Slika i prilika: O umetničkom stvaralaštvu Branislava Nedeljkovića (1965–2022)

Početkom godine likovni život u Vranju i na ovim prostorima ostao je siromašniji za jednu izuzetnu umetničku figuru. Na veliku žalost članova njegove porodice, umetnikâ, kolegâ, učenikâ i ljubiteljâ likovne umetnosti, iznenada nas je, nakon kraće bolesti, napustio Branislav Bane Nedeljković.

Bez pretenzije da ovde zahvatim i opišem sve suptilne aspekte njegovog izuzetno složenog likovnog i konceptualnog opusa, nastojaću da našoj javnosti skrenem pažnju samo na najvažnije detalje Nedeljkovićevog umetničkog rada.

Branislav Nedeljković rođen je 6. septembra 1965. godine u Vranju. Nakon kratkog jednogodišnjeg boravka na Pedagoškoj akademiji, sudbinski prateći svoj profesionalni životni impuls, upisao je Školu za likovne tehničare „Đorđe Krstić” u Nišu (srednja umetnička škola), na kojoj je na slikarskom odseku maturirao 1985. godine. Osnovne akademske studije upisao je na Fakultetu za likovne umetnosti (FLU) u Skoplju, gde je na Odseku za slikarstvo diplomirao u klasi profesorke Ane Temkove 1991. godine.

Svojom otvorenom i modernističkom atmosferom tadašnji FLU u Skoplju i šira umetnička atmosfera ovog grada i njegovih galerija doprineli su tome da Branislav Nedeljković stekne vrlo kvalitetno likovno obrazovanje, te da se u ranoj fazi svog umetničkog oblikovanja dobro informiše o svim aktuelnim tendencijama u likovnoj i konceptualnoj umetnosti. Naročite umetničke podsticaje dobijao je od asistenata i profesora, pre svega Stanka Pavlovskog i Simona Šemova, inače likovno školovanih na Zapadu.

S posebnom pažnjom želim da naglasim ove važne detalje budući da čitav umetnički opus Branislava Nedeljkovića naglašeno svedoči o izuzetno važnom aspektu ne samo kvaliteta njegovog likovnog i opšteumetničkog obrazovanja već o širem značaju njegovog kontinuiranog pokušaja da se vlastiti likovni i konceptualni izraz gradi na temelju neprestane misaone refleksije i sameravanja sopstvenog umetničkog rada, u čijem središtu stoji zapitanost nad suštinom umetničke slike i prirodom njene likovnosti.

Drugim rečima, svoje studiranje likovne umetnosti i kasniji likovni i konceptualni umetnički rad on nije shvatao samo kao notorno „vežbanje” svog nesporno raskošnog likovnog talenta, već kao neprestanu sumnju i upitnost nad sadržajem i prirodom sopstvenog likovnog rada.

Već od vremena studiranja, kod Branislava Nedeljkovića jasno su se izdvojile dve vrste umetničkog interesovanja. Na prvom mestu je neprestana usredsređenost na intenzivno i sistematsko propitivanje prirode i suštine izvorne likovnosti same slike, dok je na drugom mestu svakako njegovo već rano ispoljeno interesovanje za konceptualnu umetnost.

Te dve linije provlače se kroz umetničko stvaralaštvo Branislava Nedeljkovića od njegovih ranih studentskih radova, kako slikarskih tako i konceptualnih, pa sve do zrelih dela, slika-objekata ili slika-instalacija, izloženih 2015. godine u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju, u okviru samostalne izložbe pod nazivom „Slika i prilika”.

Ono što se, međutim, takođe jasno zapaža jeste da ranu fazu njegovog umetničkog razvoja karakterišu međusobna odvojenost ovih dveju stvaralačkih linija, dok njegovu kasniju fazu, na primer, već od samostalne izložbe „Oklopi Mauricija Babilonea”, organizovane u Galeriji Narodnog muzeja u Vranju 2005. godine, krasi sve intenzivnije međusobno prožimanje navedenih dveju linija.

Osim pomenute izuzetne važnosti njegovog likovnog obrazovanja i sklonosti ka sistematskoj sumnji u sliku, postoji još nekoliko važnih stvari, koje svakako treba pomenuti kada pokušavamo da razumemo Nedeljkovićev umetnički opus.

Konceptualni karakter njegovog stvaralaštva nikako se ne može shvatiti do kraja ako se nema u vidu rano ispoljena sklonost ka književnosti, naročito latinoameričkom magičnom realizmu.

To se najpre vidi u Nedeljkovićevoj tendenciji da u diskretnom narativnom sloju svojih dela, a naročito njihovih naslova, „koketira” s literarnim motivima i junacima poznatih književnih dela Gabrijela Garsije Markesa, Hulija Kortasara i Horhea Luisa Borhesa (na primer: Oklopi Mauricija Babilonea, Žoel, Jesen u Pekingu itd.).

Međutim, Branislav Nedeljković takođe je bio vrlo sklon tome da se provokativno poigrava s usmenom narodnom tradicijom i svakom drugom vrstom tradicije, pa čak i sa seksualnim tabuima (na primer: Zaigra se momče i devojče, Uska vrata, Rado balerina ide u vojnike itd.). To je jednako vidljivo i u njegovim konceptualnim radovima, na primer, u grupnom audio-radu „Incest između tradicije i inovacije – slučaj građanina Zlatka”, emitovanom na „OK radiju” u toku jeseni 1997. godine, nastalom u okviru neformalne umetničke grupe „Prvo srpsko društvo mladih umetnika” (PSDMU), ali takođe u javnom performans-predavanju „Odigitrija”, održanom u toku leta 1997. godine.

Stoga je jasno da Branislava Nedeljkovića slobodno možemo označiti kao svojevrsnog demistifikatora svake vrste tradicije, a naročito onih tradicija vezanih za likovnu umetnost. Naime, u vreme kada se od početka devedesetih godina XX veka u Srbiji javno propagirao navodni povratak tradiciji i kada se veliki broj likovnih umetnika iz komercijalnih i ideoloških razloga prepuštao povratku na identitetske nacionalne motive, Nedeljković je to s gnušanjem odbijao.

Uz to, bez želje da se troši na prodajni marketing svojih dela, bez namere da se prepusti utabanim likovnim dominantnim tokovima i, na kraju, bez ikakve sklonosti da se ulizuje lokalnim političarima, Nedeljković je suštinski ostao van sistema, prepušten sâm sebi.

Od početka do kraja njegovog stvaralaštva, kod Branislava Nedeljkovića jasno se osećala politička nenaivnost, odnosno izrazita sklonost ka snažnom preispitivanju ustaljenih društvenih običaja i tradicija – kako u užem umetničkom smislu, vezanom za utabane likovne tendencije, tako i u širem smislu, vezanom za opšte društvene pojave. Inače, u privatnom životu i odnosu prema ljudima vrlo urbanih manira, drag i beskrajno duhovit, kada treba saosećajan i predusretljiv, Branislav Nedeljković je prema sagovornicima znao da bude vrlo grub i neprijatan kada bi kod njih osetio sklonost ka romantizovanim, pseudoumetničkim laprdanjima o slikarstvu i umetnosti.

Odbijajući da izgradi prepoznatljiv likovni manir i da se konformistički baškari u rutinskom sprovođenju svog snažnog slikarskog talenta, što bi mu svakako vremenom uz dodatno umetničko i socijalno etabliranje omogućilo značajan društveni ugled i finansijsku dobit, Nedeljković je do kraja ostao veran izvornom pozivu umetnika.

Ne treba, naravno, sumnjati da je cena svega toga bila visoka i da su je platili sâm umetnik i njegovi najbliži. Stoga, kada govorimo o Branislavu Nedeljkoviću i njegovom umetničkom opusu, zapravo stojimo u središtu pitanja Šta je to umetnost i šta suštinski čini posao i ulogu umetnika u ljudskoj zajednici?

Naime, ključno pitanje glasi: Zašto se Branislav Nedeljković osećao tako nekomotno i neprirodno u konvencionalnoj ulozi „umetnika”?, budući da na takvu ulogu zapravo konformistički pristaje najveći broj umetnika. Pravi odgovor na ovo pitanje podrazumevao bi da precizno i analitički prođemo kroz sve suptilne faze njegove sistemske zapitanosti pred istinskom prirodom slike – njegovih ranih radova, prvenstveno Oklopa Mauricija Babilonea, iz 2005. godine, preko Pejzaža, iz 2012. godine, pa sve do, danas to sa sigurnošću možemo reći, najzrelijeg ciklusa njegovog slikarskog stvaralaštva Slika i prilika, iz 2015. godine.

Duboko svestan činjenice da je komunikativni potencijal klasične umetničke slike tokom XX veka postao vrlo upitan, Nedeljković je zapravo sve vreme svog umetničkog razvoja dovodio u pitanje sposobnost slike, kao umetničkog predmeta, da komunicira s posmatračem na način na koji je ona to nesporno radila tokom mnogih godina istorije slikarstva, sve do, otprilike, početka XX veka i pojave moderne umetnosti.

Stoga on sliku, kao likovni fenomen, tretira jednako trodimenzionalno kao i dvodimenzionalno, otvarajući posmatraču njenu unutrašnjost kao svojevrsnu „utrobu”. Tako je fizička unutrašnjost slike, ona koja se nalazi ispod našpanovanog platna, zapravo vremenom kod njega jednako postala radni prostor za likovne intervencije kao i sama ploha.

Međutim, autentični likovni prostor u kome Branislav Nedeljković slikarski interveniše – zapravo je tanka linija koja deli sliku kao imaginativni prostor od slike kao pukog prostornog objekta.

U različitim fazama razvoja svoje likovne poetike Nedeljković ovoj temi pristupa na različite načine – od slike kao pravougaone površine do slike kao nepravilnog sferoidnog prirodnog objekta; od tradicionalno shvaćene slike koja stoji na zidu do slike-objekta koji visi s plafona; od lepeze fino rafiniranih sivih kolorističkih nijansi iz Oklopa Mauricija Babilonea do živih land art prirodnih boja iz ciklusa Pejzaži.

Premda bi svaka ozbiljna likovna i poetska analiza složenog likovnog stvaralaštva Branislava Nedeljkovića morala da krene od detaljne analize mnogobrojnih radova, koji čine tri gorepomenuta ciklusa njegovog stvaralaštva, zbog informativnog karaktera ovog teksta taj zadatak ćemo ostaviti za neku narednu priliku.

Na kraju želim da skrenem pažnju na možda manje poznat, ali nikako manje važan, konceptualni deo umetničkog stvaralaštva Branislava Nedeljkovića. Svako ko ga je malo bolje poznavao jasno je mogao uočiti da je u njegovom slučaju bilo gotovo nemoguće odvojiti njegov život od njegovih konceptualnih dela. Jedno se u njegovom slučaju stalno prožimalo s drugim. Uvek spreman da se poigrava s društvenim konvencijama i ustaljenim tradicionalnim kalupima, Nedeljković je stalno bio spreman da ad hoc osmisli određeni konceptualni uradak.

Neprestano usredsređen na umetničko stvaralaštvo, on je na čudesan način sve oko sebe pretvarao u umetnost i umetnost je uvlačio u svaku poru svog života. To je jasno uočljivo kako na Malim pokretnim kuhinjskim predmetima s kraja devedesetih godina XX veka tako i na čisto konceptualnim radovima, na primer, u Partiji šaha, predstavljenoj zajedno s Vesnom Marinković Stanković u okviru „Noći otvorenih ateljea” 15. juna 2013. godine, ili pak performansu Tango - rođendanski poklon za Marinu Abramović, iz 1999. godine.

Međutim, bez ikakve sumnje najznačajnije konceptualno nasleđe Branislava Nedeljkovića predstavlja njegovo verovatno najznačajnije delo – Kreiranje virtuelnog identiteta slikara Igora Pešića. Budući da je Nedeljković vrlo pažljivo, diskretno i dozirano godinama sprovodio ovu ideju, o njoj se van uskog kruga njegovih najbližih prijatelja gotovo ništa nije znalo. Ipak, već iz trivijalnog uvida u kataloge tradicionalnih likovnih manifestacija „Izložba novogodišnjih salona” u Vranju jasno su uočljive sve široke razmere ozbiljnosti ovog konceptualnog projekta.

Naime, kako je iz uvida u katalošku dokumentaciju jasno vidljivo, iako je reč o virtuelnoj umetničkoj figuri, likovno delo Igora Pešića doživelo je nesumnjivo stručno priznanje i društvenu potvrdu budući da su njegove slike nagrađivane, na primer, na Trećem novogodišnjem salonu u Vranju 1998–1999. godine slika pod nazivom Partija šaha (kombinovana tehnika) Igora Pešića dobila je treću nagradu, uz vrlo kompetentno obrazloženje članova komisije.

Danas, kada Branislava Nedeljkovića nažalost među nama više nema, konceptualni projekat Igor Pešić dobija sasvim nove dimenzije. Budući da se iz razumljivih razloga o ovom projektu ranije nije moglo javno govoriti, verujem da će o njemu tek biti reči u godinama i decenijama koje dolaze, kako u stručnim akademskim krugovima tako i na nivou gradskih umetničkih legendi.

S obzirom na to da mi je ovde bio cilj da u jednoj gruboj skici našu javnost podsetim na najvažnija čvorna mesta umetničkog stvaralaštva Branislava Nedeljkovića, detaljnijim obrazlaganjem konceptualne ideje Kreiranja virtuelnog identiteta slikara Igora Pešića baviću se nekom budućom prilikom.

Imajući u vidu sve već rečeno i istovremeno svestan činjenice da je ovde pomenut tek vrlo mali deo njegovog izuzetno složenog umetničkog stvaralaštva, nemam nikakvih sumnji da će u godinama koje dolaze u našoj umetničkoj javnosti vremenom rasti interesovanje za detaljnije izučavanje umetničkog nasleđa Branislava Nedeljkovića.