Sevdalinke u Vranju i okolini (drugi deo): Pesma ili šum jablanova FELJTON (15)

Pojedine sevdalinke su poreklom sa Kosova.Kako je Gnjilanac Zarije R. Popović izjavljivao muzikologu Miloju Milojeviću, Mirjano, oj Mirjano je “narodna melodija iz prizrenskog kraja“, a koju je doneo u Vranje.

Gnjilanskog je porekla A kude si bila, mori kara-Koco, veoma je popularna sevdalinka u Kosovskom Pomoravlju. Odnosi se na gnjilanskog igraorca i pevača Iliju Andrejevića Skendera. Posle drugog svetskog rata u Vranju ju je najviše širio Dimitrije Đorđević Numerka. U poslednje vreme može da se čuje i u kolu (na svadbama i na drugim svečanostima). Najlepšu varijantu, koja sadrži skoro sve stihove naše usmene narodne lirike, pevala je muzički obdarena Stana Avramović Karaminga:

„A kude si bila, mori kara Koco,
cel d'n te doma nema,
kara Koco, cel d'n te doma nema?“
„Bila sam, mori snava Kato,
na tuj gornju portu,
snava Kato, na tuj gornju portu.
Čekala sam, mori snava Kato,
Ilija da mi prođe,
snava Kato, Ilija da mi prođe,
Ilija, mori snava Kato,
ilija terbilija,
snava Kato, Ilija terabilija!“
„Ilija, mori kara Koco,
kuću si nema,
mori kara Koco, kuću si nema!“
„Ali mori snava Kato,
on crni oči ima,
snava Kato, on crni oči ima!“

Autor nekih sevdalinki je pesnik Dragutin Ilić. Za poznate pesme Stojanke, bela Vranjanke i Šano dušo, Šano on je napisao:...

“I po zamisli i po obradi moji su originali. A što se tiče njihovih melodija, „one su originalne tvorevine Josifa Marinkovića“. Ove Marinkovićeve kompozicije, prema Iliću, označavale su značajan datum u srpskoj vokalnoj muzici osamdesetih godina prošlog stoleća. Narodni usmeni stvaralac je menjao Ilićeve tekstove i u sadržini i u formi. Evo kako izgleda izmena u jezičkoj strukturi:

Stojanko, bela Vranjanko,
koga te majka rodila,
na šta je okom vodila? (Ilićeva pesma)
Stojanko, bela Vranjanke,
kad te je majka rodila,
na šta je oko frljila? (narodni pevač)

Pojedine sevdalinke su, u stvari, preobražene seoske pesme, a melodije su im, po pravilu, razgrananije. U selima su, npr, beležili osmerci:

Po drum idem, za drum pitam,
konja vodim, pešlki odim,
vodu gazim, a žedan sam!

Ali njih je gradski pevač tako dopunio da je pesma doživela pravi lirski rascvat, a sevdah je dobio u intezitetu. Kao dokaz da može da posluži sevdalinka koju je od Sotira Kapisazovića još 1933. godine slušao etnomuzikolog Miodrag Vasiljević:

Po drum idem, za drum pitam, Stojanke,
kazuj, mori bela Vranjanke!
Stojanke, ti mi, mori, pamet pomeri!
Konja vodim, peške odim, Stojanke,
kazuj, mori bela Vranjanke!
Stojanke, ti mi, mori pamet pomeri!
Vodu gazim, a žedan sam, Stojanke,
kazuj, mori bela Vranjanke!
Stojanke, ti mi, mori, pamet pomeri!

U Nišu i Leskovcu, a posebno u Vranju, postojala je velika diferencijacija u klasama i staležima. Bilo je među Srbima, hadžijama i čorbadžijama, i takvih koji su imali bogate posede u okolini i raskošno opremljene domove sa prostranim baštama. Njihovi sinovi orgijali su u društvu čočekinja i dahirdžika, po hanovima, na čivlucima i drugde. U pesmu i igru zaljubljen je i Sremčev hadži Zamfir.

Sevdalinke su, ipak, najviše stvarali i pevali ljudi iz naroda. Čulno-orjentalne melodije osobito su negovane u senci doksata, osmanluka, šimšira i đula, iza kapidžika. Čule su se i u kolu na sokaku, u zanatlijskim radnjama i siromašnim kućicama na periferiji, a i van grada (kad je grozdober, npr). Stevan Sremac, ne na jednom mestu, kaže da su gradske pesme u Nišu pevane tiho. To važi i za Leskovac i Vranje. Jan. Bilačanin je za Nanu zapisao: "Po ceo dan je vršila svoje poslove s najvećom voljom, pevajući tiho stare sevdalinske pesme...“. Miloš Savković je isticao da je pevanje u Vranju oštro kao jatagan, ali i „tiho, monotono, ujednačeno, da više ne znate da li je to pesma ili šum jablanova“. Ali o vrsnim narodnim pevačima je malo podataka jer za njih, nažalost, nije bilo dovoljno interesovanja od strane naučnih radnika koji su odmah posle 1878. godine posetili novooslobođene krajeve.

Nije, međutim, nikakva slučajnost što su Stevan Sremac i Borisav Stanković tako toplo i oduševljeno pisali o gradskim pevačima. U Ivkovoj slavi se na više mesta govori o čarima pevanja lepotice Sike u doba njene bujne mladosti. „Ono veće ništa polepo i poslatko ne tejaše da bidne na ovaj svet, veće kad će ona da zapoje“. Kalča je, potom, upoređuje sa slavujem. Ivko jorgandžija, pak, veli: „Eh, ono pojanje nesi čuja, pa tag ništa nesi čuja u vek!“. U nezavršenom romanu Pevci Stanković slika pevača Stojana iz esnafske sredine, koji peva sagorevajući, kao najveći umetnik.

I Jan. Bilčanin pominje pevače u starom Vranju. „Sva četiri brata Nanina behu golemi veseljaci i sevdalije. Oni svirahu i u čingur i u tamburicu, udarahu u dajre i svojim mekim, tankim glasom očaravahu sve prisutne goste na sevdalinkama“.

Prema zapažanjima melografa Miodraga Vasiljevića, polu profesionalna pevačica Malika Eminović Koštana „pesme je pevala kao recitativne – sa oktavnim ili kvartnim skokom pevala je celu melodiju više i niže, tako da se može pretpostaviti da joj je registar obuhvatao preko dve oktave“.

Među leskovačkim pevačima i sevdahlijama isticao se najviše Sotir Kapisazović (1860-1935), kojije pripadao posebnom „đuveč društvu“,gde se pevalo, pričalo, šalilo i razbijao dert. Kao pevač retke reputacije i poznavalac starogradskog melosa u Leskovcu, Kapisazović je ostavio neobično snažan utisak i na Miodraga Vasiljevića. Od njega je mnoge pesme i melodije zapamtio i sin mu Dobrivoje Kapisazović (1906), o kome je Miodrag Vasiljević, između ostalog, napisao i ovo: „A šta da kažem tek za moga stalnog pratioca na ovom putu, za mog najboljeg pevača u leskovačkom kraju, Kapisazovića, koji mi je pevao za sve vreme putovanja od šest nedelja“.

U sećanju Leskovčana kao izvanrednog pevača sevdalinki na slavama, svadbama i u drugim prilikama ostao je kovač Tasa Živković Dubravka. Među najzapaženijim pevačima među dva svetska rata bio je frizer Draža Živković. Leskovčani su uživali kad im je pevao Da znaješ, mori mome i Stanika mi bolna legaše. Slušaoce je oduševljavao i Boško Šop svojim prijatnim i zvonkim baritonom. Cenjeni su bili i: Boža Dinić, Luka Lal'nka, Cile Zonkić, Gorča Malinče, Vlada Arabat, pevač i igraorac, Tira Guguče, njegov brat Đoka i drugi.Stvaraoci ovih pesama su uglavnom bezimeni. Kada je reč o vranjskim pevačima, jedino se za Stanu Avramović, koja je rođena u siromašnoj porodiciu Odžinki, može pouzdano reći da je završni autor više sevdalinki, a da je dve-tri potpuno sama ispevala.

Stana Avramović je rado pričala o svom dugom pesmopojačkom putu. „Još u ljuljku me je, sine, poteralo. Nisam mogla nikad bez pesmu.

“Za pevanje devojčice Stane iz Odžinke znala su i vojna lica, jer je pored njene kuće vodio put za strelište. Jednog jutra mlada pesmopojka je bila na dudu; iz gustog zelenila je virilo samo njeno lice. Gledala je na ulicu. Pojavila se vojska. Stana je setno zapevala: „Sofke, mori Sofke...“. Svi su stali i upijali tople zvuke izvorne sevdalinke, a pogledim atražili darovitu umetnicu. Oficiri su ne jednom stajali pred sniskom kućicom i tražili da im Stana peva. Davali su joj bombone i novac. „Koj groš, koj deset pare, kod dvaes pare.“ Nekada bi dobila i pet dinara i silno se obradovala. „T'g su pet dinara pare, pare bile!“ Zarađenim novcem je pomagala sestre i majku.

Pevala je celoga života u svojem domu, gostima i na raznim svečanim skupovima.Stana Avramović je kao krhka starica pevala i uoči svoje smrti. Grčevito je nastojala da kaže sve, da nijednu pesmu ne odnese za sobom. „Nije mi žao što ću da umerem... Samo me je mlogo žal što ne mogu da vi pokažem, da zapojem... Kude beste, bre sinko, bar pre deset godine? Dok beše malo drukše... pa da vi pojem vranjansko, pa da vidite što je meraklijsko bilo... Pa kakve žalne pesme su bile...

“Ova pesmopojka je isticala da su stare vranjske (gradske) pesme bile tužne (žalne). I u njenom pevanju osećala se duboka i iskonska tuga. Godine 1967, za vreme Borine nedelje, pojavila se u tamnim haljinama i zapevala „Dimitrijo, sine Mitre“, a jedan ugledni gost iz Beograda je uzviknuo: „Antika... ovo je antika!“ Volela je mnogo i baladne pesme, pesme tamnih i potresnih tonova.

Ona je znala da su u nekim sevdalinkama opevane stvarne ličnosti, pa je to kazivala gostima „oću s'gda vi otpojem od Bulumačci nešto. Rista Bulumač imaja ljubavnicu Katu, pa gu ostavija, a oženija se sas drugu Katu.Taj ljubavnica je mlogo žalila i s'g će vi otpojem pesme:

Zaženi se, nano le mila, Rista Bulumače,
mila le nano, Rista Bulumače!
Pa uzede, nano le mila, tuj Todorsku Katu,
nano mori mila, tuj Todorsku Katu...“

Kad čovek sluša pevanje Stane Avramović ne može a da se ne seti pronicljivog i nadahnutog mišljenja sestara Janković o vranjskim melodijama: „U njima se ogleda celokupna psihična konstitucija Vranjanaca, sav žar njihovog temperamenta koji se manifestuje na neodoljiv, pa ipak uzdržljiv način; one odišu i žudnjom koja Vranjanca sagoreva do srži, a koja o sebi ne daje upadljive znake; one sadrže i bespomoćnu rezignaciju nad fatalnošću, i beskrajnu tugu za mladošću koja se nepovratno izgubila; u isto vreme one pokazuju i iskre možda retke, ali neobične duboke sreće od života“.

Stana Avramović je prenosilac pesama ali ih je i doterivala, i u sadržini i u melodiji. Mnoge pesme je sažimala i oplemenjivala. No bilo je, kaže, i tako prefinjenih seoskih pesama da nije mogla ništa da izmeni i izglača. Ona je, dakle, pevač prenosilac i pevač stvaralac. Njena je velika zasluga što se sevdalinka u Vranju duže održala.

Tematika sevdalinki je raznovrsna.

Narodni liričar je imao izoštren smisao za uočavanje tragike sputane mladosti iza kapidžika i za ljubavnu dramu, koja se odigravala u uskim okvirima života feudalno-patrijarhalnog društva.Sevdah i karasevdah su razorne sile koje sažižu i uništavaju, a to su snažno osećale i ličnosti iz književnih dela Borisava Stankovića i Stevana Sremca. Mitke u Koštani izgovara reči u kojima zvuči iskustvo: „Od karasevdah pogolem bolest nema“. Mane kujundžija je govorio i o gordoj i lepoj Zoni: „Ništa ne znajem za sebe, a sve zaradi tebe!

“Usmeni umetnik reči je u više pesama, nadahnuto i sa dubokim psihološkim poniranjem, izrazio snagu karasevdaha i posledice ljubavnog bola. Ipak, deseterci iz sevdalinke Dude, belo Dude u tom pogledu su doista nenadmašni:

Zapali me, Dude, izgore me,
napravi me, Dude, suvo drvo,
suvo drvo, Dude, javorovo,
od drvete, Dude, sitan pepel.

Bol žene, njenu skrivenu ljubavnu čežnju i dert pesma je često opevala nežnije i diskretnije:

„Nano mori, glava me boli.“
„Na glavu ti fino fešče,
i na fešče tepelarče.
A što veliš, mila ćeri,
da te glava boli.“

Ljubavna patnja može da bude dublja i jača. Devojka koja tri godine boluje „od teški meraci i karasevdaci“, stalno sedi na porti i to „s glavu prevrzanu, s oči premeženi“.

Niš, Leskovac i Vranje, stari gradovi na jugu Srbije, predstavljaju lirsko-muzička središta u kojima su sevdalinke stvarane i vrlo često pevane pre prelomne 1878. godine. Novi društveno-ekonomski uslovi nisu više bili tako pogodni za negovanje ove čulno-orijentalne i slovenski nežne narodne lirike. Desetak izbrušenih pesama zadržalo se i do naših dana: Dude, belo Dude, Gajtano mome, Đurđeno mome, Što si Leno na golemo, Kiša pade mori Cone, Stanika mi bolna legala, Kitka ti pade mori Deno, i još koje. Proces skraćivanja i sažimanja uveliko ih je zahvatio. Pokatkad pevači otpevaju samo početak ili samo tri-četiri stiha, ali koji čine misaono-poetsku celinu.

Sevdalinke iz ovih gradova su značajno književno i muzičko nasleđe. Ima u njima nečeg mekog, toplog, čežnjivog, bolnog, uznemirenog i uzdržanog. Kada današnji čovek, istrzan nemirima modernog urbanog života, sluša njihove opojne melodije, ne može a da ne pomisli na strasnu lepoticu Sofku, na egzotičnu scenu u starom turskom hamamu, i na Koštanu, zanosnu igračicu i pevačicu zagledanu u tamnu goru.

(nastaviće se)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

(priredio Dejan Dimić)