarhalnim okvirima seoske porodice. Zbog nehumanosti i nerazumevanja muža Pomoravka je „žuta, bleda, grozničava“. U drugoj pesmi ona se žali ocu da je usred iscrpljujućih fizičkih poslova „žuta kao dunja podjesenja“. Ropski život u patrijarhalnom domu, u seoskoj kućnoj zadruzi, britko se slika u osmercima iz Poljanice, i to zgusnutim metaforama:Slepi katanci na usta,
konjsko železo na noge,
šarena zmija na ruke!Javlja se i motiv „o zloj kući“ u kojoj niko nema milosti i sažaljenja prema mladoj mučenici.Motivika ovih pesama takođe ima bliskosti s makedonskom svatovskom i ljubavnom lirikom. Razrada motiva, npr, o udaji na daleko („preko devet sela, u devet devera“) tako mnogo podseća na makedonske pesme. Pod najposrednijim uticajem makedonske narodne lirike je pesma s početnim stihom „Gugutka guka u goru, lele!“, a u kojoj se u antitezi slika život neveste u starom i novom domu.Osim pesama obredno-magijskog karaktera, iz svadbenog ciklusa tako brzo širi iščezavanje upravo one pesme u kojima se slika patnički život žene u staroj porodici. Zašto? Jedno od objašnjenja može biti i ovo. Tradicionalna seoska kućna zadruga doživljava duboke promene, a samim tim i socijalni položaj žene se suštinski menja. S tim, u vezi određene pesme gube svoj društveni smisao.
Svadbeni obredi u južnom delu Srbije šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka naglo gube mnoga stara obeležja i svadbena svetkovina postaje kraća i jednostavnija. Svadbena obredna pesma, paralelno s tim, sve više ustupa mesto ljubavnoj lirici, osnosno opštim pesmama. Na svadbama se čuju i pesme o narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji, i u selima i gradovima.Proces transformacije, sažimanja, pa i gubljenja svadbenog folklora poslednjih godina kao da je intenzivniji, ali pesma i igra su i dalje nerazlučivi delovi svadbenog veselja.
(Nastaviće se)
(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)
(priredio Dejan Dimić)
PROFIL
Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.
Izvor: Wikipedia
