Tema o zemljotresima aktuelizovana je ovih dana posle jakih potresa i apokaliptičnih scena iz Turske, te u svetlu ove teme treba pomenute da na jake zemljotrese u prošlosti nije bilo imuno ni Vranje sa okolinom.
Zemljotresima na ovom području bavio se ponajviše profesor Jelenko Mihailović, seizmolog, geograf, matematičar i fizičar, a kruna tog rada je objavljivanje knjige Zemljotresi u Srbiji u 1904. godini, koju je objavila Srpska kraljevska akademija 1906. godine, o čemu je za Vranje News, pre tačno godinu dana, pisao Tomislav R. Simonović.
Najveći deo te knjige odnosi se na zemljotres u Vranju i u Ristovcu, koji je u to vreme po intezitetu bio najjači, ne samo u Srbiji već u Evropi.
Zemljotres u Vranju bio je u ponedeljak 4. aprila (22. marta) 1904. u 11.27 sati.
Već sutradan, u utorak uveče, Mihailović je krenuo u Vranje.
Saznao je šta se dešavalo u vreme podrhtavanja zemlje jer je dobio informacije od Jovana Magovčevića, podšefa železničke stanice u Ristovcu i Danila Stevanovića, upravnika Carinarnice kao i od drugih železničkih i carinskih činovnika.
U Ristovcu, kao pograničnom mestu, nije bilo mnogo velikih zgrada, osim zgrade železničke stanice i carinarnice sa stanovima u kojima su živeli carinici.
Na zgradi železničke stanice svi dimnjaci i plafoni su pali, a krov je bio oštećen.
Nema podataka o ljudskim žrtvama, a na osnovu izveštaja Jelenka Mihailovića, može se zaključiti da i u Vranju i u Ristovcu ljudskih žrtava nije bilo.
Na turskoj strani, sa one strane preko Morave, u Zibevču (Žbevcu) nije bilo oštećenih kuća.
Do same obale reke Morave bilo je manjih i većih pukotina, a veće pukotine bile su udaljenije od same reke, u dužini od 254 metara, širine od 10 do 28 santimetara.
Za vreme zemljotresa mnogi stanovnici iz okolnih sela našli su se pored Morave i pred njihovim očima nastajale su pukotine kao da se „zemlja otvarala“.
Narod je bio izbezumljen, nisu znali šta se dešava jer niko od starijih nije doživeo ovakvu pojavu. Bili su ne samo zbunjeni, već i preplašeni.
Najviše ih je uplašilo jako njihanje grana i šum lišća, kao kad duva najjači vetar. Po njihovom pričanju bila su četiri potresa, jedan za drugim.
Posle četvrtog i najačeg udara Morava se ustalasala, „podivljala“, a talasi su bili viši od visine ljudi. Iz reke su izlazili crni mlazevi vode koje do tada nikad nisu videli i osećao se miris sumpora.
Vagoni koji su stajali na pruzi kretali su se napred-nazad u dužini od 2 do 3 metra.
Meštani su pričali da se, pre pojave pukotina u zemlji, na tim mestima pojavila para, a zatim jaki mlazevi vode.
Na više mesta pojavili su se izvori vode koji su ubrzo presušili.
U bunarima, u njihvim dvorištima, bila je mutna voda.
Zidni časovnici stali su u 11.27 časova.
Na mestu , gde je pre bilo Milansko jezero u Turskoj, udaljenom oko 5 kilometara od srpske granice, izbio je novi izvor mineralne vode.
"U veličini gumna izbačena je unaokolo bela zemlja, a u sredini se nalazi rupa oko 1 metar u prečniku" (verovatno je tada nastao izvor na kojem je sagrađena Rakovačka Banja).
Za razliku od zemljotresa koji se dogodio februara 1897. i koji je bio vertikalan, ovaj do današnjih dana najjači zemljotres bio je talasast.
Nastavljajući istraživanje o njegovim posledicama u Vranju, Mihailović je ovaj najjači potres u 11.27 opisao kao strašan potres, koji se dogodio ispod planina Plačevice (Pljačkovice) i Krstilovice, a najveće posledice ostavio je u selu Drenovac.
Stanovnici Drenovca pričali su da su deca ispadala iz kolevke (platnene kolevke, na kojima su krajevi kanapa bili vezani za dva zida).
Pojedini ljudi nisu čuli nikakav zvuk osim šuštanja drveća, a opisali su ga kao „šum od klaćenja i rušenja zgrada i sudaranja kamenja u kaldrmi“.
Po nekim kazivanjima tutnjava je prethodila potresu, a talasanje je trajalo duže vremena posle tutnjave.
Direktor Gimnazije Sima Zlatičanin objasnio je Mihailoviću da je glavni potres bio s jakim vibracijama, bez karakteristične zemljotresne tutnjave.
Opažene su pojave na životinjama: „Mačke su begale u kuću. Konji su, kao ukopani stajali gde su se zatekli od početka do kraja potresanja, nisu hteli poći ni koraka i ako su nemilosrdno tučeni od kočijaša. Deca su padala na ulici. Ljudi su se spoticali i prilegali zemlji. Kaldrma je bila izmeštena“.
Po izveštaju Mihailovića, najviše štete pretrpeo je današnji centar grada oko Saborne crkve Svete Trojice, kod pijace (Ženska pijaca nalazila se na glavnom trgu, danas između stare i nove pošte, prim. autora) i Donje Čaršije, a to je pojas između ulice kojom se dolazilo od Železničke stanice (put od Železničke stanice prolazio je, pored zapadne strane sadašnjeg Pamučnog kombinata prema kasarni Prvog pešadijskog puka i ulice Bore Stankovića, prim. autora) prema Dućandžik mahali.
Kad se krene od glavnog druma prema poštansko-telegrafskoj stanici (Ulica Cara Dušana) i Bezistan male prema gornjem delu grada, oštećenja su bila manja.
Pešadijska kasarna bila je vredno arhitektonsko delo u to vreme sa okruglim loptama po kojima se raspoznavala od ostalih kasarna u Srbiji.
Sazidana je na terasastom brežuljku na levoj obali Vranjske reke, imala je dve kamene lopte s postoljem od monolita džepskog trahita i to na svakom delu po tri.
Njih je na glavnoj fasadi bilo 9 a na severnom i južnom krilu bile su po tri lopte.
Sve lopte bile su iste veličine, obim postolja lopte bio je 68 santimetara, a obim same lopte 180 santimetara.
Celokupna visina svakog monolita imala je 1.245 santimetra, postolje je bilo u vidu kvadrata čije su stranice bile u dužini od 50 santimetara. Težina svake lopte bila je 530,5 kilograma.
Ove podatke profesoru Jelenku Mihailoviću dao je Milan M. Petrović, pešadijski kapetan u Vranju.
Na glavnoj fasadi drugog sprata srednjeg dela došlo je do najvećeg oštećenja, cigle su popadale, krov je bio u potunosti srušen. Sve ukrasne monolitne lopte su popadale i slomile se osim postolja koja su bila neoštećena.
Severno krilo je takođe bilo porušeno kao i dve monolitne lopte.
Treća lopta nije bila oštećena ali je od velike jačine zemljotresnog talasastog udara bila okrenuta za 30 stepeni.
Na severnoj strani mnogi dimnjaci su bili srušeni, a ostali su bili napukli. Jedino na južnom krilu nije bilo većih oštećenja.
Drugi sprat unutrašnjih prostorija bio je najviše oštećen jer su svi plafoni popadali.
Procenjena šteta samo na Pešadijskoj kasarni iznosila je tadašnjih 50.000 dinara.
Zbog velikih oštećenja na objektima, vojska je napustila kasarnu, a prilikom pada monolitnih lopti, odžaka, ukrasnih elemenata na olucima i usled pada crepova povređeni su jedan vojnik i jedna žena. Žrtava nije bilo. Iz predostrožnosti od pojave novih zemljotresnih udara, od strane starešine stiglo je naređenje da vojnici napuste kasarnu i da nastave da žive pod šatorima. Izrezani kapiteli od džepskog trahita, monolitni, koji su bili kao ukrasi na ivici krova, popadali su i slomili se.
Oficir koji se u momentu zemljotresa našao ispred pešadijske zgrade ispričao je Mihailoviću kako je doživeo zemljotres: „Najpre su se izdigla oba krila, a sredina duboko uvukla, te načinila kao jednu dolju. Za tim se sredina počela izdizati, a krila spuštati, tako da je posle nekoliko sekunada sredina bila na bregu, a krila u dolji. Cela se zgrada tako povijala, kao da je od vitke žice. U tome je naišao jedan talas suprotnog pravca, koso prema dosadanjem i u tom momentu padoše sve lopte."
Profesor Mihailović nastavlja s popisom i istraživanjem posledica, pri čemu ostavlja dragocene podatke o objektima koji su postojali u Vranju, a za istoriografiju Vranja daje podatke o ukupnom broju kuća u Vranju, Donjem Vranju, Šaprancu i Sobini.
Hotel „Vranje“ pretrpeo je znatnu štetu, svi dimnjaci su bili porušeni i krov oštećen, a šteta je procenjena na 8.000 dinara.
Od privatnih kuća najviše je stradala kuća i dućan Đorđa N. Stevanovića jer je bila sagrađena od slabog materijala (vidi sliku). Ljudskih žrtava nije bilo jer su ukućani posle prvog slabijeg potresa napustili kuću, a drugi najači, katastrofalni udar desio se posle 22 minuta. Šteta na ovoj kući je procenjena na 5.000 dinara.
Prizemna zgrada Kafane „Prizren“, koja je bila sagrađena od tvrdog materijala, pretrpela je znatna oštećenja u vidu velikih pukotina i bila je sklona padu. Šteta je bila 4.000 dinara.
Mihailović je od zgrada s većom štetom spomenuo Kafanu „Šumadija“, jednospratnu zgradu sajdžije Stojana Mišića, prizemnu zgradu Janče Jovanovića i Stoše D. Stošića. U zemljotresu je bilo oštećeno ukupno 60 zgrada, a ukupna šteta iznosila je 56.450 dinara. Na ostalim, manjim kućama kojih je bilo 750 slučajeva štete je bila 30.000 dinara. Ukupna šteta svih oštećenih zgrada bila 165.950 dinara. Mihailović je uradio tabelu iz koje se vidi da je u Vranju u vreme zemljotresa 1904. godine, ukupno bilo 2.043 kuće.
Prizemna železnička stanica u Vranjskoj Banji nije pretrpela veća oštećenja. „Međutim svi stanovnici Vranja i Vranjske Banje slažu se u tome: da se svaka pojava zemljotresa oseća u Vranju mnogo intenzivnije, nego li u Banji. Najače pojave zemljotresa u Vranju, samo se tek konstatuju u Banji“.
