Piše: Vojkan Ristić (tekst je izvorno objavljen u Politici)
Vranje – U drugoj polovini pedesetih godina vranjska čaršija držala se stare, patrijarhalne, stroge tradicije. Red je vladao za stare ali i mlade. Nije se pravila razlika da li su u pitanju ugledni građani, trgovci, advokati, činovnici ili obični boemi.
Uz kafane Prizren i Talimat, na uzvišenju, u centru varoši kafanu Proleće otvorio je 1955. godine vredni Dimitrije Stanković zvani Mita Tatabit. Nadimak Tatabit dobio je po stenici, jer je takav bio prema gostima od kojih je u svojoj kafani tražio red i disciplinu, a bio je i zakeralo u vezi sa računima, sećaju se i danas živi gosti.
Novoj posleratnoj vlasti nije bilo teško da upravlja Vranjem. Građani ove varoši, sviknuti na viševekovnu okupaciju pod Osmanlijama, a potom i Bugara, navikli su da održavaju red. Da poštuju i čuju. Osećalo se i pod novom komunističkom vlašću ono od pisca Koštane – da se znaje ko je gazda.
"U to vreme, čika Mitina kafana postala je stecište boema i uglednih ljudi iz nove vlasti. Dolazili su tu direktori, političari, geometri, sudije, glumci, profesori... Znali su da je to mesto gde se može lepo pojesti i popiti, ali i sve važno za taj dan u varoši čuti", kaže Vlada Tasić, koji je nekada bio stalni gost Proleća.
On navodi da su omiljeni gosti bili legendarni direktor Pamučnog kombinata Jumko Branko Golubović, Nikolaj Liščenok iz Alfe, predsednici opštine i politički funkcioneri. Proleće je za viđenije goste posedovalo posebnu prostoriju – separe za VIP klijentelu.
To mesto, poznato po mirišljavoj kuhinji na ćošku dve ulice, tokom leta imalo je uvek po dva stola s leve, i dva s desne strane kafane. Jednog dana stolnjaci su bili kockasto belo crveni, drugi dan smenjivali su ih belo plavi. Uvek čisti, mirišljavi i uštirkani. Od jutra Tatabit, opasan belom keceljom i košuljom sa obaveznom crnom leptirkom, dočekivao je goste. Sa ulaza u kafanu umeo je da prati život varoši i njegovih ljudi. U Proleće su svraćali gotovo svi gimnazijski profesori. U to vreme ulaz je bio zabranjen đacima koji su odmore između dva časa provodili u dvorištu koje je gledalo na kafanu iz koje je dolazio miris vrućih ćevapčića.
"Kafana nije početkom šezdesetih godina imala telefon. Kibicujem kartanje geometra Sime Babačka sa drugarima. U jednom trenutku on mi naređuje: Dete, ajd ti kod Tatabita i kaži mu da te ja šaljem. U fišek da stavi ćevapčiće, zna kakve ja volim. U novi fišek, posebno sitno iseckani crni luk. I da sve miriše.
Odem kod Mite, on to spremi, a ja dok čekam, ne smem da za sto sednem, jer to mladima nije dozvoljavao. Znala su se pravila. I kasnije, kada je počeo da nam dozvoljava da popijemo po koje pivo, uvek bi se preko konobara Stanka raspitivao: Od koji roditelji su ovaj deca što tam sediv? Bio je strog. Nije voleo buku i svađu u Proleću.
U to vreme kafana je u Vranju bila i vaspitna institucija, jer nije mogao svako da uđe, a kada bi i ušao morao je da bude pristojan, da ne bi sutra bio stavljen na „analizu” kod profesora i ostalih varoških ljudi koji bi od gazde čuli raport", seća se Slobodan Stojković, sada penzioner.
Kafana Proleće vremenom je postala mesto svih godišnjih doba za mlade Vranjance, jer je sa vremenom popuštala i kafanska disciplina čika Mite. Ostao je on autoritet njegovog lika koji su gosti poštovali. Kada je početkom osamdesetih izgrađen Hotel Vranje, danas Vojvoda Putnik, Dimitrije Stanković je Proleće preselio u donji deo varoši.
Do njegove smrti mnogi Vranjanci su sva četiri kafanska godišnja doba zvali jednostavno - Proleće.
