Branislava Ilić, selektorka Festivala Joakim Vujić čiji će naredni domaćin ove godine biti Vranje, selektirala je predstave za festivalski repertoar.
Ona je organizatoru predložila da redosled predstava koji je napravila tokom selekcije ujedno bude i njen predlog za redosleda igranja komada tokom festivala.
Po tome ovogodišnji Joakim u Vranju trebalo bi da otvori domaći ansambl predstavom "Nečista krv" za koji je dramatizaviju i adaptaciju teksta uradila Tijana Grumić, po motivima romana Bore Stanković, a režirao mladi reditelj Jug Đorđević, rođeni Vranjanac koji se svojim pozivom bavi u Beogradu.
Gotovo je nemoguće zamisliti ovaj festival bez tandema Grumić/Đorđević, navodi u obrazloženju selektorka Ilić.
- Šalu na stranu, ali divno je pratiti razvoj umetničke saradnje ovo dvoje mladih, a već uspešnih pozorišnih ljudi. Tijana Grumić nas u svojoj dramatizaciji provede kroz čitavu lozu Sofkinih predaka, koja po predanju nosi prokletstvo nečiste krvi i određuje život i sudbinu budućih pokoljenja. Upravo iz ovog razloga čitava priča je ispričana kroz ispovednu-naraciju sedam žena, sedam Sofki. Očigledno je bilo potrebno da se uspostavi taj lanac ženskog "prokletstva" kako bi se ogolila neminovnost njegovog pucanja i oslobađanja. Jug Đorđević, po prvi put režira veliku ansambl predstavu, što ume da bude ozbiljan izazov, na koji je on uspešno odgovorio i uspeo gotovo nemoguće - da još više usloži ionako složen i višeslojan Stankovićev roman, dovodeći ga u vezu sa savremenim trenutkom a da to ne deluje pretenciozno, naprotiv u Jugovom stilu sve je krajnje jednostavno, razumljivo i poetično.
Druge večeri festivala trebalo bi da bude odigrana predstava "Svici" Tena Štivičić, u režiji Ksenije Krnajski, a u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta u Leskovcu.
- Poznata hrvatska, sad već i evropska dramska spisateljica Tena Štivičić, Svice (Krijesnice) je napisala 2007. godine za Zagrebačko kazalište mladih. Komad je koju godinu kasnije bio postavljen i na sceni Ateljea 212. Pomalo iznenađujući je bio predlog Željka Hubača upravniku Leskovačkog pozorišta da stavi ovaj komad na repertoar, ali zato nimalo nije iznenađujući izbor rediteljke. Ksenija Krnajski, kao rediteljka posebnog stila, čak bi se moglo reći određene scenske elegancije, sa ansamblom Leskovačkog pozorišta ovom predstavom je napravila u estetskom smislu pravi mali podvig. Sudbine i susretanja ljudi na aerodromu gde usred vanrednih okolnosti moraju da provedu 12 sati, u režiji Ksenije Krnajski taj prostor ne samo što osvoje, no ga svojim životnim iskrama, neočekivanim podrhtavanjima i emotivnim izlivima na trenutak i izmene - navodi selektorka.
Za treće festivalsko veče planiran je komad "Ženidba i udadba" Jovana Sterije Popovića, u režiji Jane Maričić, u izvođenju Knjaževsko-srpskog teatra Joakim Vujić u Kragujevcu. Delovalo je prilično teško danas osavremeniti "Ženidbu i udadbu", dok se toga nije latila rediteljka Jana Maričić, naglašava selektorka Ilić.
- Ne remeteći puno Sterijin komad otkrila nam je kroz bezmalo crnohumornu komediju, sav pakao udaje i ženidbe u okolnostima nemaštine. Pakao kome se ipak smejemo. Da je brak interes, nije nova tekovina, ali kada je uz to i opstanak, onda postaje neophodnost u kojoj "tople porodične vrednosti", roditeljska ljubav, kao i svi drugi bliski odnosi poprimaju interesni oblik koji neretko pokaže i svoje sebično, koristoljubivo, manipulativno, pa i agresivno lice. Poseban kvalitet ove predstave je u zadatoj, preciznoj glumačkoj igri, koja se kreće u okvirima dozirane groteske, bez preterivanja koja bi nas moglo udaljiti od prepoznavanja ljudi, odnosa i okolnosti današnjice. Knjaževsko-srpski teatar ovom, ali i drugim predstavama potvrđuje svoju doslednost i zrelost u kreiranju repertoara - navodi se u obrazloženju.
Četvrto veče biće rezervisano za komad "Ako se probudiš ili kao da je važno" Isidore Milosavljević, u režiji Nenada Todorovića, a u izvođenju Narodnog pozorišta u Leskovcu, u koprodukciji sa Prištinskim pozorištem.
- Uvek je sreća kada mlad pisac/spisateljica ne mora dugo da čeka na realizaciju svoje prve drame. U tom smislu Isidora Milosavljević je imala sreće. A, kada ta drama dobije odmah i neke značajne nagrade, onda je jasno da se ne radi samo o pukoj sreći. Jedna intimna, potresna, emotivna porodična priča, dramaturški vešto napisana, ipak je mogla lako da sklizne u patetičan ton, da reditelj Nenad Todorović nije inteligentno odlučio da izađe iz realizma i tako izbegne sve moguće zamke koje ovako emotivan tekst nosi. Ova predstava je dobar primer kako predstave za mlade ne moraju uvek da se bave samo društvenim patologijama kojima su mladi izloženi, već i da su iznenadne okolnosti poput bolesti, roditeljski sukobi ili gubitak nekog bliskog, pa i sama ljubav, značajne teme njihovog sazrevanja. Leskovačko pozorište je napravilo ove godine najvidljiviji kvalitativni pomak u odnosu na prošlu godinu. Deo zasluga za to pripada i dramaturgu Željku Hubaču i njegovom repertoarskom promišljanju.
Predstava "Dva viteza iz Verone" Vilijama Šekspira, u režiji Mie Knežević i izvođenju Šabačkog pozorišta, trebalo bi da bude ogirana pete večeri festivala. Da li se Šekspir isto igra za vlastelu, razne vladare i za narod? Da li se Šekspir gleda
na isti način iz vladarske pozicije kao i iz pozicije naroda, pita se selektorka.
- Upravo ova pitanja su odredila prostor igre u predstavi po ranoj Šekspirovoj komediji "Dva viteza iz Verone" u režiji Mie Knežević. Scenografiju je uradila Daniela Dimitrovska. Moram priznati da mi je pomalo žao što u toku predstave nije moguće u nekom trenutku da publika zameni poziciju iz koje gleda predstavu. Mladi dramaturg Đorđe Petrović napisao je odlične songove, a igra glumaca Šabačkog pozorišta na trenutke svojom veštinom potpuno opčinjava. Svirka Branka Džinovića tokom čitave predstave je poseban doživljaj. Čini mi se da je ova predstava možda više po ukusu mlađe
publike. U ovoj predstavi ni smeh ne može da bude isti u zavisnosti iz koje pozicije gledamo igru glumaca.
Šesto veče rezervisano je za "Lavinu" Tundžera Džudženolua (Tuncer Cücenoğlu) u režiji Stevana Bodrože i izvođenju Regionalnog pozorišta Novi Pazar, u koprodukciji s Puls teatrom iz Lazarevca.
- „Lavina“ je verovatno najaktuelnija predstava u ovoj selekciji. Tekst turskog dramskog pisca Džudženolua, koji je nažalost prošle godine preminuo, bavi se situacijom u kojoj meštani jednog mesta žive u večnom strahu od lavine koja može da ih zatrpa. Taj strah određuje sve u njihovom životu. Od tona kojim razgovaraju do toga kad deca smeju da budu rođena kako njihov plač ne bi izazvao odron lavine koja ih može zatrpati. Mere koje vlast sprovodi u ime očuvanja tog mesta, kažu i života ljudi, suspenduje svako pravo pojedinca da o bilo čemu odlučuje. Reditelj Stevan Bodroža, koji uvek uspe da nas iznenadi nekim novim tekstom, ovog puta je poput nekog proroka napravio predstavu po tekstu koji pokreće upravo sva ona pitanja koja mnogi od nas danas postavljaju. Ima li čovek pravo na pobunu ako se ona od vlasti procenjuje kao nebezbedna ili još značajnije kako proceniti da li su strahovi koji se brižljivo neguju od strane zajednice (porodice, vlasti, crkve, zdravstvenog sistema...) realni strahovi ili samo način kontrole, manipulacija kojom se
ljudi drže na okupu i čine bespogovornim poslušnicima?
Za sedmo festivalsko veče planiran je komad "Strah, jedna topla ljudska priča", autorski projekat Igora Vuka Torbice, inspirisan delima Franca Ksavera Kreca (Franz Xaver Kroetz), u izvođenju Narodnog pozorišta u Pirotu.
Inspirisan Krecovim komadom "Strah i nada u Nemačkoj", reditelj Igor Vuk Torbica, prema navodima selektorke, s glumcima je ušao u istraživački proces, tragajući za strahovima koje živimo, sa kojima se borimo i koje ne uspevamo tako lako da prevladamo.
- U takvom procesu je nastao tekst predstave "Strah, jedna topla ljudska priča", koji možda ponajviše govori o društvenim političkim okolnostima u kojima živimo i u kojima se naši strahovi umnožavaju i, sa društvenog-kolektivnog, pretapaju na socijalno lični, intimni plan. Iz Krecovog komada su ostali tek obrisi u vidu par likova, sve ostalo je priča ovog prostora, ovog društva i svih nas. Po rečima samog autora ovo bi trebalo da bude jedna socijalna groteska. Ovo je predstava koja ponajviše od svih iz selekcije predstavlja primer na koji način je moguće na sceni smehom uhvatiti se u koštac sa strahom - navodi Ilićeva.
Na repertoaru "Joakima" biće i predstava "u čast nagrađenih".
Reč je o komadu "Vlast i njena opozicija" Nebojše Romčevića u režiji Egona Savina i izvođenju Narodnog pozorišta iz Niša.
- Koliko puta smo čuli rečenicu kako su svi isti u političkom životu Srbije? Kako je svakog moguće kupiti i kako je svako spreman da se proda za određenu cenu. Predstava po tekstu Nebojše Romčevića i u režiji Egona Savina verno preslikava upravo taj deo naše društvene stvarnosti i razmišljanja. Naizgled priča o odnosu intelektualca i vlasti, ova predstava prevashodno govori o nedostatku morala, ideala i uverenja bez kojih je u osiromašenim društvima sve i svako na prodaju - navela je Branislava Ilić.
Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije saopštila je da će termin održavanja 56. Festivala Joakim Vujić biti utvrđen nakon završetka vanrednog stanja.
REČ SELEKTORKE
"Smeh ubija strah" kaže Umberto Eko u romanu Ime ruže, dodajući "a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom". Gledajući prijavljene predstave iz ovogodišnje produkcije nisam mogla ni da pretpostavim do koje mere će neke od njih biti aktuelizovane trenutkom u kome smo se našli usled pandemije. Mislim da je malo onih koji još uvek veruju da će se sve nastaviti tamo gde je stalo, a u kom pravcu će se svet pokrenuti iz ovog prinudnog mirovanja, ostaje da se vidi. "Onaj ko prevlada svoje strahove biće istinski slobodan", podučio nas je Aristotel, a ja verujem da čovek oslobođen straha, pored svih predikcija, algoritama i projekcija, još uvek može i ume da iznenadi. I sebe i druge. U društvu i u pozorištu. Odgledala sam 21 predstavu od ukupno 23 prijavljene. Ovaj broj potvrđuje i ove godine jedan kontinuirani, promišljeni, angažovani napor pozorišnih kuća, da održe određeni kvalitet i godišnju produkciju, bez obzira na izrazito male budžete nekih od njih, što je u opremi pojedinih predstava, nažalost, bolno vidljivo. Fokus prethodne sezone je bio na domaćem tekstu. Ove godine repertoarsko opredeljenje pozorišnih kuća išlo je u više pravaca, ali domaći tekst nije zanemaren. Izdvojila bih dve zanimljive dramatizacije mladih ali već uveliko poznatih autorki, Sare Radojković i Tijane Grumić, kao i praizvedbu drame Isidore Milosavljević. U ovoj sezoni je izveden i novi komad Filipa Vujoševića, kao i komadi afirmisanih i višestruko nagradjivanih autora starije generacije, poput Nebojše Romčevića ili Hadija Kurića, reditelja i dramskog pisaca koji već više decenija živi i radi u Španiji. Pozorište iz Šapca se, zahvaljujući upravnici Mileni Minji Bogavac, dosledno i angažovano bavi pozorištem za mlade i omladinskim angažmanom kroz različite namenske programe u pozorištu. Ove godine im se u tome pridružilo i Leskovačko pozorište, kako predstavom namenjenoj mladima tako i novopokrenutim festivalom, koji ima za cilj da afirmiše mlade stvaraoce svih profila u pozorištu. Pozorište iz Užica je, s druge strane, predstavom Kako život otvorilo mnoga pitanje, probleme, ali i očekivanja ljudi starije dobi, što u ovom trenutku u kome je ta populacija postala najugroženija u svakom smislu, pa i po pitanju osnovnih prava i sloboda, jeste više no aktuelna tema. Možda bi pozorišta mogla više pažnje u planiranju svojih repertoara da posvete problemima i potrebama svoje najstarije publike? Iako deluje kao da u ovoj sezoni ne postoji neki dominantan fokus u tematskom ili estetskom smislu, ono što je vidljiva namera većine pozorišta moglo bi se podvesti pod potraga za komedijom. Ta potraga obično polazi od teksta ali ono što je najveći kvalitet ove sezone, su upravo rediteljska istraživanja ne samo ovog žanra (Poseta stare dame u Užičkom pozorištu je rađena kao muzička predstava) već i toga do koje mere serije, filmovi, internet, društvene mreže, youtube, muzika menjaju naš odnos i očekivanja koja imamo od komedije. Nadam se da će pozorišta i u narednoj sezoni nastaviti svoju potragu i davati šansu mladim rediteljima i rediteljkama, jer mi se čini da oni/one otvaraju neki nov jezik i na nov način istražuju komiku forme i pokreta, što bi u narednim godinama moglo da dobije svoje kvalitativno zaokruženje, da iznenadi i možda napravi vidljivo značajnije pomake na našim scenama. Kada je o festivalu "Joakim Vujić" reč, festivali koji su svake godine u drugom gradu, koji njegovim građanima donose praznik pozorišne umetnosti, koncepcijski su najvitalniji jer je u njihov koncept upisana adaptibilnost, a po misiji koju šire, jedni su od najznačajnijih. Izgubljeni u tolikom broju pozorišnih festivala, bojim se da ih sve više pravimo jedni za druge, često zaboravljajući na važnost i ulogu publike. Produkcija pozorišta Zajednice je svake godine sadržajnija, bolja, u estetskom smislu raznolika i mislim da kad god to tehničke i finansijske mogućnosti dozvoljavaju, festival bi trebalo da prikaže što više predstava kroz prateći program. Tri predstave koje nisu deo moje selekcije ali mislim da bi bilo značajno da budu u pratećem programu, ovog ili nekog drugog festivala su "Lekcija" E. Joneska u režiji Aleksandre Kovačević, jedno intelektualno i duhovito poigravanje hororom, uz glumački precizne psihološke promene razičitih emotivih stanja. Filmska estetika je vidljivo prisutna što umnogome doprinosi atmosferi predstave. Predstava je nastala u koprodukciji Kraljevačkog i Niškog pozorišta. Potom "Sile u vazduhu" N. Romčevića, diplomska predstava rediteljke Jovane Krstić. Iako pisan pre 30 godina Romčevićev komad i danas izaziva emocije dok gledamo sve te likove s periferije u njihovim nadanjima, ţeljama i čekanju na neki bolji ţivot. Ovakvi tekstovi uvek pruţaju mnogobrojne mogućnosti glumcima što su uz precizno i vešto rediteljsko vođenje iskusni glumci Kruševačkog pozorišta sjajno iskoristili. Ovu predstavu smatram dobrim repertoarskim potezom u svakom smislu. Tu je i "Životinjska farma", predstava gradskog pozorišta iz Čačka po motivima Orvelovog romana, dramatizaciju je uradila Sara Radojković, a režiju potpisuje mladi Patrik Lazić koji iza sebe već ima jednu uspešnu reţiju u BDP-u. Perkusionista Aleksandar Alempijević, muzičkom pratnjom je još više doprineo ionako energičnoj predstava, u kojoj se glumci nimalo ne štede. Taj stampedo, fizički i zvučni, ne staje ni jednog trenutka, sve dok se ne ugasi i poslednja pomisao o tome da možemo biti jednaki u društvu gde se uvek pojavi neko ko mora da bude jednakiji od drugih. Nadam se da nas trenutna situacija distance i zatvorenosti usled pandemije neće dovesti do "tačke pucanja" kao što je to slučaj sa likom iz istoimenog dela Krecove drame, Strah i nada u Nemačkoj. Verujem da će smeh pobediti strah i da ćemo se u Vranju naći slobodni i željni pozorišta.
Branislava Ilić
