Sevdalinke u Vranju i okolini: Dođi mi dođi Avramcu u moju bašču zelenu FELJTON (14)

Među narodnim pesama iz Vranja, Leskovca i Niša sevdalinke po svojim poetsko-psihološkim i muzičkim kvalitetima zauzimaju istaknuto mesto. Međutim, ovoj vrsti ljubavnih pesama, njenoj specifičnosti i suštini, književni istoričari i folkloristi nisu posvetili potrebnu pažnju, mada je objavljeno više antologijskih tekstova.Popularnosti narodnih pesama meraka i sevdaha iz ovih gradova najviše su pridonela književna dela velikih srpskih realista Borisava Stankovića i Stevana Sremca. U mutnom oktobarskom danu 1927. godine, pre nego što je spušten kovčeg s posmrtnim ostacima pisca Nečiste krvi u raku koja je zjapila, jedan Vranjanac je izrekao istinu: „Hvala ti, Boro, što si vranjsku pesmu i sevdalinku nadaleko proneo“. Pesme iz Ivkove slave i Zone Zamfirove, a posebno iz Koštane postale su popularne širom Jugoslavije. Hrvatski folklorist Olinko Delorko, npr, u jednom prikazu piše o stanovitoj popularnosti nekih narodnih pesama iz dela Borisava Stankovića. „Te su pjesme bile naročito popularne među jednim dijelom Hrvata, na primjer i u Zagrebu i u Splitu, tamo negdje između godine 1924. i godine 1927. Među našim življem osobito su ih širile kavanske kapele i pojedini pjevači i pjevačice kao najaktraktivniji dio tih kapela. Nekako u to vrijeme isticao se kao njihov intimni njegovatelj i operni pjevač (tada i stalni član zagrebačke opere u buffo-partijama) Mile Milunović, rođen u Soko-Banji, okolica Niša, o kome je kao interpretatoru i takvih pjesama oduševljeno pisao Ivan Nevistić u zagrebačkom književnom časopisu Vijencu.

Pesma je bila veoma aktuelna u ovim našim starim gradovima. Milan Milićević je konstatovao: „Gotovo danas nema ni Niševljanina ni Niševljanke koji, u svoje vreme, nisu imali svoje pesme. Nišlika Đul-Marika tiho i čežnjivo je pevušila deseterce koje je sama ispevala:A tugo, lele, moj Dimitraći!
Jako mi milo, ete, ze tebe!
Leti mi , moje slavej-pilence,
skoro preleti tija sokaci,
ta si mi padni tatku u bašču,
ta si mi stani na đul crveni!
Poj na devojku, na Đul-Mariku,
dor mite, pile, ona ne fati,
da te sakuta, pile, od rosu-
rat ćeš si spiješ dori do zoru!Posle 1878. godine, u vezi s jačanjem kapitalističkih društvenih odnosa i s razvitkom nove trgovine i industrije, u gradovima na jugu Srbije se gube starovremske forme života i i istočnjački kolorit uopšte. Nestajali su đepenci pred sniskim dućanima, dotrajali hanovi i neokrečeni visoki zidovi pokriveni ćeramidama, čočecima, čalgidžije i grneta. U krivudavim sokacima umesto omamljujuće istočnjačke tišine sve se više javljao žagor mladeži. Ipak, u Nišu živi i ono što podseća na „stare dane“. ...“I to tamo u Varoši, i najviše, gde se i kite za uho bosiljkom starice kad u crkvu pođu; gde se i sad nose šalvare ispod fustana; gde se i sad šiti kitka preko fesa; gde se i sad izlazi u šetnju u roganli-papučama; gde je i sad po gradinama šimšira visokih kao „slivke“, gde i sad gugutke nose i legu se u kotaricama obešenim ispod strehe; gde se i sad pričaju prikažnje uz vino „ispod kominu“ i leblebiju ili pucke...“. Pogranična palanka Vranje nešto se jače odupirala novome nego Niš i Leskovac.Proces nestajanja onoga što je orijentalno i patrijarhalno u ovim gradskim naseljima još brže je tekao u prvoj deceniji XX stoleća i među dva svetska rata. Sevdalinka, kojoj odgovara spor tempo života i koja traži pevača što ne meri vreme, nije više mogla da bude ono što se je bila pre oslobođenja ovih gradova od turske feudalne vlasti. Da li je, pak, u novoj eposi potpuno prestalo stvaranje novih pesama?Koštana je najradije pevala praskavu melodiju punu sevdaha Truput ti čukna na pendžer. O tome kako je ova pesma postala pričala je Kaja Bunić („Kaja daskalova“) 1972. godine. Tada joj je bilo oko devedeset godina. Njen otac Kosta Popović, iz Preobraženja, sa svojom đenom Ankom, učiteljicom iz Beograda, službovao je u Vranju još za vreme turske vlasti. Emancipovana Anka je nosila evropske haljine i razgovarala s muškarcima slobodno na ulici. Za patrijarhalne Vranjance i Vranjanke to je bilo nešto posve neobično. Godine 1878. njen muž je bio izvesno vreme van Vranja. Lepota učiteljice Anke i njeno otmeno držanje očarali su mnoge mladiće. Jednoga dana na njenoj kapiji je osvanuo natpis „Triput ti čukna na pendžer, mori daskalice“, o čemu se mnogo pričalo. Uskoro je počela da se razleže, po cvetnim baštama i krivudavim sokacima, melodija koja je plenila sve. Kaja je upamtila ove stihove o svojoj majci:Triput ti čukna na pendžer,
mila daskalice,
daskalice, adži-Todor daskalov?
A ti mi pendžer ne otvori,
mila daskalice!
Ja izgore, ašik, dušo, za tebe!Mladić Vase je voleo devojku Nastu (Nacu), ali se ona opredelila za Kostu Mihailovića-Crešnjara, s kojim se venčala 1879. godine i rodila devetoro dece. Kosta Crešnjar je bio poznat u vranjskoj čaršiji. Pre balkanskih ratova svakodnevno se viđao u društvu turskih i albanskih trgovaca koji su kupovali stoku u Srbiji za pijace u Turskoj. Govorio je turski, albanski i jezik Roma. Turci su ga nazivali Kosta Duzendžija. Pečalbar Vase je celog života „bija žalan“ što se Naca udala za ovog trgovca. O tome je spevana pesma, iz koje je ovaj odlomak:„Zašto, Vase, ujnin Vase,
ti bez vreme dođe,
Vase, ti bez vreme dođe?“
„Kad me pitaš, mori ujno,
pravo će ti kažem:
ja sam došja, mori ujno,
od teški meraci!
Ja sam čuja, mori ujno,
Naca se odala,
ujno, Naca se odala,
odala se, ujno,
za Kostu Crešnjara!“

Na Šapranačkom groblju trunu kosti Kate Soskine i Tome, koji ju je voleo, a pesma je sačuvala sećanje na tu ljubav:Spazila ga, tugo, Kata Soskina.
„A što ti je, Tomo, kaškano maramče?“
„Ženu nemam, Kato, da mi ga opere!“
„Podaj mi ga, Tomo, ja da ga operem.
Kad se vrneš, Tomo, ja će ti ga dadem,
da ti zamiriše, Tomo, na Katinu dušu!“Pesmopojka Stana Avramović Karaminga je autorka svakako poslednje sevdalinke koja je u Vranju ispevana, a koja je, ujedno, potvrda kako je posle prvog svetskog rata ova izrazito ljubavna lirika počela da gubi starinske crte i kako su počele da opadaju njene izvanredne poetsko-izražajne vrednosti. Stana Avramović je u njoj izrazila čežnju za svojim momkom Vojom Avramovićem kada je služio vojsku u Valjevu:Ja sinoć prođo, prošeta
kroz pustu malu Odžinku.
Sve su devojke tuj bile,
Stana Karaminga ne beše.
Na niski pendžer sedeše,
ljubavno pismo pisaše,
u Valjevo ga praćaše:
„Dođi mi, dođi, Avramcu,
u moju bašču zelenu,
u moju kuću malenu.
Na moj krevet da legneš,
na moje grudi da umreš!“Kada je Miloš Savković u četvrtom desetleću našeg veka posetio Vranje, koje je važilo za grad koji uporno čuva tradiciju, bio je iznenađen velikim promenama. Ono što je carinsko iščezavalo je iz života Vranja i Vranjanaca, a s njim i pesme o meraku, sevdahu i karasevdahu. „S vodopad odozgo spira sve, vodopad istorije, vodopad civilizacije: sve, kapidžike, adžije, doksate, dertove, šalvare, od đizije šamske i jumbase, pesme, bašte i mesečine, daire, koje je u sebi čuvalo zvuk čorbadžijskih dukata što su u njega padali gomilama, i šarene česme na kraju sela gde nekada stajaše „dve do tri mome... ago, stajaše!“ ... nekad, ali sada „džan'm ne stoje..“. Niko nije izrekao tako visoko mišljenje o vranjskoj pesmi kao upravo Miloš Savković: „Najstrasnije lirske pesme o ženi i o zlatu, o svili i o jataganima, o jablanovima i o konjima ispevane su tu. Trgovina i umetnost i avantura išle su tu zajedno, u korak“. Ali za vreme kratkog boravka u gradu pod Pržarom mogao je da čuje samo razbijene ostatke nekadašnjih sevdalinki. Razočaran, prosto je uzviknuo: „Nigde dertlijske pesme!“Sevdalinke su uoči drugog svetskog rata postojale u malom broju nego krajem XIX stojeća, ali su i dalje rado slušane. Na vranjske zabave je povremeno dolazio iz Novog Sada operski pevač Jovan Stevanović Kursula, rodom Vranjanac, koji je svoje zemljake oduševljavao pevajući sevdalinke.

Da li je bilo dodirivanja i prožimanja slovenskog i turskog folklora u gradovima na jugu Srbije? Na ovo pitanje se donekle može potvrdno odgovoriti.I Srbi i Turci prihvatali su pesme i na jeziku svojih suseda. Nišlije i Vranjanci pevali su, npr, tursku pesmu o sevdahu Vaj čučuk han'm seni sevdi džan'm. U pevanju istočnjačkih pesama i melodija isticali su se i pojedini naši pevači. Ostao je zapis o veseljaku i sevdahliji Bata-Miti. „Njegovi arapski mekami, koji su trajali po čitave časove, veoma su rado slušani odsviju prisutnih, a naročito od starijih ljudi, jer su ovi te arapske sevdalinke slušali bili u Carigradu i Solunu, kuda su išli za espap i tamo nosili vranjsku užariju, kože, topljeno maslo i drugu robu. Zna se takođe, da su se hadžijski sinovi u Vranju veselili zajedno sa najuglednijim i najmoćnijim begovima i to u društvu čočekinja, mektera i zurlaša. Romi su u hrišćanskim kućama svirali turske melodije. U širenju orijentalnog folklora veliku ulogu su imale i romske dahirdžijske tajfe.Nešto izmenjeni stihovi iz turske narodne poezije ušli su u strukturu pojedinih naših pesama, a pozajmljen je i izvestan broj pripeva, kao što je zvučni turcizan džanam. Nisu ostale bez uticaja na gradski muzički folklor i senzualne turske melodije. Narodna melodija pesme Mirjano, oj Mirjano pevala se osamdesetih godina prošlog stoleća pod nazivom Čoček avasi.

U Zoni Zamfirovoj Stevana Sremca i u delima Borisava Stankovića zastupljen je i izvestan broj stihova iz bosanske narodne lirike. U svojoj najimpresivnijoj pripoveci U noći pisac Starih dana dva puta navodi četrnaesterce iz pesme „koja se tad pevala“:Vetar duše, vetar duše, alkatmer miriše;
dragi dragoj, dragi dragoj sitnu knjigu piše.Jedared ih pevaju na njivi Stojan i Cveta u zanosu mladosti, ljubavi i sreće. Drugi put to čini sam Stojan, skrhana srca i izgubljen u noći zbog neostvarenih ljubavnih snova i ugrabljene lične sreće. Više se je muslimaskih sevdalinki koje počinju gotovo identičnim stihovima. U Pokojnikovoj ženi svirači pevaju: "Poduhnuše sabazorski vetrovi.“ Zar treba dokazivati da je i ovaj jedanesterac iz pesama koje su došle sa zapada?U raznim brojevima niškog lista Kića (1905 – 1913) nahode se i pesme iz Niša. Pokoja od njih ima svoje paralele među bosanskim sevdalinkama.Putevi prenošenja bosanskih sevdalinki u južnu Srbiju različiti su. Vranjanci su, npr, u XIX veku radi trgovine odlazili u Sarajevo. Zanimljiv je i podatak koji navodi etnograf Vladimir Nikolić. U Lužnici i Ponišavlju za vreme Turaka si poljski čuvari bili i Muslimani iz Bosne. „Od njih su najviše naši seljaci i neki sveštenici učili guđenje i pevanje uz gusle.“ S punim se pravom može pretpostaviti da su oni iz zavičaja donosili i svoje sevdalinke.

U Stankovićevim delima i u pripovetkama Stevana Sremca iz niškog života – u Zoni Zamfirovoj i Ivkovoj slavi – nalaze se i makedonski stihovi.U Nišu, Leskovcu i Vranju pevaju se i takve sevdalinke koje imaju varijante u makedonskoj narodnoj lirici. Samo jedan primer. Više pevača u Vranju peva:Ako se ženiš, mene da zemiš,
Done mamino!
Karanfilčeto! Trandafilčeto!
Kito šarena, nemirisana!Slični stihovi mogu da se nađu i u makedonskoj narodnoj lirici, što potvrđuje i zapis iz Ohrida:Karanfilčeto! Trandafilčeto!
Ako se ženiš, mene da zemiš!
Karanfilčeto! Trandafilčeto!
V raka noseno, men' doneseno!Određene bliskosti između gradskih pesama i melodija u Makedoniji i na jugu Srbije sasvim su razumljive ako se, pored ostalog, ima na umu činjenica da su Niš, Leskovac i Vranje u XIX veku imali žive i raznovrsne veze s makedonskim gradovima (sa Bitoljem, Velesom, Prilepom i dr).
(Sledeće srede drugi deo o sevdalinkama)(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)(priredio Dejan Dimić)