Sevdalinke u Vranju i okolini: Pesma kao šum jablanova

Među narodnim pesama iz Vranja, Leskovca i Niša sevdalinke, po svojim poetsko-psihološkim i muzičkim kvalitetima, zauzimaju istaknuto mesto. Međutim, ovoj vrsti ljubavnih pesama, njenoj specifičnosti i suštini, književni istoričari i folkloristi nisu posvetili potrebnu pažnju, mada je objavljeno više antologijskih tekstova, smatra prof. dr Momčilo Zlatanović, čuveni folklorista i leksikograf iz Vranja.

Popularnosti narodnih pesama meraka i sevdaha iz ovih gradova najviše su pridonela književna dela velikih srpskih realista Borisava Stankovića i Stevana Sremca. U mutnom oktobarskom danu 1927. godine, pre nego što je spušten kovčeg s posmrtnim ostacima pisca Nečiste krvi u raku koja je zjapila, jedan Vranjanac je izrekao istinu: „Hvala ti, Boro, što si vranjsku pesmu i sevdalinku nadaleko proneo“. Pesme iz Ivkove slave i Zone Zamfirove, a posebno iz Koštane postale su popularne širom ondašnje Jugoslavije. Hrvatski folklorist Olinko Delorko, npr, u jednom prikazu piše o stanovitoj popularnosti nekih narodnih pesama iz dela Borisava Stankovića.

„Te su pjesme bile naročito popularne među jednim dijelom Hrvata, na primjer i u Zagrebu i u Splitu, tamo negdje između godine 1924. i godine 1927. Među našim življem osobito su ih širile kavanske kapele i pojedini pjevači i pjevačice kao najaktraktivniji dio tih kapela. Nekako u to vrijeme isticao se kao njihov intimni njegovatelj i operni pjevač (tada i stalni član zagrebačke opere u buffo-partijama) Mile Milunović, rođen u Soko-Banji, okolica Niša, o kome je kao interpretatoru i takvih pjesama oduševljeno pisao Ivan Nevistić u zagrebačkom književnom časopisu Vijencu.

Posle 1878. godine, u vezi s jačanjem kapitalističkih društvenih odnosa i s razvitkom nove trgovine i industrije, u gradovima na jugu Srbije se gube starovremske forme života i i istočnjački kolorit uopšte. Nestajali su đepenci pred sniskim dućanima, dotrajali hanovi i neokrečeni visoki zidovi pokriveni ćeramidama, čočecima, čalgidžije i grneta. U krivudavim sokacima umesto omamljujuće istočnjačke tišine sve se više javljao žagor mladeži, pisao je profesor Zlatanović.

Proces nestajanja onoga što je orijentalno i patrijarhalno u ovim gradskim naseljima još brže je tekao u prvoj deceniji XX stoleća i među dva svetska rata. Sevdalinka, kojoj odgovara spor tempo života i koja traži pevača što ne meri vreme, nije više mogla da bude ono što se je bila pre oslobođenja ovih gradova od turske feudalne vlasti. Da li je, pak, u novoj eposi potpuno prestalo stvaranje novih pesama?

Koštana je najradije pevala praskavu melodiju punu sevdaha Truput ti čukna na pendžer. O tome kako je ova pesma postala pričala je Kaja Bunić (Kaja daskalova) 1972. godine. Tada joj je bilo oko devedeset godina. Njen otac Kosta Popović, iz Preobraženja, sa svojom đenom Ankom, učiteljicom iz Beograda, službovao je u Vranju još za vreme turske vlasti. Emancipovana Anka je nosila evropske haljine i razgovarala s muškarcima slobodno na ulici. Za patrijarhalne Vranjance i Vranjanke to je bilo nešto posve neobično. Godine 1878. njen muž je bio izvesno vreme van Vranja. Lepota učiteljice Anke i njeno otmeno držanje očarali su mnoge mladiće. Jednoga dana na njenoj kapiji je osvanuo natpis Triput ti čukna na pendžer, mori daskalice, o čemu se mnogo pričalo. Uskoro je počela da se razleže, po cvetnim baštama i krivudavim sokacima, melodija koja je plenila sve. Kaja je upamtila ove stihove o svojoj majci:

Triput ti čukna na pendžer,
mila daskalice,
daskalice, adži-Todor daskalov?
A ti mi pendžer ne otvori,
mila daskalice!
Ja izgore, ašik, dušo, za tebe!

Mladić Vase je voleo devojku Nastu (Nacu), ali se ona opredelila za Kostu Mihailovića-Crešnjara, s kojim se venčala 1879. godine i rodila devetoro dece. Kosta Crešnjar je bio poznat u vranjskoj čaršiji. Pre balkanskih ratova svakodnevno se viđao u društvu turskih i albanskih trgovaca koji su kupovali stoku u Srbiji za pijace u Turskoj. Govorio je turski, albanski i jezik Roma. Turci su ga nazivali Kosta Duzendžija. Pečalbar Vase je celog života bija žalan što se Naca udala za ovog trgovca. O tome je spevana pesma, iz koje je ovaj odlomak:

„Zašto, Vase, ujnin Vase,
ti bez vreme dođe,
Vase, ti bez vreme dođe?“
„Kad me pitaš, mori ujno,
pravo će ti kažem:
ja sam došja, mori ujno,
od teški meraci!
Ja sam čuja, mori ujno,
Naca se odala,
ujno, Naca se odala,
odala se, ujno,
za Kostu Crešnjara!“

Na Šapranačkom groblju trunu kosti Kate Soskine i Tome, koji ju je voleo, a pesma je sačuvala sećanje na tu ljubav:

Spazila ga, tugo, Kata Soskina.
„A što ti je, Tomo, kaškano maramče?“
„Ženu nemam, Kato, da mi ga opere!“
„Podaj mi ga, Tomo, ja da ga operem.
Kad se vrneš, Tomo, ja će ti ga dadem,
da ti zamiriše, Tomo, na Katinu dušu!“

Pesmopojka Stana Avramović Karaminga je autorka svakako poslednje sevdalinke koja je u Vranju ispevana, a koja je, ujedno, potvrda kako je posle prvog svetskog rata ova izrazito ljubavna lirika počela da gubi starinske crte i kako su počele da opadaju njene izvanredne poetsko-izražajne vrednosti. Stana Avramović je u njoj izrazila čežnju za svojim momkom Vojom Avramovićem kada je služio vojsku u Valjevu:

Ja sinoć prođo, prošeta
kroz pustu malu Odžinku.
Sve su devojke tuj bile,
Stana Karaminga ne beše.
Na niski pendžer sedeše,
ljubavno pismo pisaše,
u Valjevo ga praćaše:
„Dođi mi, dođi, Avramcu,
u moju bašču zelenu,
u moju kuću malenu.
Na moj krevet da legneš,
na moje grudi da umreš!“

Kada je Miloš Savković u četvrtom desetleću našeg veka posetio Vranje, koje je važilo za grad koji uporno čuva tradiciju, bio je iznenađen velikim promenama. Ono što je carinsko iščezavalo je iz života Vranja i Vranjanaca, a s njim i pesme o meraku, sevdahu i karasevdahu. „S vodopad odozgo spira sve, vodopad istorije, vodopad civilizacije: sve, kapidžike, adžije, doksate, dertove, šalvare, od đizije šamske i jumbase, pesme, bašte i mesečine, daire, koje je u sebi čuvalo zvuk čorbadžijskih dukata što su u njega padali gomilama, i šarene česme na kraju sela gde nekada stajaše „dve do tri mome... ago, stajaše!“ ... nekad, ali sada „džan'm ne stoje..“.

Niko nije izrekao tako visoko mišljenje o vranjskoj pesmi kao upravo Miloš Savković: „Najstrasnije lirske pesme o ženi i o zlatu, o svili i o jataganima, o jablanovima i o konjima ispevane su tu. Trgovina i umetnost i avantura išle su tu zajedno, u korak“. Ali za vreme kratkog boravka u gradu pod Pržarom mogao je da čuje samo razbijene ostatke nekadašnjih sevdalinki. Razočaran, prosto je uzviknuo: „Nigde dertlijske pesme!“

Sevdalinke su uoči drugog svetskog rata postojale u malom broju nego krajem XIX stojeća, ali su i dalje rado slušane. Na vranjske zabave je povremeno dolazio iz Novog Sada operski pevač Jovan Stevanović Kursula, rodom Vranjanac, koji je svoje zemljake oduševljavao pevajući sevdalinke.

Da li je bilo dodirivanja i prožimanja slovenskog i turskog folklora u gradovima na jugu Srbije? Na ovo pitanje se donekle može potvrdno odgovoriti.I Srbi i Turci prihvatali su pesme i na jeziku svojih suseda. Nišlije i Vranjanci pevali su, npr, tursku pesmu o sevdahu Vaj čučuk han'm seni sevdi džan'm. U pevanju istočnjačkih pesama i melodija isticali su se i pojedini naši pevači. Ostao je zapis o veseljaku i sevdahliji Bata-Miti. „Njegovi arapski mekami, koji su trajali po čitave časove, veoma su rado slušani odsviju prisutnih, a naročito od starijih ljudi, jer su ovi te arapske sevdalinke slušali bili u Carigradu i Solunu, kuda su išli za espap i tamo nosili vranjsku užariju, kože, topljeno maslo i drugu robu. Zna se takođe, da su se hadžijski sinovi u Vranju veselili zajedno sa najuglednijim i najmoćnijim begovima i to u društvu čočekinja, mektera i zurlaša. Romi su u hrišćanskim kućama svirali turske melodije. U širenju orijentalnog folklora veliku ulogu su imale i romske dahirdžijske tajfe.Nešto izmenjeni stihovi iz turske narodne poezije ušli su u strukturu pojedinih naših pesama, a pozajmljen je i izvestan broj pripeva, kao što je zvučni turcizan džanam. Nisu ostale bez uticaja na gradski muzički folklor i senzualne turske melodije. Narodna melodija pesme Mirjano, oj Mirjano pevala se osamdesetih godina prošlog stoleća pod nazivom Čoček avasi.

U Zoni Zamfirovoj Stevana Sremca i u delima Borisava Stankovića zastupljen je i izvestan broj stihova iz bosanske narodne lirike. U svojoj najimpresivnijoj pripoveci U noći pisac Starih dana dva puta navodi četrnaesterce iz pesme „koja se tad pevala“:

Vetar duše, vetar duše, alkatmer miriše;
dragi dragoj, dragi dragoj sitnu knjigu piše.

Jedared ih pevaju na njivi Stojan i Cveta u zanosu mladosti, ljubavi i sreće. Drugi put to čini sam Stojan, skrhana srca i izgubljen u noći zbog neostvarenih ljubavnih snova i ugrabljene lične sreće. Više se je muslimaskih sevdalinki koje počinju gotovo identičnim stihovima. U Pokojnikovoj ženi svirači pevaju: "Poduhnuše sabazorski vetrovi.“ Zar treba dokazivati da je i ovaj jedanesterac iz pesama koje su došle sa zapada?

U Stankovićevim delima i u pripovetkama Stevana Sremca iz niškog života – u Zoni Zamfirovoj i Ivkovoj slavi – nalaze se i makedonski stihovi.

U Nišu, Leskovcu i Vranju pevaju se i takve sevdalinke koje imaju varijante u makedonskoj narodnoj lirici. Samo jedan primer. Više pevača u Vranju peva:

Ako se ženiš, mene da zemiš,
Done mamino!
Karanfilčeto! Trandafilčeto!
Kito šarena, nemirisana!

Slični stihovi mogu da se nađu i u makedonskoj narodnoj lirici, što potvrđuje i zapis iz Ohrida:

Karanfilčeto! Trandafilčeto!
Ako se ženiš, mene da zemiš!
Karanfilčeto! Trandafilčeto!
V raka noseno, men' doneseno!

Određene bliskosti između gradskih pesama i melodija u Makedoniji i na jugu Srbije sasvim su razumljive ako se, pored ostalog, ima na umu činjenica da su Niš, Leskovac i Vranje u XIX veku imali žive i raznovrsne veze s makedonskim gradovima (sa Bitoljem, Velesom, Prilepom i dr).

Autor nekih sevdalinki je pesnik Dragutin Ilić. Za poznate pesme Stojanke, bela Vranjanke i Šano dušo, Šano on je napisao:...

“I po zamisli i po obradi moji su originali. A što se tiče njihovih melodija, „one su originalne tvorevine Josifa Marinkovića“. Ove Marinkovićeve kompozicije, prema Iliću, označavale su značajan datum u srpskoj vokalnoj muzici osamdesetih godina prošlog stoleća. Narodni usmeni stvaralac je menjao Ilićeve tekstove i u sadržini i u formi. Evo kako izgleda izmena u jezičkoj strukturi:

Stojanko, bela Vranjanko,
koga te majka rodila,
na šta je okom vodila? (Ilićeva pesma)
Stojanko, bela Vranjanke,
kad te je majka rodila,
na šta je oko frljila? (narodni pevač)

Pojedine sevdalinke su, u stvari, preobražene seoske pesme, a melodije su im, po pravilu, razgrananije. U selima su, npr, beležili osmerci:

Po drum idem, za drum pitam,
konja vodim, pešlki odim,
vodu gazim, a žedan sam!

U Nišu i Leskovcu, a posebno u Vranju, postojala je velika diferencijacija u klasama i staležima. Bilo je među Srbima, hadžijama i čorbadžijama, i takvih koji su imali bogate posede u okolini i raskošno opremljene domove sa prostranim baštama. Njihovi sinovi orgijali su u društvu čočekinja i dahirdžika, po hanovima, na čivlucima i drugde. U pesmu i igru zaljubljen je i Sremčev hadži Zamfir.

Sevdalinke su, ipak, najviše stvarali i pevali ljudi iz naroda. Čulno-orjentalne melodije osobito su negovane u senci doksata, osmanluka, šimšira i đula, iza kapidžika. Čule su se i u kolu na sokaku, u zanatlijskim radnjama i siromašnim kućicama na periferiji, a i van grada (kad je grozdober, npr). Stevan Sremac, ne na jednom mestu, kaže da su gradske pesme u Nišu pevane tiho. To važi i za Leskovac i Vranje. Jan Bilačanin je za Nanu zapisao: "Po ceo dan je vršila svoje poslove s najvećom voljom, pevajući tiho stare sevdalinske pesme...“. Miloš Savković je isticao da je pevanje u Vranju oštro kao jatagan, ali i „tiho, monotono, ujednačeno, da više ne znate da li je to pesma ili šum jablanova“. Ali o vrsnim narodnim pevačima je malo podataka jer za njih, nažalost, nije bilo dovoljno interesovanja od strane naučnih radnika koji su odmah posle 1878. godine posetili novooslobođene krajeve.

Nije, međutim, nikakva slučajnost što su Stevan Sremac i Borisav Stanković tako toplo i oduševljeno pisali o gradskim pevačima. U Ivkovoj slavi se na više mesta govori o čarima pevanja lepotice Sike u doba njene bujne mladosti. „Ono veće ništa polepo i poslatko ne tejaše da bidne na ovaj svet, veće kad će ona da zapoje“. Kalča je, potom, upoređuje sa slavujem. Ivko jorgandžija, pak, veli: „Eh, ono pojanje nesi čuja, pa tag ništa nesi čuja u vek!“. U nezavršenom romanu Pevci Stanković slika pevača Stojana iz esnafske sredine, koji peva sagorevajući, kao najveći umetnik.

I Jan Bilčanin pominje pevače u starom Vranju. „Sva četiri brata Nanina behu golemi veseljaci i sevdalije. Oni svirahu i u čingur i u tamburicu, udarahu u dajre i svojim mekim, tankim glasom očaravahu sve prisutne goste na sevdalinkama“.
Prema zapažanjima melografa Miodraga Vasiljevića, polu profesionalna pevačica Malika Eminović Koštana „pesme je pevala kao recitativne – sa oktavnim ili kvartnim skokom pevala je celu melodiju više i niže, tako da se može pretpostaviti da joj je registar obuhvatao preko dve oktave“.

Stana Avramović je rado pričala o svom dugom pesmopojačkom putu. „Još u ljuljku me je, sine, poteralo. Nisam mogla nikad bez pesmu.

“Za pevanje devojčice Stane iz Odžinke znala su i vojna lica, jer je pored njene kuće vodio put za strelište. Jednog jutra mlada pesmopojka je bila na dudu; iz gustog zelenila je virilo samo njeno lice. Gledala je na ulicu. Pojavila se vojska. Stana je setno zapevala: „Sofke, mori Sofke...“. Svi su stali i upijali tople zvuke izvorne sevdalinke, a pogledim atražili darovitu umetnicu. Oficiri su ne jednom stajali pred sniskom kućicom i tražili da im Stana peva. Davali su joj bombone i novac. „Koj groš, koj deset pare, kod dvaes pare.“ Nekada bi dobila i pet dinara i silno se obradovala. „T'g su pet dinara pare, pare bile!“ Zarađenim novcem je pomagala sestre i majku.

Pevala je celoga života u svojem domu, gostima i na raznim svečanim skupovima.

Stana Avramović je kao krhka starica pevala i uoči svoje smrti. Grčevito je nastojala da kaže sve, da nijednu pesmu ne odnese za sobom. „Nije mi žao što ću da umerem... Samo me je mlogo žal što ne mogu da vi pokažem, da zapojem... Kude beste, bre sinko, bar pre deset godine? Dok beše malo drukše... pa da vi pojem vranjansko, pa da vidite što je meraklijsko bilo... Pa kakve žalne pesme su bile...

“Ova pesmopojka je isticala da su stare vranjske (gradske) pesme bile tužne (žalne). I u njenom pevanju osećala se duboka i iskonska tuga. Godine 1967, za vreme Borine nedelje, pojavila se u tamnim haljinama i zapevala Dimitrijo, sine Mitre, a jedan ugledni gost iz Beograda je uzviknuo: Antika... ovo je antika! Volela je mnogo i baladne pesme, pesme tamnih i potresnih tonova.

Ona je znala da su u nekim sevdalinkama opevane stvarne ličnosti, pa je to kazivala gostima „oću s'gda vi otpojem od Bulumačci nešto. Rista Bulumač imaja ljubavnicu Katu, pa gu ostavija, a oženija se sas drugu Katu.Taj ljubavnica je mlogo žalila i s'g će vi otpojem pesme:

Zaženi se, nano le mila, Rista Bulumače,
mila le nano, Rista Bulumače!
Pa uzede, nano le mila, tuj Todorsku Katu,
nano mori mila, tuj Todorsku Katu...“

Kad čovek sluša pevanje Stane Avramović ne može a da se ne seti pronicljivog i nadahnutog mišljenja sestara Janković o vranjskim melodijama: „U njima se ogleda celokupna psihična konstitucija Vranjanaca, sav žar njihovog temperamenta koji se manifestuje na neodoljiv, pa ipak uzdržljiv način; one odišu i žudnjom koja Vranjanca sagoreva do srži, a koja o sebi ne daje upadljive znake; one sadrže i bespomoćnu rezignaciju nad fatalnošću, i beskrajnu tugu za mladošću koja se nepovratno izgubila; u isto vreme one pokazuju i iskre možda retke, ali neobične duboke sreće od života“.

Stana Avramović je prenosilac pesama ali ih je i doterivala, i u sadržini i u melodiji. Mnoge pesme je sažimala i oplemenjivala. No bilo je, kaže, i tako prefinjenih seoskih pesama da nije mogla ništa da izmeni i izglača. Ona je, dakle, pevač prenosilac i pevač stvaralac. Njena je velika zasluga što se sevdalinka u Vranju duže održala.

Tematika sevdalinki je raznovrsna.

Narodni liričar je imao izoštren smisao za uočavanje tragike sputane mladosti iza kapidžika i za ljubavnu dramu, koja se odigravala u uskim okvirima života feudalno-patrijarhalnog društva.Sevdah i karasevdah su razorne sile koje sažižu i uništavaju, a to su snažno osećale i ličnosti iz književnih dela Borisava Stankovića i Stevana Sremca. Mitke u Koštani izgovara reči u kojima zvuči iskustvo: „Od karasevdah pogolem bolest nema“. Mane kujundžija je govorio i o gordoj i lepoj Zoni: „Ništa ne znajem za sebe, a sve zaradi tebe!

“Usmeni umetnik reči je u više pesama, nadahnuto i sa dubokim psihološkim poniranjem, izrazio snagu karasevdaha i posledice ljubavnog bola. Ipak, deseterci iz sevdalinke Dude, belo Dude u tom pogledu su doista nenadmašni:

Zapali me, Dude, izgore me,
napravi me, Dude, suvo drvo,
suvo drvo, Dude, javorovo,
od drvete, Dude, sitan pepel.

Bol žene, njenu skrivenu ljubavnu čežnju i dert pesma je često opevala nežnije i diskretnije:

„Nano mori, glava me boli.“
„Na glavu ti fino fešče,
i na fešče tepelarče.
A što veliš, mila ćeri,
da te glava boli.“

Ljubavna patnja može da bude dublja i jača. Devojka koja tri godine boluje „od teški meraci i karasevdaci“, stalno sedi na porti i to „s glavu prevrzanu, s oči premeženi“.

Niš, Leskovac i Vranje, stari gradovi na jugu Srbije, predstavljaju lirsko-muzička središta u kojima su sevdalinke stvarane i vrlo često pevane pre prelomne 1878. godine. Novi društveno-ekonomski uslovi nisu više bili tako pogodni za negovanje ove čulno-orijentalne i slovenski nežne narodne lirike. Desetak izbrušenih pesama zadržalo se i do naših dana: Dude, belo Dude, Gajtano mome, Đurđeno mome, Što si Leno na golemo, Kiša pade mori Cone, Stanika mi bolna legala, Kitka ti pade mori Deno, i još koje. Proces skraćivanja i sažimanja uveliko ih je zahvatio. Pokatkad pevači otpevaju samo početak ili samo tri-četiri stiha, ali koji čine misaono-poetsku celinu.

Sevdalinke iz ovih gradova su značajno književno i muzičko nasleđe. Ima u njima nečeg mekog, toplog, čežnjivog, bolnog, uznemirenog i uzdržanog. Kada današnji čovek, istrzan nemirima modernog urbanog života, sluša njihove opojne melodije, ne može a da ne pomisli na strasnu lepoticu Sofku, na egzotičnu scenu u starom turskom hamamu, i na Koštanu, zanosnu igračicu i pevačicu zagledanu u tamnu goru.