Tekst Slavka Pogačarka koji objavljujemo deo je proze u rukopisu. Takođe je i deo objavljene knjige Vera (2020). Vranje News ga publikuje uz odobrenje autorke.
Piše: Sunčica Denić
Ja sam, govorila mi je Vera, kao i moja starija drugarica Slavka Pogačarević, tuđin u zavičaju.
Dok je ona bila živa imale smo zajedničku temu. Kao i onda, kada me je pogledom u nebo izvlačila iz pakla, ovde mi je uvek davala nadu i vedrinu.
I u dubokoj starosti, onako sićušna, hitra i okretna, bila je kao petnaestogodišnjakinja. Po dolasku sa robije dugo se nismo javno viđale. Potom se, do njene smrti, nismo odvajale. Ona je živela sirotinjski u porodičnoj kući. Sama. Za 8. mart posećivale su je žene iz SIMPA i neke druge sindikalne delegacije. To je zbog Sime, ne zbog nje.
Sima Pogačarević, njen brat, poginuo je mlad na početku rata. Postao je narodni heroj po kome je SIMPO dobio ime. Ona nije marila za posete i njihove protokole. Smetali su joj ti svečani trenuci sa ženama koje su dolazile jednom godišnje, otimajući se da se fotografišu sa njom, a posle ih nikada u gradu nije sretala. Kao da nisu bile stvarne. Nije marila ni za njihove poklone.
- Donose mi stvari koje mi nisu potrebne, nisu za mene: neke nakite, cveće, parfeme… Jednom mi je SIMPO poslao televizor.
Nije tačno da joj je to bilo suvišno! Gledala je televizijski program, često razgovarajući sa televizorom ili onima koje vidi na ekranu. I sada se nasmejem setivši se prizora kako Slavka stoji u stavu mirno pred televizorom kada su sahranjivali Tita.
- Zašto, pitala sam je, a ona je odgovorila da je svirao posmrtni marš i da se tada sahranjivala i jedna epoha. Osećala se uvek njena privrženost Partiji.
Mladi hirurg dr Vukašin Antić, u tek pokrenutom Drugom listu devedesetih, pisao je o njoj, o njenom hapšenju i isleđivanju, o čarapama koje mi je, u najkritičnijim trenucima na Golom otoku doturila, ne bi li mi spasila bose noge koje je ljuti kamen poderao i izranjavio.
Sa Slavkom smo jednog leta krajem osamdesetih, u Vukašinovom dvorištu proveli divno veče. Svirao je naš prijatelj Jaško Ramić, tek svršeni student Konzervatorijuma u Moskvi, a prvak harmonike u Evropi. Pevali su svi: i Galja, i Vule i Ljilja, Cera i Sunčica. Na prvoj ovakvoj našoj žurki sa nama je bila i Svetlana Makridina, Jaškova supruga, Kozakinja. Ona je pijanistkinja, a peva kao operska pevačica.
Tada se dogodila ona igra uz pesmu Kazačok, u koju smo Slavka i ja udenule svoju kreaciju i koreografiju, nazvavši je boljševičkom ekstazom. Svi su se složili da je bilo beskrajno uzbudljivo.
Odzvanjala je do iza ponoći Kaćuša i Kaljinka: Rascvjetalji jablanji i gruši, eej Ljinka Kaljinka Kaljinka maja… i tako redom. Skakutale smo našim tankim nogama po travi u dvorištu kod Vuleta, a igra je dobijala čarobni oblik i smisao. Bio je to smisao našeg identiteta, sve više nalik na ovčicu Asku koja je igrom spasila sebe od krvoločnog vuka.
Bila je to igra za koju smo se, izgleda, nas dve spremale od Golog otoka.
A možda smo njome i pobedile Goli otok.
Slavka se do kraja života, dugog i vedrog, radovala Internacionali i marševima. Našim i sovjetskim (ruskim) partizanskim pesmama. Čini se da je hodala uz koračnice:
Ustajte, prezreni na svetu…
ili
Po šumama i gorama
naše zemlje ponosne…
Ove je pesme najčešće šaputala. Samo bi joj se ponekad oteo glas, te bi tankom vibrirajućom melodijom završavala jednu, a počinjala drugu. I tu je bila oprezna. Oprezna i onda kada nije bilo bojazni da je neko prati ili da je takva kao senka, pomalo jurodiva, smetala nekome ili nečemu. Svejedno, Slavka se, ipak, često osvrtala oko sebe. Kao da nešto lovi.
Poslednje dane života provela je u vranjskoj bolnici, okružena pažnjom lekara Gradimira Cenića i Vukašina Antića. Bila je pokrivena čaršavom na kojem je krupnim tamnoplavim slovima pisalo: YUMKO. U Vranju je još bio običaj da se kaže YUMKO imperija, čime se pokazivala i moć velikog giganta. Stalno je bilo to rivalstvo između YUMKA i SIMPA, isto imperije. (Eh, da je Slavka živa pa da vidi šta je od njih ostalo! Ruinirane zgrade, prazne hale, nezadovoljni radnici, štrajkači…)
Iz bolničke mrtvačnice, iz Vranja, kao ilegalku, kolima Komunalnog pogrebnog preduzeća do Beograda, do krematorijuma, Slavku je pratilo nas četvoro. Vožnju i kremaciju platila je Opština preko Saveza boraca. SIMPO je Opštini nadoknadio novac. Kada se u lokalnim novinama, sa nekoliko nedelja zakašnjenja pojavio nimalo tužan IN MEMORIAM, ljudi su se u čudu pitali:
- Zar je Slavka Pogačarka zbilja ovde živela?
(Priča je inicijalno objavljena u kulturnom dodatku Večernjih novosti)
