Romi i narodne pesme na jugu: Zemlja da igra, takoj da sviriš FELJTON (6)

U Vranju, Leskovcu, Bujanovcu, Surdulici, Grdelici i drugim naseljima na jugu Srbije živi znatan broj Roma. Ovde ih je bilo i u davnoj prošlosti. Prema jednom popisu, muslimanskih Roma, vojnih muzikanata (mehtera), bilo je u Vranju u XVI veku.

Borisav Stanković je u detinjstvu i mladosti do prisnosti upoznao i Vranje zurla, grneta, klarineta i bubnjeva, Vranje čočeka, čalgidžija i mehtera. On je upijao u svoju široku dušu siromašnu, ali kiptavu i šarenu Gornju čaršiju u kojoj zurla „tanko pišti i daleko se čuje...“

U Stankovićevim delima se oseća uživljenost u opisivanje romske muzike. Veliki pisac je, živo i plastično dočarao likove pevača i svirača. U lirskoj priči Nuška s puno poezije slika sviranje Roma na gradskoj svadbi: „Grneta groće, ćemane klizi, dahire zvoni, a Šaban svojom šupeljkom sve njih vodi, izvija, upada, prekida, seče, te da čovek još više pobesni“. U Nečistoj krvi je s malo reči dao portret grnetara Alila. Pčinjski orjatin Marko, sav srećan i razdragan, viče mu: „Alile bre, zemlja da igra, tako da sviraš!“ Alil grnetom dodiruje pod, „tako da kao ispod zemlje poče da se razleva svirka, čuveno teško oro.“ U toploj priči "Naš Božić" Stanković pominje dahirdžiku Fatimu i njeno strasno pevanje. Stojan Donjovranjče goni ispred sebe svirače i Fatimu, „koja se, u belim svilenim jelecima i šalvarama, vije oko njega, igra mu, zapara palcem dahire, pevajući besno, iz sveg glasa: Ja ne žalim snagata moja!...“Uzbudljiva igra Roma, kao umetnost svoje vrste, ostavila je snažan utisak na mnoge posetioce Vranja, Vranjske Banje, Leskovca i drugih mesta u južnom delu Srbije.

Đorđe Melentijević je 1899. godine posmatrao u Pavlovcu kod Vranja kako zanosno igra crnpurasta umetnica. „Ciganka poče udarati u dahire i pevati, okrećući se kao čigra. Njene krupne crne oči sijale su kao žeravica. Rumene i sočne, malo napućene usne izdavale su neku skrivenu još nerazbuđenu strast“.

...“Bilo je trenutaka kad joj nijedan deo na telu nije mirovao: sve je na njoj treptalo i drhtalo, kao da je u najvećoj groznici“. Miloš Savković je bio oduševljen: „Kolo Cigančica u Banji, na vetru, kraj reke, pod surim nebom punim kiše, pod jablanovima, nema sebi ravno u ništa na svetu: noga je tu iskren ritam života“. Pred sestrama Janković ovako su igrali Romi konopljari u Leskovcu: „Ukusno se zatalasa Romane, cigansko kolo neobičnoga tipa, dok posmatrač jedva može da uhvati kako stotine pari bosih nogu lako, neosetno i ujednačeno stupaju na prljavu zemlju. Leskovački Cigani ne skaču, već kao da lebde u vazduhu. Njihova igra je, reklo bi se, nešto vanzemaljsko“. Romi su u doba turske vlasti svirali i pevali po hanovima, na svadbama, po gostinskim sobama i drugde ne samo agama, begovima i drugim predstavnicima feudalnog društva nego i vranjskim hadžijama i bogatim i uticajnim trgovcima.

Hadživasiljević piše: „U vranjskoj oblasti gočevi datiraju od nezapamćenih vremena. Zna se toliko da su u staro vreme bili samo turska muzika, samo su se Turci mogli njima veseliti“. Ali kao dokaz da su se i hrišćani veselili muzikom Roma, Hadživasiljević pominje jedan zanimljiv događaj. Na tri dana pre Uskrsa 1862. godine u Vranje je došao nov kajmakam, koji je naredio da se Srbi za vreme praznika ne vesele bubnjevima. To je razgnevilo vranjske (hrišćanske) prvake, pa su uzjahali konje i sa dvadesetak gočobija pred sobom pošli u tursku mahalu Saat-kulu. Razumni Turci su ubedili kajmakama da ne primenjuje silu jer su i hrišćanima u ovom gradu odvajkada svirali Romi.

Prema Hadživasiljeviću, „gočobije su bili samo Cigani pravoslavne vere“. U vranjskim predelima, kao što je poznato, i ranije je bilo više muslimanskih nego pravoslavnih Roma. U velikom ih je broju u Vranju, Vranjskoj Banji, Bujanovcu i drugde. Zar je mogućno da među njima nije bilo gočobija? Naprotiv. I nakon Drugog svetskog rata u Rataju i Pavlovcu su živeli starci koji su se sećali kako su za vreme žetve na pašinom imanju ili kad se Sulejman-beg veselio, baš pavlovski muslimani svirali i udarali u bubanj. Stariji Romi iz Pavlovca tvrde da su i njihovi dedovi bili trubači i bubnjari. „Odamna je toj naš zanajat.“ Uostalom, ko bi mogao Turcima i Srbima u Vranju da svira i peva ako ne Romi muslimani iz Gornje čaršije?Pevale su i svirale i žene i kćeri Roma.

Dahirdžijske tajfe su u Vranju postojale i posle 1878. godine. Romkinje su udarale u dahire na svadbi u mladinoj kući, ali i u drugim prilikama. Hadživasiljević smatra da je najbolja dahirdžika u svoje vreme bila Salče, Koštanina majka. Pamti se da je Koštana udarala u dahire „sas čangaraci“. Savković s pravom kaže da je hadžika u Vranju „vezla u svojoj duši kao na svome đerđefu, one čudne zagonetne arabeske strasti i ljubavi iz koje se, kao od tankih svilenih konaca, satkivala pesma o tajni, o nakaznom“, ali je neprihvatljivo njegovo mišljenje da je Romkinja „pretvarala sve to u pokret , u ritam, u reč, u izraz damara, u igru krvi“. Pesme meraka i sevdaha u Vranju nisu ispevale Romkinje.

Na jugu Srbije se još iz davnina priređuju crkveni i manastirski sabori (sobori). Na njih se masovno odlazilo i u poratnom periodu. Još u rano jutro putevima, putanjama i planinskim kosama kretale su se čitave povorke praznično odevenih devojaka, mladića i starijih ljudi. Na čuvenim saborima u manastiru Prohoru Pčinjskom, Bujanovu, Vranjskoj Banji, Preobraženju, Stublu, Predejanu, itd. prisustvovalo je i poviše hiljada žitelja iz okolnih naselja. Na ovim svečanostima, po pravilu, svirale su tri-četiri veće orkestarske grupe. Negde se igralo i pevalo cele noći, kao kod manastira Sv. Panelejmona u Lepčincu.

I posle Drugog svetskog rata najpopularnija je upravo romska bleh muzika. Na državnim i verskim praznicima i svadbama sviraju isključivo Romi. U mestima oko Vranja i Vladičinog Hana još se ne može zamisliti veće veselje bez Roma – svirača. U vranjskim selima Rataju, Aleksandrovcu, Žapskom, Buštranju, Trebašinju i u drugim ljudi se predaju veselju upravo kad odjeknu truba i bubanj. Kad su praznici u Vranju (Prvi maj, 29. novembar, Nova godina), u kafanama i na većim skupovima sviraju isključivo iskusniji Romi, a mlađi, mladići i dečaci, obilaze domove, čestitaju praznik i pevaju i sviraju po želji domaćina. Tom prilikom se u novije vreme sve više viđaju i harmonikaši.

Koliko je Vranjanac navikao na romsku bleh muziku i koliko čezne za njenim zvukom, islutruje i ovaj podatak. U vojvođanskim mestima – u Karavukovu („Bačko Vranje“), Bavaništu, Dolovu, Kjovinu, Brestovcu, Plkočici, Starčevcu itd. žive doseljenici iz siromašnih vranjskih sela, i mnogi među njima na državne praznike i svadbe dovode Rome svirače iz rodnog kraja. S uživanjem i nostalgijom slušaju Šano dušo, Izgubljeno jagnje, Rašu buljubašu, Stojanke bela Vranjanke, More, vrćaj konja i druge pesme.

U ekonosmki zaostalom i pasivnom vranjskom kraju i danas ima na stotine profesionalnih svirača Roma, što je samo po sebi kuriozitet sve vrste. Cenjene su orkestarske družine („partije“) iz Vranja, Vranjske Banje, Pavlovca, Binovca, Prekodolca, Trebešinja i iz drugih mesta. Grupu obično čine: trubači (s limenim duvačkim instrumentima), klarinetist i bubnjar („gočobija“).Romi s juga srbije su kao svirači poznati („pročujeni“) i van svog zavičaja. Veliki renome uživa Orkestar Bakije Bakića iz Vranja. Ovaj daroviti svirač tri puta je osvajao „prvu trubu“ na saboru u Dragačevu, i to u oštroj konkurenciji.

Poslednjih godina u Prekodolcu kod Vladičinog Hana ističu se svirači sa Junuzom Ismailovićem na čelu, koji su 1970. godine osvojili prvo mesto na Dragačevskom saboru i oduševili na desetine hiljada posetilaca. Ne može se zamisliti veće veselje u okolini Vladičinog Hana, a da ne svira orkestar Junuza Ismailovića. Članovi orkestra su i njegovi sinovi. Durmiš je npr. izvrsno savladao duvačke i gudačke instrumente.

Pojedine družine svirača odlaze i u druge krajeve i gradove i otuda donose nove melodije, ali importuju i iz zavičaja. O ratajskom Sulejmanu begu sviraju i daleko od Vranja („kad tuj i nema Vranjanci“).

Romi svirači pevaju i pesme koje se odnose na istorijsku prošlost jer ih ljudi u ovom kraju rado slušaju. U Vranju, na svadbama, u kafanama, u hotelima i drugde razležu se Puče puška, Gatano mome, More vrćaj konja, Jovane sine Jovane i druge. U Preševskoj Moravici i Presevskoj Crnoj gori osobito često pevaju o hvatanju kačaka Aguša u Biljači.

Pevači Romi vrše ne male izmene u pesmama. Po pravilu, skraćuju tekst. U narodu se i čuje izreka kojom se opravdava kad neko nešto skraćuje: „I Ciganin svira i poje pa ne tera do kraj“. Ne pevaju uvek pesme do kraja, a pokatkad biraju samo najzvućnije stihove i ponavljaju ih. Događa se da stihove iz jedne pesme prenesu u drugu. Kad pevaju Rašu buljubašu umesto „Iz goru zelenu...“ kažu „Iz gusti orasi...“, a to je stih iz poznate pesme o Abdul-Ćerim-agi, što nijedan stariji Vranjanac ne bi učinio. Menjaju i jezik (naročito oblike). Ovo čine zbog toga što ne znaju dobro lokalni govor Srba i i što pevaju i na drugim govorima i na makedonskom jeziku (izmenjenom, razume se). Pesma Kiša pade, mori Cone je izvorna vranjska. Međutim, Romi u Vranjskoj Banji pevaju „Begaj, begaj, mori Cone,/begaj da begame“ (umesto da begamo).

Romkinje su ranijih godina češće pevale lazaričke, dodolske i druge obredne pesme, preinačavajući ih u svemu. Ali one koje je 1969. i 1970. godine pevala devojka Ajreja Ismailović iz Bujanovca izvorne su, sažete i lepe. Npr:

Domaćin si doma sedi,
ispred njega kondir vino,
i u vino belo pero.
Ozdol idu dva goluba,
ugrabiše belo pero,
odnesoše u manastir ,
napraviše belu crkvu.

Romi i Romkinje pevaju i svoje pesme (na maternjem jeziku), koje su mahom kraće i emocionane, a u pogledu izraza do krajnosti pojednostavljene. Znaju đurđevdanske, svatovske i druge obredne i običajne pesme. Pevaju o radu i uz rad. Leskovački Romi pevaju i konopljarske pesme.

Romi u lirici još čuvaju bolno sećanje na osmanlijsko vreme. Mnogo se u stihovima pominju žute turske lire. Da nije to obljesak čežnje siromaha za novcem? U jednoj pesmi se govori kako u kasno doba neko lupa na vratnicama. Domaćin otvara, a sejmeni ga obaveštavaju da su došli za njegovu rusu glavu. On ima daje “nizu lire žute” i tako se spasava. Prema drugoj pesmi, zaptija je ženi odveo muža, pa ona prodaje šalvare kako bi ishranila decu. Na kraju je dala turske lire i oslobodila ga. Veću pažnju privlače stihovi o odnosima ženeRoma i Turčina. Npr.:

Moja ljuba adžamija,
s Turčinom me prevarila.
A Turčin živ ne ostade,
a ja odoh u apsanu.

Vreme je prolazilo i Romkinja je postala “kada drugog Turčina”. Lepša je i duža balada Melvida. Pošto je tri godine bio asker, Demo se vratio u zavičaj i od majke doznao da mu je žena u kafani. Uzeo je zarđali handžar i otišao da je nađe. Ubrzo ju je spazio “među dva Turčina kako čoček igra”. Kad mu je priznalada su Turci njena “dva ašika”, uvređen i ljubomoran, Demo je potegao nož i ubio lepu i mladu Melvidu.

Neke crte ovih pesmama su izvesnoj meri slične lirici na jugu Srbije, posebno u Vranju i okolini, o Turčinu i lepoj hrišćanki, pa se može reći da je donekle dolazilo do uticaja i pozajmljivanja, pogotovu ako se ima na umu činjenica da su Romi pevali i jedne i druge.

Romi na jugu Srbije, dakle, pevajući šire, pa i menjaju (skraćuju) narodne pesme, ali oni nisu, u pravom snislu te reči, stvaraoci vranjske i leskovačke lirike. Tvrđenje Miloša Savkovića: “Da nije bilo Ciganke, Vranje ne bi imalo svoju čudnu umetnost igre i pesme” ne bi moglo da se prihvati, jer je on pošao od utisaka, a ne od dubljeg sagledavanja činjenica.

(Nastaviće se)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

(priredio Dejan Dimić)