Među narodnim pesmama iz Leskovca, sevdalinke po svojim poetsko-psihološkim i muzičkim kvalitetima zauzimaju istaknuto mesto. Međutim, ovoj vrsti ljubavnih pesama, njenoj specifičnosti i suštini, književni istoričari i folkloristi nisu posvetili potrebnu pažnju, mada je objavljeno više antologijskih tekstova.
Prof. dr. Momčilo Zlatanović (1934 - 2022), čuveni leksikograf i etnograf iz Vranja, pisao je svojevremeno da se među leskovačkim pevačima i sevdahlijama najviše isticao Sotir Kapisazović (1860 - 1935), koji je pripadao posebnom tzv. đuveč društvu, gde se pevalo, pričalo, šalilo i razbijao dert.
Kao pevač retke reputacije i poznavalac starogradskog melosa u Leskovcu, Kapisazović je ostavio neobično snažan utisak i na Miodraga Vasiljevića, čuvenog srpskog muzičkog pedagoga i etnomuzikologa, zabeležio je Zlatanović. Od njega je mnoge pesme i melodije zapamtio i njegov sin Dobrivoje Kapisazović (rođen 1906 - 1993), do Drugog svetskog rata đakon i sekretar mitropolita Josifa u Skoplju, a jedno vreme i predsednik Crkvenog suda u Vranju, o kome je Miodrag Vasiljević, između ostalog, napisao i ovo: "A, šta da kažem tek za mog stalnog pratioca na ovom putu, za mog najboljeg pevača u leskovačkom kraju Kapisazovića, koji mi je pevao za sve vreme putovanja od šest nedelja".
U sećanju Leskovčana kao izvanredan pevač sevdalinki na slavama, svadbama i u drugim prilikama, kako se navodi u spisima prof. Zlatanovića, isticao se kovač Tasa Živković zvani Dubravka. Među najzapaženijim pevačima između dva svetska rata bio je frizer Draža Živković. Leskovčani su uživali kada im je pevao Da znaješ mori mome i Stanika mi bolna legaše.
Ljubitelje pesme oduševljavao je i Boško Šop svojim prijatnim i zvonkim baritonom. Cenjeni su bili i Boža Dinić, Luka Lal'nka, Cile Zvonkić, Gorča Malinče, Vlada Arabat, pevač i igraorac, potom Tira Guguče, njegov brat Đoka i drugi. Stvaraoci, odnosno autori sevdalinki uglavnom su bili bezimeni.
Tematika sevdalinki bila je raznovrsna. Narodni liričar imao je izoštren smisao za uočavanje tragike sputane mladosti iza kapidžika i za ljubavnu dramu, koja se odigravala u uskim okvirima života feudalno-patrijarhalnog društva, navodi Zlatanović u svojim zapisima.
Leskovac, ali i Vranje i Niš, stari gradovi na jugu Srbije, predstavljaju lirsko muzička središta u kojima su sevdalinke stvarane i vrlo često pevane pre prelomne 1878. godine.
Novi društveno-ekonomski uslovi više nisu bili tako pogodni za negovanje ove čulno-orijentalne i slovenski nežne narodne lirike. Desetak izbrušenih pesama zadržalo se i do današnjih dana, poput pesama Kitka ti pade mori Deno, Dude belo Dude, Đurđeno mome, Kiša pade mori Cone, Stanika mi bolna legnala, Što si leno na golemo itd.
Proces skraćivanja i sažimanja uveliko ih je zahvatio. Ponekad bi pevači u tom periodu pevali samo početak ili samo tri, četiri stiha, ali i oni čine misaono-poetsku celinu, ukazivao je Zlatanović.
Pojedine sevdalinke su, u stvari, preobražene seoske pesme, a melodije su im, po pravilu, razgrananije. U selima su, na primer, beleženi osmerci:
Po drum idem, za drum pitam
konja vodim, peški odim,
vodu gazim, a žedan sam!
Ali, njih je gradski pevač tako dopunio da je pesma dođivela pravi lirski rascvat, a sevdah je dobio u intenzitetu.
Kao dokaz može da posluži sevdalinka koju je od Sotira Kapisazovića još 1933. godine slušao etnomuzikolog Miodrag Vasiljević:
Po drum idem, za drum pitam, Stojanke,
kazuj moři bela Vranjanke!
Stojanke, ti mi, mori, pamet pomeri!
Konja vodim, peški odim, Stojanke,
kazuj mori, bela Vranjanke!
Stojanke, ti mi, mori, pamet pomeri!
Vodu gazim, a žedan sam, Stojanke,
kazuj mori, bela Vranjanke!
Stojanke, ti mi, mori, pamet pomeri!
Sevdalinke iz Leskovca, Vranja i Niša značajno su književno i muzičko nasleđe. Ima u njima nečeg mekog, toplog, čežnjivog, bolnog, uznemirenog i uzdržanog.
"Kada današnji čovek, istrzan nemirima modernog urbanog života, sluša njihove opojne melodije, ne može a da ne pomisli na strasnu lepoticu Sofku, na egzotičnu scenu u starom turskom hamamu, i na Koštanu, zanosnu igračicu i pevačicu, zagledanu u tamnu zoru", zabeležio je svojevremenio prof. dr Momčilo Zlatanović.
Ovaj projekat finansijski je podržan od strane Grada Leskovca. Stavovi izneti u tekstovima i drugim medijskim sadržajima nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
